Istorijske pouke: Kako Evropa pokušava da ubijedi sebe da se nešto pita u svom dvorištu

CC0 / Pixabay / Evropa
Evropa - Sputnik Srbija
Pratite nasTelegram
Ovih dana Evropska unija nakon godina indolentnosti i „zamora od proširenja“, ponovo šalje signale da joj je Zapadni Balkan važan. Krajnji paradoks ponovnog interesovanja Evrope za region je, međutim, taj što brojni eurofili na tome imaju najviše da zahvale Rusiji i Kini. Baš kao što je davne 1956. Suecka kriza naterala Evropu na veću integraciju.

Izazvana trojnom invazijom Engleske, Francuske i Izraela na Egipat nakon odluke tadašnjeg egipatskog predsjednika Nasera da nacionalizuje Suecki kanal, Suecka kriza, iako se dogodila u jeku Hladnog rata, paradoksalno je na trenutak ujedinila tada ljute protivnike — SAD i Sovjetski Savez. Dve sile su oštro osudile anglo-francuski upad u Egipat, što je na kraju rezultiralo povlačenjem britanskih i francuskih trupa.

Naročito poniženje za London i Pariz predstavljao je zvanični stav Vašingtona, koji je, iako saveznik u okviru NATO-a, zahtijevao bezmalo ultimativno povlačenje francuskih i britanskih vojnika iz Egipta.

Televizijski ekrani - Sputnik Srbija
Crna Gora „čisti“ medije — po NATO modelu

Pored tog što je ovaj incident u praksi potvrdio da interesi NATO saveznika najčešće uopšte nisu konvergentni, u Sueckoj krizi Amerika je Britaniji i Francuskoj brutalno stavila do znanja da više nemaju mogućnosti da nezavisno djeluju. Vodeće zapadnoevropske zemlje Britanija, Francuska i Njemačka dobro su shvatile poruku Vašingtona, ali su, svaka ponaosob, izvukle sasvim različite zaključke.

Britanija je, shvatajući svoju relativnu slabost u odnosu na glavne svjetske igrače — Vašington i Moskvu, praktično odustala od politike evropskog jedinstva, i opredijelila se za politiku stalnog potčinjavanja američkoj volji, što traje sve do danas.

General De Gol, koji je u to vrijeme bio na čelu Francuske, prozreo je da će njegova zemlja u okviru NATO-a, iako važna, imati samo drugorazrednu ulogu u odlučivanju, kao i da će Francuska u NATO-u uvijek biti zatočenik interesa i volje angloameričkih „saveznika“. Kako bi osigurao kakvu-takvu autonomiju i nezavisnost Francuske, Pariz je ubrzo objavio da kreće u samostalnu proizvodnju nuklearnog oružja.

Kako je Adenauer zamišljao Evropu

Za razumijevanje današnje geopolitičke pozicije Evrope, ili preciznije Evropske unije, možda je, ipak, iz tog vremena najslikovitija epizoda sa Konradom Adenauerom, prvim posleratnim kancelarom Zapadne Njemačke, koji se slučajno 6. novembra 1956. godine zatekao u Parizu, upravo dana kada su Francuska i Engleska bile primorane da popuste pred američkim pritiskom u Egiptu.

Njemački kancelar je tada francuskom ministru spoljnih poslova Kristijanu Pinou rekao da nijedna evropska država pojedinačno nema nikakve šanse u nadmetanju sa SAD i Rusijom, osim ako se ne ujedine i stvore Evropu:

Prevlaka - pogled sa Savine, iz Herceg Novog - Sputnik Srbija
I Crnoj Gori se „klima“ granica zbog puta u EU

„Francuska i Engleska nikada neće biti sile koje bi mogle da se uporede sa Sjedinjenim Državama i Sovjetskim Savezom. Isto se odnosi i na Njemačku. Njima preostaje samo jedan put ukoliko žele da odigraju odlučujuću ulogu u svijetu — da se ujedine i stvore Evropu. Engleska za to još nije spremna, ali će joj Suecka kriza pomoći da se duhovno pripremi. Mi nemamo vremena napretek: vaša osveta će biti Evropa“, kazao je Adenauer.

Zaista, strah i konsternacija Evropljana da bi u sendviču između dva kolosa kao što su SAD i Rusija mogli da budu samo marionete i nijemi posmatrači u svjetskim poslovima, natjeraće prvenstveno Pariz i Berlin da već sledeće, 1957. godine stvore Evropsku ekonomsku zajednicu, i otpočnu francusko-njemačko približavanje koje će kasnije kulminirati „Ugovorom o prijateljstvu i saradnji“ koji će De Gol i Adenauer potpisati 1963. godine.

Evropska ekonomska zajednica formirana 1957. postaće preteča Evropske unije, koja pod tim imenom figurira od 1992. godine, i Mastrihtskog ugovora koji ju je konstituisao pod tim imenom. U tom smislu, Evropska unija nije ništa drugo do imperijalna tvorevina, nastala iz napora prevashodno Njemačke i Francuske da se „ujedine i stvore Evropu“, kako je to prije nekih šezdesetak godina jasno formulisao zapadnonjemački kancelar Konrad Adenauer.

„Maligni uticaj Rusije kao izgovor

Vrijeme je majstorsko rešeto, a ono je nesumnjivo potvrdilo i da je zaključak koji je Britanija izvukla nakon Suecke krize — da treba da ostane u sjenci politike i dominacije Sjedinjenih Država — na snazi i danas. Nakon članstva u EU, „bregzit“ je definitivno pokazao da je London politiku evropskog jedinstva napustio na neodređeno vrijeme.

Crna Gora EU - ilustracija - Sputnik Srbija
Hladni tuš za Crnu Goru iz EU

Ovih dana EU nakon godina indolentnosti i „zamora od proširenja“, ponovo šalje signale da je Zapadni Balkan za Brisel veoma važan. Krajnji paradoks ponovnog interesovanja Evrope za region je taj što i dalje brojni eurofili na tome imaju najviše da zahvale Rusiji i Kini. Jedno od pravila geopolitike je da, naime, vakuum sile nije moguć, i da se opadanje prisustva i uticaja jednih sila uvijek popunjava narastajućim prisustvom konkurenata.

Evropska unija, iako zamišljena kao imperija koja treba da u ekonomskom, političkom i bezbjednosnom smislu parira drugim velikim silama, do sada je pokazala da nije kadra da utiče ni na zbivanja u sopstvenom dvorištu. Balkan i jugoistok Evrope su za to najočigledniji primjeri, u kojima u vojnom smislu primat u potpunosti preuzimaju SAD putem NATO-a, dok u ekonomskom smislu Kina svako malo u formatu 16 + 1, okuplja države Centralne i Istočne Evrope kako bi učvrstila svoj ekonomski prodor u Evropi.

Jedini razlog zbog čega se isključivo države poput Kine, Rusije i Turske predstavljaju kao opasnost po interese EU na Balkanu, dok se širenje NATO-a tendenciozno prećutkuje, jeste taj što je „maligni“ uticaj Rusije i dalje mnogo lakše „prodati“ na Zapadu, nego što je to objašnjenje da je NATO doslovce instrument koji služi za okupaciju Evrope od strane Vašingtona.

Istovremeno, region su proteklih dana obigravali misionari Brisela koji bi trebalo da ubijede države u regionu da je evropska perspektiva i dalje živa, i da su maglovita obećanja o „evropskim vrijednostima“ konkretnija od realnih investicija sa Istoka ili širenja vojnog uticaja Sjevernoatlantske alijanse. U svijetu u kojem kao nikada u istoriji na sceni pored SAD i Rusije imamo i fenomen nezadrživog nadiranja Kine kao treće velike sile koja u dogledno vrijeme pretenduje i na sam tron svjetske dominacije, postavljanje često neprihvatljivih uslova prema zemljama Zapadnog Balkana djeluje zaista neubjedljivo. Zapravo, sve više se čini da strategija proširenja Brisela na Zapadni Balkan predstavlja samo jedan od poslednjih pokušaja Evropske unije da prvenstveno sebe ubijedi da se i dalje nešto pita, pa makar i u sopstvenom dvorištu.

Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala