Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Godišnjica smrti Branka Miljkovića

© WikipediaGodišnjica smrti Branka Miljkovića
Godišnjica smrti Branka Miljkovića - Sputnik Srbija
Pratite nas
Zagonetka smrti Branka Miljkovića ostala je nerazrešena do danas, kao ustalom, i smrti pesnika kojima se divio – Jesenjina i Majakovskog.

Srpska poezija imala je dva velika Branka – Radičevića u 19. veku i Miljkovića u 20. veku. Obojica su ostavila neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Dela oba pesnika ostala su svevremena.

© WikipediaZagonetka smrti Branka Miljkovića ostala je nerazrešena do danas
Zagonetka smrti Branka Miljkovića ostala je nerazrešena do danas - Sputnik Srbija
Zagonetka smrti Branka Miljkovića ostala je nerazrešena do danas
Branko Miljković rodio se 1934. godine u Nišu. Pesme je počeo da piše u gimnaziji i objavljivao ih u niškim omladinskim časopisima. Divio se Jesenjinu i Majakovskom, „ukletim pesnicima“, kako ih je nazvao u jednom svom predavanju održanom na Beogradskom univerzitetu pred smrt. I on će slediti njihovu ukletu sudbinu – život je okončao pod nerazjašnjenim okolnostima jedne hladne februarske noći u Zagrebu. 

Kada je sa devetnaest godina došao u Beograd na studije filozofije doneo je pregršt pesama, rešen da ih objavljuje. Pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio profesor Dragan M. Jeremić, a koju su, pored njega, činili Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević,… Neosimbolisti su nastojali da u poeziji sintetizuju pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. 

Tri godine bez uspeha obilazi redakcije beogradskih časopisa, a onda Oskar Davičo pokreće časopis „Delo“ i u jednom od prvih brojeva objavljuje pesme Branka Miljkovića. Potom objavljuje zbirku pesama „Uzalud je budim“. Kritika ga, gotovo odmah, svrstava u sam vrh srpske i jugoslovenske poezije. Posle „Uzalud je budim“ slede zbirke „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem), „Poreklo nade“, „Vatra i ništa“, „Krv koja svetli“.

Bio je neobuzdane, jesenjinovske, boemske prirode i to ga je dovodilo do čestih skandala, ispada i tuča. Partijski funkcioneri popreko su gledali na mladog pesnika koji se nije ukalupljivao u sistem. Uticajni prijatelji poput Oskara Daviča, u jednom trenutku nisu bili dovoljni. Politički pritisak sa jedne, i ljubavni jadi sa druge strane, naterali su pesnika da pobegne u Zagreb, gde je dobio posao urednika literarne redakcije na radiju. 

U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani „Kavkaz“, prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića, Branko i on su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon Brankove izjave u pijanom stanju:

„U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: ― Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je na tren utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza.“ 

Ubrzo nakon ovog događaja Branka Miljkovića nalaze obešenog o jedno maleno drvo na periferiji Zagreba. Niko od njegovih prijatelja, kao ni porodica ne veruju u verziju o samoubistvu. Pesnik Petar Pajić, Brankov prijatelj tvrdi da je nemoguće da malena vrba, grana debelih kao ljudska ruka, izdrži teško pesnikovo telo. Zagonetka smrti Branka Miljkovića ostala je nerazrešena do danas, kao ustalom, i smrti pesnika kojima se divio – Jesenjina i Majakovskog.

Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala