Mijatović: Govorio sam apsolutnu istinu

© Foto : PINK INTERNATIONAL COMPANYMladen Mijatović
Mladen Mijatović - Sputnik Srbija
Pratite nasTelegram
U vreme NATO bombardovanja Jugoslavije bio je reporter Studija B, upamćen kao čovek koji je 78 dana neprekidno bio na terenu. Novinar RTV Pink Mladen Mijatović za Sputnjik govori o izveštavanju iz Beograda pod bombama.

Da li je moralo da bude tako, da li se od vas zahtevalo da budete stalno na terenu, odakle vam energija za to, da li ste osećali umor?

– Shvatio sam to kao svoj posao, od prve večeri, 24. marta  1999. zaključno sa poslednjom noći bombardovanja našeg grada i naše zemlje, Studio B je bio firma koja je blagovremeno, nepristrasno i tačno izveštavala o svemu što se dešavalo, prvenstveno u Beogradu, ali i širom zemlje. Za razliku od velike većine drugih medija, kod nas nije bilo cenzure, radili smo svi zajedno vrlo odgovorno, na najprofesionalniji način. Ja sam možda bio najeksponiraniji, zato što sam svakog dana i svake noći izveštavao sa lokacija koje su, u tom trenutku, bile najugroženije.  Nisam osećao umor, niti se on na ekranu primećivao, bio je to moj profesionalni zadatak i obaveza, ja sam je tako shvatio, prihvatio i odgovorio na nju.

Da li ste tada imali predstavu kolika je odgovornost na vama? Bilo je to vreme kada se Studiju B potpuno verovalo, a Avramu Izraelu i Mladenu Mijatoviću pod NATO bombama se verovalo možda više nego bilo kojem političaru.

– Poznato je da većina političara, neću reći da ne govori istinu, zna da ono što mora da se kaže uvije u oblandu, oni mnogo pričaju, a ništa ne kažu. Ono što je Studio B govorio i što sam ja govorio u tom trenutku, to je bila apsolutna istina, činjenice, kada je nešto crno, crno je, kada je bilo belo, tako sam ga predstavio. Govorio sam apsolutnu istinu, svidelo se to nekom ili ne.

© AFP 2022 / ANDREJ ISAKOVICRuševine u Nemanjinoj
Ruševine u Nemanjinoj - Sputnik Srbija
Ruševine u Nemanjinoj

Čega ćete se sećati kao najpotresnijeg momenta iz tih 78 dana bombardovanja naše zemlje? 

– Bila je to noć krajem aprila kada je bombardovana zgrada Generalštaba u ulici Kneza Miloša. Stradalo je nekoliko ljudi, a nekoliko mojih bliskih prijatelja ostali su trajni invalidi, pretrpeli su stravične posledice tog napada na srce grada. Ja sam imao veliku sreću da me nijedan geler nije pogodio, prošao sam bez fizičkih posledica. Pomagao sam svojim prijateljima koji su ostali bez nogu, nosio sam ih do automobila koji ih je odvezao u Urgentni centar. Pored svega toga, naravno, nisam zaboravio moj primarni zadatak, da obavestim javnost o tome što se dogodilo. Ta noć je ostala kao najpotresnije sećanje. Te noći pogođen je i toranj na Avali, dogodio se i zemljotres, nije bio jak, ali ga se sećam, bila je to najteža noć koje ću se sećati do kraja života.

Da li je bilo trenutaka kada ste se osećali nemoćnim, da li ste razmišljali o tome da je čovek toliko mali da ne može bilo šta da promeni?

– U tim trenucima bukvalno nisam imao vremena da razmišljam o tim stvarima, morao sam da se fokusiram na ono što radim, procenio sam da je to najvažnije, imao sam takav osećaj. U noći kada je pogođena bolnica Dragiša Mišović nad nebom, pošto smo u Gradskom štabu za civilnu zaštitu imali  radar na kome smo pratili šta se dešava, u jednom trenutku na nebu je bilo više stotina aviona. Na granicama Bosne, Mađarske i Hrvatske, bili su spremni da ulete u naš vazdušni prostor. Tad je bilo prilično gadno, postojala je bojazan da će biti ponovljeno bombardovanje, kao što je bio slučajh Generalštaba i da će posledice biti još teže. To mi je u jednom trenutku prošlo kroz glavu. U svakom slučaju, prva i poslednja misao posle tih slutnji bila je da moram da izveštavam, da stignem na sva mesta gde drugi nisu mogli ili nisu želeli, jer Beograđani su morali da znaju šta se dešava, da imaju realnu sliku o svemu.  

Da li vam je iz perioda bombardovanja ostalo  i neko lepo sećanje na najstrašniji period u karijeri, ljudi su se u tim danima okrenuli jedni drugima?

– Naravno da je bilo i lepih trenutaka, pamtim nekoliko, a zajedničko i najupečatljivije je tada iskazano zajedništvo i solidarnost građana tadašnje Jugoslavije, stanovnika Beograda. Tih 78 dana bili smo mnogo bliži jedni drugima.  Nije bilo sebičnih, pomagali smo jedni drugima koliko god smo mogli. Grad je funkcionisao na jedan, za ratne uslove, veoma dobar način. Mislim da smo tada svi mi, kao građani pokazali visok stepen zajedništva i solidarnosti, koji nam, nažalost, veoma često nedostaje u mirnim vremenima. Voleo bih da nije tako.

Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala