Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Golman koji je srušio Jugoslaviju 1990: Sujeveran sam od duela sa „plavima“

© AFP 2021Serhio Gojkočea - arhivska fotografija
Serhio Gojkočea - arhivska fotografija - Sputnik Srbija
Pratite nas
Dijego Maradona i Lionel Mesi su najveći fudbaleri svog vremena i zato ne treba pitati ko je od njih bolji. To u ekskluzivnom intervjuu za RT kaže bivši golman reprezentacije Argentine Serhio Gojkočea. Dvostruki šampion Južne Amerike je ocenio VAR sistem i pričao o ulozi sujeverja u njegovoj karijeri i koliko je u fudbalu važna sreća.

Na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine postali ste jedan od heroja argentinske reprezentacije. U utakmici protiv SSSR-a ušli ste u igru na samom startu utakmice kada se povredio Neri Pumpido. Šta ste osećali u tom momentu?

— Naravno, to nije bilo jednostavno: moj prijatelj je bio povređen. Ako golman napusti teren, njegova povreda je zaista ozbiljna. Sve se desilo toliko brzo da i nisam uspeo ništa da osetim. Već smo pretrpeli poraz u prvoj utakmici protiv Kameruna i ako bismo izgubili od SSSR-a, ispali bismo sa turnira. Ali nisam razmišljao ni o čemu od tih stvari, prosto sam ušao u igru na jednoj veoma važnoj utakmici. Kada sam čuo poslednji sudijski zvižduk, postao sam svestan situacije. Rekli su mi da je Pumpidu naprsla kost. To je bio strašan osećaj, počeo sam da plačem. A već na sledećoj utakmici sam, sasvim očekivano, bio nervozan.

© AFP 2021 / JOHAN ORDONEZ Legendarni golman Argentine Serhio Gojkočea
Legendarni  golman Argentine Serhio Gojkočea - Sputnik Srbija
Legendarni golman Argentine Serhio Gojkočea

Stalno Vam postavljaju pitanja o Vašem debiju na Svetskom prvenstvu. Da li često razmišljate o onome što ste tada preživeli? Vi ste tada postali „golman specijalista za branjenje penala.

— Zahvalan sam što se to desilo. Ne znam zašto, ali ljudima u Argentini je priraslo k srcu to prvenstvo 1990. godine, čak i onima koji su sada tridesetogodišnjaci. Bez obzira na to što su tada imali samo po dve godine, odnose se veoma toplo prema meni. Naravno, razumem da tehnologija danas dozvoljava da se sve sazna i vidi, ali oni pokazuju najiskrenija osećanja i zato sam zadivljen. Mnogi ljudi me pitaju da li možemo da se fotografišemo ako mi nije teško. Uvek odgovaram: „A zašto bi mi bilo teško?“. Hvala Bogu što je tako i što me toliko vole.

Kada ste igrali, imali ste jedno sujeverje. Kažite nam nešto detaljnije o tome.

— Da, imao sam sujeverje koje je niklo iz potrebe. To je prirodna fizička potreba. Obično, kada je mnogo vruće, pijemo mnogo tečnosti koja se nagomilava u telu, a u određenom momentu ga mora i napustiti. Ako se čovek bavi nekim sportom, te tečnosti je teško osloboditi se. U jednom momentu to postaje prilično nepodnošljivo i čoveku se ide u toalet, ali na fudbalskom terenu ga nema… 

I kako ste uspeli da se izvučete iz tako neprijatne situacije? 

— Fudbalski teren se pretvorio u veliki toalet. Zaklonili su me moji saigrači. Tada nije bilo toliko mnogo kamera kao sada, ali ih je ipak bilo. Sve se desilo pred penal seriju sa Jugoslavijom, a posle toga je postalo sujeverje. Taj „ritual“ sam obavio i pred meč sa Italijom. I na svih šest mečeva Argentine pri „izlasku“ sam radio istu stvar. Ni jednu od tih utakmica nismo izgubili, pa izgleda da sujeverje „radi“.

VAR sistem će pozitivno uticati na fudbal

Od tada je prošlo mnogo godina i fudbal se mnogo promenio. Šta možete da kažete o VAR sistemu? Prema Vašem mišljenju, kako bi se završavala prethodna takmičenja da je na njima bilo moguće obraćanje tehnici? Na primer, da li bi se promenio ishod finala iz 1990. godine Nemačka-Argentina u kojem je dosuđen veoma sporan i sumnjiv penal?

— Zaista je bio sporan. Moguće je da je, sa tačke gledišta sudije, doneta pravilna odluka. Ali u mom pamćenju će zauvek ostati slika u kojoj Roberto Sensini bukvalno na nekoliko metara od mene startuje prvo na loptu, a tek posle toga na nemačkog fudbalera. Da je postojala mogućnost da sudija ponovo pogleda taj momenat, mislim da ne bi pokazao na belu tačku. Nažalost, penal je dosuđen, bez obzira na naše proteste. 

