Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Velika tajna zbog koje baš truba Srbina leči

© AFP 2021 / ALEXA STANKOVICGuča
Guča - Sputnik Srbija
Pratite nas
Sabor trubača nije festival. On je to samo pojavno, kao celofan na proizvodu. Sa zjapećom, civilizacijskom, razlikom — srpsku muku niko ne kupuje. Ona se taloži, potiskuje jedna drugu i tako nadošla iskulja svakog avgusta u Dragačevu, između Zapadne Morave na severu, Moravice na zapadu, planine Čemerno na jugu i venca Jelice na istoku.

Truba nije sramota. O tome se ne raspravlja. Nema dijaloga o aksiomima.

Ako je Kosovo koren one „srpske repe“, onda joj je truba duša. Srbi su, naime, mentalitetski pobednici ali su nacionalno gubitnici, pa je taj vekovni apsurd, večita borba karaktera i surove realnosti, stvorio mehanizam odbrane.

Truba je, dakle, to antitelo koje Srbinu pomaže da mu svakojaki virusi ne pojedu tkivo. Nacionalno — jer mu je država iznad svega; fizičko — jer mora neko pušku držati, poreze plaćati, na svadbama igrati; i ponajviše psihu — jer nije sramota pasti, sramota je ne dići se.

I Srbin se dizao. Uvek. Ako ima barem nešto što govori o jačini, onda je nepokornost činjenični dokaz snage nacije.

Sabor trubača Dragačevo GUČA - Sputnik Srbija
Hoće li se Kirbi slikati u Guči (foto)

Sviraj mi pesme bez tuge…

Truba je, dabome, lek. Samoprobijeni srpski istorijski egzit (sa malim ili velim „e“, svejedno). Ona je govor duše današnjeg Srbina koga Evropska unija deceniju i po mamka štapom, a NATO mu viri u spavaću sobu, kroz nju se javlja duša njegovog oca kome su prodavali priču o bratstvu i jedinstvu, a on nije smeo javno da se prekrsti, iz trube izbija vapaj njegovog đeda koji se gadio komunista, a prezirao nacističke okupatore, prađeda koji je prošao albansku golgotu, čukunđeda koji je dahijama rekao „ne“ i najzad unuka koji će imati praunukicu. Sve je to truba. I mora biti truba.

Otkako je knez Miloš Obrenović naredio osnivanje prvog vojnog orkestra, nadareni seoski frulaši i dvojničari zasvirali su trube.

Limeni instrument se toliko odomaćio da bez njega nema proslave rođenja, krštenja, venčanja, porodične slave, ali je i sastavni deo sahrana uz čiji zvuk se ljudi opraštaju od ovog sveta.

Zastave Srbije, Rusije I EU - Sputnik Srbija
Rusija u duši, na putu ka Evropi, sve okolo Amerika. Gde je Srbija?

Guča, zbog svega navedenog, nije festival. Sabor trubača je to samo pojavno, kao celofan na proizvodu. Sa zjapećom, civilizacijskom, razlikom — srpsku muku niko ne kupuje. Ona se taloži, potiskuje jedna drugu i tako nadošla iskulja svakog avgusta u Dragačevu, između Zapadne Morave na severu, Moravice na zapadu, planine Čemerno na jugu i venca Jelice na istoku.

Odmah tu je gradić Guča koji je ime dobio zbog stalnog gučenja i prikrivanja naroda od Turaka po šumama. Eto još jedne simbolike u prilog našoj tezi.

Fatamorgana koju nameće manjina

Prvi sabor održan je 16. oktobra 1961. u porti crkve Svetog Aranđela Gavrila, a tada je ustanovljena i himna manifestacije „Sa Ovčara i Kablara“. Do danas su ga učinili kvalitetnijim, a oni postali veći, Bakija Bakić, Fejat Sejdić, Slobodan Salijević, Marko Marković, Elvis Ajdinović, Veljko Ostojić, Ekrem Mamutović, Boban Marković, Dejan Lazarević, Dejan Petrović…

Zahvaljujući ovoj manifestaciji u slavu trube Guča je postala svetski poznata, pa preko milion ljudi svake godine dođe da zaboravi na sve.

Srbi pak ne zaboravljaju, jer ne mogu da zaborave. Samo odagnaju i zamole „sviraj mi pesme bez tuge…“. Zato je Guča njima neuporedivo više od razonode. Ogledalo onoga što jesu, onoga što im nisu dozvolili da budu. I prkos. Inat, onaj srpski.

„Kada me napuste svi, ostaneš samo ti, moj brate, moj Fejate, i kad je tužna sudbina moja, jedini lek je truba tvoja“.

Podela sveta - ilustracija - Sputnik Srbija
Podela moći u svetu — sprema li se nova Jalta

Nema pobede dok ne pobediš sebe, a bežanje od onoga što jesi nije pobeda već anticivilizacija. Autodestrukcija koju nesmanjeno godinama nameće u Srbiji manjina, ali u medijima većina.

Fatamorgana koju plasiraju sadrži lažne dileme — „Guča“ ili „Egzit“, opanak ili italijanska cipela, šajkača ili šešir, mast na hlebu ili kavijar na dvopeku… Oni, ta manjina, uvek biraju ovo drugo i smatraju da svi koji hoće i jedno i drugo — teraju društvo u propast.

Broj posetilaca festivala će im i ove godine pokazati da greše. To što oni tu grešku neće prihvatiti govori samo i jedino o toj nekolicini koja se samozavarava. Guča i truba govore o Srbiji. Takvoj kakva je. Ne čine je ni gorom, ni boljom.

Oglasi se, trubo Dragačeva!

Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala