Pišem ti, Evropska unijo — šta bih znao bolje? I? Šta ti više mogu reći?
E pa, neću više da zavisi od tvoje volje, prezrenje tvoje da l′ ću steći. Al′ ako te moj udes hudi bar malo trone i uzbudi, baš me briga hoćeš li me se odreći.
Prevršila dara meru
Ne, opet se varaš. Niti sam ja koji te 17 godina čekam — Tatjana, niti si ti koja me 17 godina štapom, kao, mamiš — Onjegin. A, ne! Čovek koji ništa nema, ne može ništa ni da izgubi.
„Izruči mi Slobu“, odmah si rekla. „Pošalji mi Milutinovića“, zapovedila si. Ej, dva predsednika (kakvi god da su) stavih zbog tebe u bukagije. Pa meni su bili predsednici, meni su gospodarili i nebom i zemljom, meni su mladost ukrali, a ne tebi. Ali učinih. I počinih.
„Pohapsi, pohapsi, pohapsi“, godinama potom pretila si. Kad je u Srbiji (pre)ostalo malo više od onih koje si joj uzela da im sudiš, počela si da smišljaš izgovore i neverovatne uslove. Konstantno si palila, pa potom, kao, gasila. Kako ti jednom to ne dosadi?
Čukundedu i čukunbabu (Kosovo i Metohiju) si mi otela, sve bičujući me po leđima. Pritom, sve vreme tražiš da ih se i pismeno odreknem. Odbijam!
Prećerala si, što bi rekao moj odmetnuti brat Milo. Prozreo sam te, dobra bivša moja.
Dosta smo se lagali
Ti, međutim, i dalje ne vidiš dalje od Big Bena (ili što bismo mi u Srbiji rekli: od svog nosa) pa ti i ovo pismo liči na ljubav. Aman, prestani. Progledao sam.
Nije ljubavi, pa ni zaljubljenosti, nikad bilo između nas. Samo smo se lagali međusobno. Dodatno sam lagao i sam sebe.
Bila je to, sad jasno vidim, najava braka iz računa. Veridba iz interesa koji nas je prividno spojio.
Bili smo jedno drugom sredstvo. I apsolutno ništa više.
Gledala si me samo i jedino kao nekog ko nikako ne sme otići u Putinovu avliju, a u tvoju mi da uđem nisi dala. Vodila si se onom narodnom: nit me hoćeš, nit me drugom daješ. I mislila si da će tako biti doveka.
Jok more. Ne zovem se Redžep, ne prezivam Erdogan, moja otadžbina nije Turska, koja je navikla da čeka. Srpsko trpilo ima granicu, ti si me naterala da je pređem.
Mada, i turski predsednik ti poruči da će čim promeni ustav i postane sultan pozvati svoj narod da ti kaže — „ne“. Englezi su ti to gromoglasno rekli još prošle godine. Zašto bih ja onda bio najgori?
Bluz nesuđenog mladoženje
Što dođe u moju Srbiju? U livade i brda, gde moj život traje, ja ne bih sreo tebe zacelo, i ne bih znao ucena šta je. U snove si mi dolazila, ali nikad mila nisi bila.
Ko si ti? Čuvar duše jednog naroda, il′ kobni duh što kuša mene? Neću da čekam da utišaš sumnje što me guše. Sad znam da su sve to sanje moje, zablude prostodušne srpske duše, a sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Ni ti meni nisi bila cilj. Kažem ti, iako liči, nije ovo Tatjanino pismo Onjeginu, jer nikad nisam težio tvom zagrljaju, nisam patio za tobom.
Pa kako da uživam sa nekim ko ne zna ko je Puškin? Kako da „delim postelju“ sa nekim ko ne razume da put od homosapijensa do Puškina (ili Van Goga, svejedno) ne traje kao udarac mačem ili bacanje bombe. Taj period je civilizacija.
Znaju tvoji narodi, Evropska unijo, šta je to. Isti put su prošli. Ali ti i tvoji činovnici znate samo za Makijavelija. Vama je jedino pragmatizam ideja vodilja.
Želeo sam, bre, život. Bila si mi samo etapa do tog boljitka. Od danas idem sam. Pa gde stignem. Gore od ovoga ne može.
Raskidam veridbu.
Uzdravlje. Da se ne ljubimo.