Dakle, VAR sistem će biti od koristi fudbalu?

— Dopada mi se sistem. Kritikujemo sudije toliko dugo vremena. A i nama, koji komentarišemo, potrebno je da pogledamo po 4-5 puta da bismo doneli konačno rešenje: da li je neko igrao rukom, da li je bio ofsajd ili faul. Pritom, komentatori mogu da vide situaciju sa 4 kamere. Arbitar gleda iz samo jednog rakursa i prinuđen je da donese odluku za nekoliko sekundi. Naravno da im nije lako. Njihove odluke mogu da budu nepravedne, ali i oni su obični ljudi i greške su sasvim logične i dešavaju se.

Postoji mišljenje da ponovljeni snimci mogu uticati na tempo igre. Šta mislite o tome?

— Da, fudbal ima svoj ritam i ponovljeni snimci ga mogu narušiti i smanjiti intenzitet emocija. Ali sa moje tačke gledišta, ovaj sistem je potreban fudbalu, jer se za njegovo uvođenje ne traži neka ogromna promena strukture igre. Što se tiče gledalaca, oni će se vremenom navići. U ragbiju prekidaju igru, gledaju snimke. U tenisu takođe, teniser traži snimak „hokaj“ sistema koji isto malo usporava igru, ali navijači na to ne obraćaju pažnju.

Za koga je ova novina bolja? Za fudbalere ili televizijske gledaoce?

— Mislim da će biti bolja za samu igru, jer će se smanjiti broj grešaka kod donošenja ključnih odluka. Zamislite da vam ceo godišnji trud uništi jedna greška. Pritom, ona se desi nenamerno. Mi golmani takođe grešimo, na primer, kada nam lopta isklizne iz ruku. Naravno, to se ne dešava sa namerom. U sportu se stvari dešavaju tako. Sa sudijama je ista situacija. Oni su samo ljudi i donose odluke na osnovu nekih kriterijuma. Na to utiče i pozicija na kojoj se nalaze. Pored toga, i fudbaleri mogu da simuliraju i da na taj način utiču na sudiju. Dakle, i igrači mogu da budu glumci.

Da li ste nekada pribegavali „glumi“ na terenu?

— Golmanu je to veoma teško: svi te gledaju. Pored toga, svima nam je poznato da u kaznenom prostoru golmana niko ne sme da pipne. Tako da pri svakom kontaktu između igrača i golmana, sudija donosi odluku u korist ovog drugog. Ali u moje vreme se tom prednošću nismo posebno koristili.

Sreća je deo fudbala

Šta se to dešava sa reprezentacijom Argentine? Od 1993. nije osvojila neki veliki turnir.

— I ja bih to želeo da znam. Da mi je neko 1993. godine na Kupu Amerike u Ekvadoru prišao, potapšao po ramenu i rekao: „Senjor Gojkočea, slavite ovu pobedu jer vaša reprezentacija neće igrati u finalu više od 20 godina“, pomislio bih da je to nešto nerealno. Ali to se desilo, ništa se tu ne može.

Pritom, Argentina uvek ima dobru reprezentaciju sa sjajnim igračima, poznatim u celom svetu…

— Savršeno tačno. Uopšte, za tih 20 i kusur godina, ulazili smo u finale Kupa Amerike 2004, 2007, 2015. i 2016. godine. Takođe smo bili u finalu Svetskog prvenstva 2014. godine, ali na Kupu Amerike naš tim ima više potreba nego na Mundijalu, jer se broj kandidata smanjuje. Na kratkim turnirima, ako se probudite loše raspoloženi, opaliće ti par šamara i poslaće te kući. A pre toga, tim je mogao da dobije četiri meča, ali zbog samo jednog poraza, možeš da završiš takmičenje.

Čini se da formula uspeha u fudbalu ne postoji?

— Ne, naravno da postoji. Moguće je pripremiti se odlično i imati najbolje igrače, ali fudbal je i dalje samo igra.

Koliko je tu važna sreća?

— Utiče u određenoj meri, ali od nje ne zavisi sve. Mi smo 1990. godine igrali sa Brazilom. Ako bismo igrali deset utakmica sa njima, pobedili bismo samo u jednoj. Brazil je igrao odlično, ali nisu bili efikasni, i to je, takođe, deo fudbala. Posle tog neuspeha i za samo četiri godine, postali su svetski prvaci. Ali baš tog dana u 15 časova u Torinu, fortuna nije bila na njihovoj strani. Dijego Maradona je uputio majstorski pas i Klaudio Kaniđa je postigao gol. Sudbina je htela da se svi brazilski napadi završe neuspešno. Ili sam hvatao loptu, ili je ona odlazila pored gola.

Modernim fudbalerima je potrebna pomoć psihologa

Od čega se sastoji psihologija golmana?

— U hrabrosti. Bez obzira na ovaj novi video sistem pomoći sudijama i na promenu fudbalske taktike, bez obzira na to što savremeni fudbal zahteva veoma ozbiljne fizičke pripreme, jedno je ostalo nepromenjeno: sve rešava gol. Golman igra odlučujuću ulogu u toj poslednjoj etapi. niko ne pamti šta su uradili ostali igrači. Svi pamte gde je stajao golman, da li je mogao da spasi ekipu, da li je bio na pravoj poziciji. Kada me mladi golmani pitaju za savet, kažem im: naučite da se pomirite sa loptom koja je ušla u vaš gol. Čak i u danu tvog najboljeg nastupa, uvek možeš da primiš gol.

Da li možete da mi imenujete golmana koji nije primio nijedan gol u svojoj karijeri?

— Ne!

— Upravo tako. Jednog dana će ti ga ipak dati. Ponekad, tri ili četiri meča niko ne može da ti da gol, a onda primiš dva. Tvoj tim pobedi sa 3:1, ali ti si ipak primio gol. Prvo što treba uraditi je — identifikacija problema. Ako to ne uradiš, nastavićeš da živiš u iluzijama.

A nikada sebi niste govorili: „Treba da budem jak, ne treba plakati, ne treba očajavati…“?

— Ne… Znate li šta sam radio za vreme penala?

Kažite…

— Mišljenje je da je penal lakše dati nego promašiti. Ako već dođe do penala, kaže se da je verovatnoća da se da gol 80 odsto. Tu se golman ne krivi za izgubljeni meč, već se sve negativno prebacuje na igrača koji nije dao penal. Za vreme penala upravo sam se trudio da mislim o tome da se sa mene skida deo odgovornosti. U tom momentu sam razmišljao o tome, ali sam u sebi razmišljao da je neophodno uhvatiti loptu i zaista sam to želeo.

To i nije tako lako. Da li ste se nekada obraćali za psihološku pomoć?

— Ne. U moje vreme je psiholog bio tabu tema. U Argentini, naravno. Ali danas je fudbalerima svakako potrebna neka vrsta pomoći i podrške. Tome doprinose sva dostupna tehnička sredstva. Nedavno su na sajtu jednih argentinskih novina objavili snimak treninga golmana „River Plate“, svaka njegova greška je pod budnim okom cele nacije… To je prosto bezumno!

Znači, uvek ste osećali pritisak javnosti, samo što je on sada postao jači?

— Prirodno. Sada te na terenu snimaju mobilnim telefonom, onda to postavljaju na društvene mreže. Stavljaju te pod ogroman pritisak, kojeg ranije, jednostavno, nije bilo. Zato je u današnje vreme veoma važno da fudbaler bude dobro psihološki pripremljen, to je deo sportske karijere. Inače ne možeš da se koncentrišeš na svoj posao.

Mesi ili Maradona?

— Kakvo je to pitanje? Ne mogu se upoređivati. To je nekako ludo. Ali moramo priznati da su u jednoj stvari slični: obojica su Argentinci. To je druga stvar koju volim. Ali da se utvrdi ko je bolji, to je veoma teško. Svaki od njih bio je najbolji u svom vremenu.

Ko vam je bliži?

— Mnogo toga sam prošao zajedno sa Dijegom. Ne mogu da vam opišem taj topli prijateljski odnos. Zamislite ovako: bili smo reprezentativni drugovi, bili smo rivali u klubovima, a čak mi je bio i trener. Zajedno smo snimali televizijsku emisiju, a poslednji gol koji je dao u zvaničnoj utakmici — dao je meni iz penala. To je odgovor na Vaše pitanje.

Kažite nam ukratko, koje su dobre strane prijateljstva sa čovekom koji je poznat u celom svetu? Kada vas vide u Rusiji, odmah svi pominju i Maradonu.

— Ista stvar se dešava u bilo kojem delu sveta, čak i onima u kojima nikada nisam bio. Gde god Dijego dođe, okružuje ga masa obožavalaca. Jedan čovek ga je čekao kod izlaza iz saune kako bi uzeo autogram. Da poludiš! Zato i kažem da je za fudbalera veoma teško da bude svetski poznat, jer ga to lišava određene slobode. Ne možeš jednostavno izaći iz hotela kako bi video znamenitosti, ili, prosto, zapaliti cigaretu negde napolju, jer će te gledati na stotine ushićenih očiju. 

 

Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala