Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Da li su nas i bombardovali zbog vizantijskog nasleđa

© SputnikDr Smilja Marjanović-Dušanić i Danica Popović
Dr Smilja Marjanović-Dušanić i Danica Popović - Sputnik Srbija
Pratite nas
Pod sloganom „Vizantija — svet promena“ u Beogradu je otvoren Međunarodni 23. kongres Vizantoloških studija. Ne samo da je reč o po broju učesnika najvećoj vizantološkoj smotri dosad, već i o posebnom priznanju našoj struci, budući da se ovakav skup po treći put održava kod nas, što nas, uz Grke, čini posebno značajnim sudionikom u ovoj priči.

Koliko je živo nasleđe ove velike civilizacije čiji je vek trajao više od jednog milenijuma? Koliko su njena ideologija, politika, kultura, umetnost, kojima je dala suštinski doprinos razvitku Evrope, prisutni i danas? Ko se danas i na osnovu čega može smatrati naslednikom ideja i tekovina ovog velikog i moćnog carstva, kakva je recepcija vizantijskog modela u našoj sredini — neke su od tema o kojima smo, u emisiji „Orbita kulture“, razgovarali sa istoričarkom umetnosti Danicom Popović i istoričarkom Smiljom Marjanović Dušanić.

Zvanice na svečanom prijemu povodom 23. međunarodnog kongresa vizantologa. - Sputnik Srbija
Održan prijem povodom 23. Međunarodnog kongresa vizantologa

„Ovogodišnji moto kongresa je preuzet iz jedne misli Maksima Planda, vizantijskog mislioca, koji podvlači tendenciju moderne vizantologije da se razvija i menja, ali i da u promenama sagledava taj svet koji je u zapadnoj predstavi doživljen kao statično, nepomerljivo društvo“, kaže Smilja Dušanić.

„To je popularizovana predstava o okamenjenom društvu Bizanta kao dekadentnog, statičnog, konzervativnog, neplodnog, koji nije mogao dalje da se razvija. Svi oni koji se bave vizantijskom civilizacijom vrlo dobro znaju koliko se to društvo menjalo. Ali to što istoričari znaju, u jednoj opštoj kolektivnoj predstavi nije uvek samorazumljivo. Zbog toga se kroz različite teme u naučnom programu Kongresa kao nit provlači moto i tendencija proučavanja Vizantije kao sveta promena“.

Govoreći o veoma prisutnom spinovanju u pogledu na Vizantiju, Danica Popović je istakla važnost razlikovanja tog savremenog fenomena i onoga što je predmet nauke.

„Iza spinovanja stoji čitav niz konstrukcija, političkih instrumentalizacija, pa i manipulacija. To nisu sredstva kojima se bave istoričari, osim ako nisu i oni instrumentalizovani. Pojam Bizanta je mnogo korišćen u te svrhe. Devedesetih godina jedan od ’argumenata‘, tj. načina satanizovanja ove sredine je bio da je to bizantski kulturni krug, što je trebalo da znači da je neevropski, po društveno političkoj strukturi despotski, represivan, autoritaran. A do koje mere je to i dalje u opticaju kao spin svedoči jedna hakerska operacija sa ’Vizantijom‘ u nazivu, kojom se ubacuju virusi, što konotira lošu situaciju, perfidnu, opasnu…“

Popovićeva podseća da je vizantijski kulturni model i te kako prisutan u savremenom svetu, naročito u pravoslavnim zemljama.

„Pojam vizantinizma je izuzetno višeznačan, značenje mu se menjalo od epohe do epohe, ali postoji ipak dovoljno osnova da se govori o jednom supstratu, jakom nasleđu koje su zemlje što su pripadale sferi vizantijskog kulturnog uticaja baštinile od te velike civilizacije.

Pogotovo u slučajevima tzv. dugog trajanja, kao što je slučaj sa srpskim zemljama, gde je jedan kulturni model, pomešan kasnije sa osmanskim, dugo trajao i imao recidive sve do balkanskih ratova. Ono što pretrajava u takvim zemljama kao živo nasleđe jeste pre svega pravoslavna vera, koja je osobena i iz koje proishodi osoben pogled na svet.

Duhovnost i jedna vrsta spiritualnosti nesvojstvene rimokatoličkom svetu, pa i protestantskom, jeste nešto što se danas može prepoznati kao živa vizantijska tradicija u ovoj sredini. Naročito kod bogoslova, ali i u muzici, plesu, arhitekturi i naročito u slikarstvu“, istakla je Popovićeva.

Da se pravoslavni narodi mogu smatrati ne samo baštinicima već i naslednicima vizantijskog sveta potvrđuje i Smilja Marjanović Dušanić koja u prvi plan ističe Grke i Ruse.

„Pre svega su to Grci, a onda i Moskva kao Treći Rim, koja se i politički i ideološki identifikovala sa tim nasleđem. Srbi su imali drugačiju sudbinu budući da su bili mala država, ali poznato je koliko je u tim vekovima provedenim pod turskom vlašću pravoslavlje održalo ideju narodnog identiteta. To je nešto što se ne može vezati samo za srednji vek niti za krug zemalja ’vizantijskog komonvelta‘“.

Sve zemlje koje su gledale u Vizantiju kao u kulturnu i političku glavu velike porodice naroda — ponele su to nasleđe. Da nisu samo Srbi zbog veza sa vizantijskim nasleđem bili predmet političkih interpretacija, već da se to odnosi i na Ruse i na Grke, Smilja Dušanić potkrepljuje tvrdnjom da su u čitavom 20. veku jasno vidljivi ti tragovi. Danas je to, kaže, aktuelnije čak više nego devedesetih, samo što mi sada nismo više u prvom ešalonu.

Koliko je veliki kreativni potencijal vizantijske umetnosti, ne samo kod nas, i koliko i drugi uviđaju jedinstvenost vizantijske duhovnosti, Danica Popović ilustrovala je primerom zapadnoevropskih crkava i katedrala. „U tim desakralizovanim prostorima — u jednoj od tih crkava svojevremeno je otvorena izložba mačaka — postoje izdvojeni prostori za molitvu. Tu, u tim prostorima, bilo da je reč o crkvi u Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj, nedavno sam se uverila i u Beču — uvek postoji vizantijska ikona. Stvorena su, dakle, u zapadnoj umetnosti remek-dela, ali ne za molitvu. A molitva je suština vizantijske slike“.

Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala