Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Tajna Guče: Kako je seoski vašar izrastao u svetsku atrakciju

© Tanjug / Rade PrelićSpomenik trubaču u centru Guče
Spomenik trubaču u centru Guče - Sputnik Srbija
Pratite nas
Susret trubača sa narodom u Dragačevu počeo je da se menja sredinom osamdesetih godina i za to su najzaslužnija dva filma tog doba — Paskaljevićev „Anđeo čuvar“, u kome se pojavljuje orkestar Fejata Sejdića, i Kusturičin „Dom za vešanje“.

Dragačevski sabor trubača u Guči nesumnjivo je, ako ne najveći, onda jedan od najvažnijih kulturnih brendova Srbije. Sviđalo se to modernim „pokondirenim tikvama“ ili ne.

Ruski ambasador Aleksandar Čepurin na Saboru u Guči. - Sputnik Srbija
Rusija i Srbija, Čepurin i truba (video, foto)

Sabor koji je prvi put održan 1961. godine vremenom je od malog, seoskog vašara postao najprepoznatljiviji srpski brend festivalskog tipa, a kad je reč o značaju Guče, ilustrativna je izjava bivšeg srpskog premijera Vojislava Koštunice: „Ko ne razume Guču — ne razume Srbiju“.

O značaju Dragačevskog sabora trubača za meštane varošice u zapadnoj Srbiji, urednik „Nedeljnika“ Nenad Čaluković, koji je rođen u Guči kaže da je Sabor obeležio Guču koja bi, da ga nije, „bila samo još jedna palanka kakvih ima mnoštvo u Srbiji“.

„Svi Dragačevci, odnosno ljudi iz Guče su emotivno vezani za Sabor jer su zajedno sa njim rasli i odrastali. Naravno, uvek postoji želja da to bude nešto bolje i modernije. Bilo je tu i nekih neslaganja kako bi Sabor trebalo organizovati, ali bez obzira na sve, Guča traje i pored svih izazova, što tradicionalnih, što modernih“, kaže Čaluković za Sputnjik.

On se podseća da je tokom devedesetih bilo priča da se Sabor ne organizuje i(li) da se prebaci u neki drugi grad, pošto u samoj Guči jedno vreme niko nije svirao trubu, ali su meštani uspeli da ga sačuvaju.

„Guča je verovatno najbolja slika Srbije“, naglašava Čaluković.

Guča - Sputnik Srbija
Otvoren Sabor u Guči, Čepurin podigao zastavu, stiže i Zaharova (video)

Nebojša Grujičić, glavni urednik kulturnog časopisa „Moderna vremena“, podseća da truba nije tradicionalni srpski instrument i da je u srpsku muziku došla iz vojnih orkestara, naročito posle Prvog svetskog rata.

Najbolji trubači su tradicionalno dolazili sa juga Srbije, a Guča je bilo jedno malo mesto gde su trubački orkestri dolazili da „izmere“ svoje veštine kako bi kasnije mogli da učestvuju na svadbama i proslavama.

To je počelo da se menja sredinom osamdesetih godina i za to su najzaslužnija dva filma tog to doba — Paskaljevićev „Anđeo čuvar“, u kome se pojavljuje orkestar Fejata Sejdića, i Kusturičin „Dom za vešanje“.

Istovremeno, pojavljuje se i talas tzv. vorld mjuzika, koji traga po svetu za nekim autentičnim zvukovim koji bi u ispražnjenu ljušturu pop muzike, koja je već tada bila na izdisaju, ubacio nove sadržaje.

„Onda je došao rat i raspad Jugoslavije, a na vrhuncu trenda vorld mjuzika Kusturica je napravio Andergraund i tako je truba postala zaštitni znak Balkana. Bregovićeva muzika za Andergraund je tačno odgovarala zapadnoj percepciji Balkana kao nekog mračnog mesta kojim kolaju divlje strasti i bezumni ratovi, tako da se ta zvučna kulisa savršeno uklopila u tadašnje trendove i truba je postala zaštitni znak Balkana od sredine devedesetih godina“, dodaje Grujičić.

Guča - Sputnik Srbija
KVIZ: Koliko poznajete Dragačevski sabor trubača u Guči

To je, prema njegovim rečima, imalo dobre posledice u smislu da su se razvili odlični orkestri, tako da je truba prepoznata kao neka vrsta brenda srpske muzike, a Guča kao središnja tačka koja ima turistički potencijal, gde ljudi mogu da dođu, popiju i provesele se, odnosno da se „obeznane od muzike i alkohola“.

U razvoju Sabora i „fenomena“ Guče, značajan je i polaritet između Guče i Egzita koji se pojavljuje nakon petooktobarskih promena, što je, prema Grujičićevom mišljenju — banalna podela.

„To je, zapravo, jedna vrsta kulturološko-političke stvari. Guča, to je Balkan, to su divljaci koji loču, dok je Egzit urbana muzika koja predstavlja našu kopču sa zapadnom civilizacijom. I jedno i drugo je, naravno, čista budalaština koja je služila u jednom trenutku kao dobra metafora za bipolarni poremećaj u kome se nalazi Srbija između banalnih civilizacijskih koncepata koji se ubacuju i koji, najčešće, treba da posluže za nešto drugo“, kaže sagovornik Sputnjika.

Rastom turističkog potencijala Guče, dolazilo je do neizbežnog porasta „upotrebe kiča i simulacije izvorne muzike“. S druge strane, ističe Grujičić, u muzičkom smislu, Balkan je jedna vrsta „makedonske salate“ u kojoj je udrobljeno svašta — od Bliskog istoka, preko Mediterana do Srednje Evrope, tako da je teško govoriti o izvornoj autentičnosti.

Guča je, kao i Egzit, postala jedan vašar, od kojeg se ne očekuje nikakva kulturna ili muzička misija, nego je manifestacija na kojoj se ljudi sretnu, provesele i popiju, a takva vrsta vašara postoji svugde u svetu.

Takva vrsta festivalske muzike prešla je posle 2000. godine svoj vrhunaca i danas i Egzit i Guča prate „trag novca“, odnosno namenjeni su, u dobrom delu, strancima i njihovoj predstavi kako trebaju da izgledaju festivali „lokalnih tradicija“, zaključuje Grujičić.

Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala