Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Legija bi nas „odvalio“ 5. oktobra da nas je bilo manje

© Sputnik / Radoje PantovićLjubivoje Tadić
Ljubivoje Tadić - Sputnik Srbija
Pratite nas
To je jedna od laži koju sam hteo da razotkrijem, da stavimo tačku na priču da su to izveli Legija ili kriminalci. Ne, građani su to izveli, bilo im je svega preko glave.

„Knjiga ’Lična dokumenta‘ kritičko je izdanje mog života i predstavlja moj doživljaj sveta. Sledeći događaje u kojima sam učestvovao, a oni su raznoliki i raznovrsni, pisao sam je ’i po babu i po stričevima‘, suprotno od one narodne. Sasvim lično, saopštavam ono što sam video i doživeo. Rukopis sam počeo da pišem davno, iz potrebe da kažem kako je bilo, ali i da ne pustim da o onome što je određivalo naše živote večito govore drugi“.

Spomenik Zoranu Đinđiću - Sputnik Srbija
Šta bi danas rekli Milošević i Đinđić

Ovako za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ o svojoj tek objavljenoj knjizi „Lična dokumenta“ („Vukotić medija“) govori Ljubivoje Tadić, prvak Narodnog pozorišta u Beogradu, glumac u čijoj su se biografiji isprepletale uzbudljive i teatarske i životne storije. Rođen u glumačkoj porodici, zanesen umetnicima koji su od detinjstva posećivali kuću glumačkih bardova Rastka i Ljube Tadića, Ljubivoje mlađi neće se zadržati na pozorišnim tumačenjima sveta i smisla igrajući na jugoslovenskim scenama.

Čehovu i Rejvenhilu silom društvenih okolnosti pridružiće se drugi uzori, stvarni junaci koji su tvrdili da će svojim delovanjem svetu dati bolje, ljudskije lice. Da li je sve bilo tako, o kakvim je izborima, zabludama i verovanjima reč, kako je kroz sve to prošao glumac koji se početkom devedesetih našao u ulozi političkog aktiviste, učesnika i neposrednog svedoka najdramatičnijih istorijskih događaja, a krajem 2015. u tragičnoj, životnoj, svedoče „Lična dokumenta“, na trenutke duhovit i živ, a opet potresan životopis jednog uzburkanog vremena.

„Ovo nije ni autobiografija ni memoarsko štivo. Posledica udesa koji sam doživeo u leto 2015. kada je tragično nastradala moja sestra, a ja i majka zadobili težke povrede, bila je delimična amnezija koja je pretila da se proširi na ceo moj život. Motiv da počnem rad na rukopisu bio je da iščupam iz glave sva ta imena i događaje. I počeo sam da pišem, bez ijednog podsetnika“, otkriva Ljubivoje.

Slobodan Milošević - Sputnik Srbija
Milošević Zapadu poslužio kao žrtveni jarac

A pisanje zadire u prva sećanja, porodicu i prostore detinjstva, ljude koji su ga naseljavali. Potom se sve to prirodno nadovezuje na prve impresije posle odgledanih predstava, na čaroliju pozorišne scene, kostima, ispričanih priča posle kojih je, kao u slučaju Ristićevog „Oslobođenja Skoplja“, dugo ostajao da sedi u praznoj sali, pod snažnim utiscima, očaran viđenim… Ali, jedan datum trajno u tu umetničku sliku unosi i neke druge boje. To je dan kada je, gledajući komešanje naroda u centru Beograda, kazao svom ocu Rastku: „Ovo ti je kao u Šopalovićima, samo se nadam da neće pucati“. Tog 9. marta 1991. godine politika na velika vrata ulazi u njegov život.

„Taj 9. mart je na određeni način bio prelomni trenutak u mom posmatranju društva i odnosa u društvu. Nisam, kao ni dobar deo moje generacije, bio član Saveza komunista, čak smo grupno odbili da budemo i članovi Saveza omladine. Kod nas nije postojala nikakva zainteresovanost za političke prilike. Ali, desilo se nešto što me je veoma začudilo i iznenadio — prvi višestranački izbori u Srbiji 1990. Smatrao sam čudnim to što je SPS dobio 195 poslanika. Nisam tada znao da volju naroda i rezultat izbora nećemo znati nikada. Saznaćemo tek kasnije i da uvek postoji jedan rezervoar glasova koji se tajno aktivira. Posle 9. marta smatrao sam da je stvar vaspitanja i pristojnosti učestvovati u demonstracijama. I danas mislim da je tog dana moglo da bude urađeno mnogo, da nije posle bilo onog performansa kod Terazijske česme, kada je sve to razblaženo na najveći mogući način. Vidovdanski sabor ′92. zapamtio sam po onome što je Adam Puslojić vikao Miloševiću dok nije promukao — ’Iš. Iš, iš…‘. Zato sam se uključio i organizaciono i, da tako kažem, i dramaturški. To se poklapa sa dolaskom Đinđića na čelo DS i mi smo već 1996. godinu dočekali spremniji, i fizički i psihički“.

O prilikama u tada opozicionim partijama, o pojedincima u njima „Lična dokumenta“ svedoče bez selekcije i cenzure. Iznosi Tadić i detalje koje bi neko drugi možda i prikrio, o prvacima i saborcima jednako kao i o političkim protivnicima.

Pred studentima Beogradskog univerziteta, ali i pred svima koje ova tema interesuje sada je i knjiga profesora Begradskog univerziteta Žarka Trebješanina i Bojana Žikića, „Neverbalna komunikacija. - Sputnik Srbija
Trebješanin: Posle Miloševića, Đinđić imao najviše „kopija“ (audio)

„Nisam ništa hteo da ublažim, narotiv. Predstavio sam događaje onakvim kakvim sam ih ja video. Više sam pažnje posvetio delovanju pojedinaca, njihovim postupcima, a ne ocenama ljudi. Sa simpatijama pišem čak i o onima koji na mene ili moje delovanje nisu gledali sa simpatijama, zato što poštujem tuđe mišljenje, makar bilo potpuno drugačije od mog. Ali, o onima čije delovanje smatram neprimerenim ili nedostojnim uvek sam govorio, a pogotovo sada“.

A to zašto je centralno mesto u knjizi dobio Peti oktobar, i sve što mu je prethodilo, Tadić objašnjava potrebom da što je moguće tačnije rekonstruiše kada se šta događalo. O atmosferi koja je prethodila ovom danu govori i jedan anegdotski detalj. Naime, Tadić je pitao Đinđića kako da smire Mlađu (Dinkića) jer se po gradu priča da on 5. oktobra organizuje Čolin koncert na Ušću, na šta je Đinđić odgovorio: „Svaka revolucija ima svoju ludu, mi imamo Mlađu“.

„Bio je to jedan od pravih Zoranovih odgovora, direktan i surov“, kaže Ljubivoje. „Dogovorili smo se još na početku saradnje da ćemo uvek biti direktni i surovo iskreni. I tako je bilo“.

Važan detalj objašnjen u knjizi je i podatak da se Đinđić noć uoči Petog oktobra sastao sa Legijom, i da je ujutru došao vidno neraspoložen.

Greška je pozivati stalno vlast. Društvo je to koje treba da bude svesno da je bilo ozbiljnih propusta u istrazi - Sputnik Srbija
Veruović o situaciji pred atentat: Đinđić je počeo da smeta Zapadu

„To je jedna od laži koju sam hteo da razotkrijem, da stavimo tačku na priču da su to izveli Legija ili kriminalci. Ne, građani su to izveli, bilo im je svega preko glave. Tu je i DOS bio samo jedna vrsta organizacione podrške i ne bi se ništa desilo da nije bilo onoliko sveta. Po Đinđićevoj reakciji toga jutra jasno sam video da se ništa nisu dogovorili. Da Legija nije video onoliki broj ljudi, ne bi rešio da priđe demonstrantima. Sećam se lica jednog mladića koji mi je tog dana više puta nudio neko automatsko oružje. Ja mu kažem: ’Ostavi me na miru, gde ću ja s tim, ako me vide ljudi sa tom puškom prepašće se‘. Ko da nas ti kriminalci, da su stvari išle drugim tokom, ne bi ’odvalili‘. Neke od tih događaja kasnije su zlonamerno tumačili mnogi, čak i ljudi koji su znali pravu stinu, s namerom da ponize političke protivnike. Moja namera je bila da o svemu tome pišem pošteno, koliko to iko može. Da kažem da je sve do izbora republičke vlade u januaru 2001. postojala mogućnost da, kako je govorio Đinđić, ’neko uđe da nas sve pobije‘. Naš najveći neuspeh je to što mi nismo — mislim na sve učesnike tih događaja — uspeli da izgradimo čvrst, zdrav sistem, društvo u kome se neće dešavati ono što se desilo meni i ono što se desilo majci i sinu iz Lozovika koji su umrli od hladnoće, jer, kao i mi — nisu imali struje. Danas, u 21. veku“

A upravo je smrt ljudi iz Lozovika slika kojom Tadić završava priču o sopstvenm udesu, ispisanu na jednoj jedinoj stranici ove knjige. U ove tragične priče koje nisu usamljene, kaže da su ga uverili i njegovi prijatelji iz Elektroprivrede.

„Otkad sam došao sebi iz kome, otkad sam se pribrao, počeo sam da pratim događaje i štampu i uvideo da nema dana da se ne dogodi neki požar, neki udes ovakve vrste. Ali to čak ni urednici u medijima ne čitaju, samo puste vest sa inicijalima postradalih iz Vranja, Leskovca, Subotice. A adresa je ista za sve. Ako nađem detalje, ako nađem elemente, onda ću se drugačije i ja odnositi prema tom udesu, drugačije ću ga i pravno kvalifikovati. Centralno pitanje koje se tu otvara je koliko vredi ljudski život u Srbiji. I ja sam to pitanje postavio. A da li danas mislim da je sve to, naročito sa stanovišta ovakve strašne posledice, vredelo raditi, da li je imalo smisla… Naravno da je vredelo“.

Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala