Čovek koji je nosio Beograd na šeširu

© Foto : Sputnjiku ustupila Anđela Stevanović/NovostiMomo Kapor
Momo Kapor - Sputnik Srbija
Pratite nasTelegram
Opraštajući se od Mome Kapora, pre deset godina, njegov prijatelj Matija Bećković citirao je Karverove stihove u kojima se, na pitanje šta si želeo od života, kaže: Želeo sam  da se osetim voljenim na zemlji.

Sećajući se svog prerano otišlog prijatelja, Bećković je za Sputnjik još jednom potvrdio da je Momo bio voljen otkad se rodio, ali je najvoljeniji od kad je otišao.

„Retko je neko tako brzo počeo da živi posle svoje smrti. Momu sam upoznao vrlo rano, u prostorijama „Prosvete“ gde mi je sekretarica rekla da se niko tako ne smeje i ne govori kao Momo Kapor. I ja sam poželeo da ga upoznam... Čini mi se da se tada najviše družio za Zukom Džumhurom. Nosio je košulju na kockice i džemper sa okruglim okovratnikom. Terao je modu a i sam je bio u modi. Bolje je živeo nego drugi pisci zato što je više radio. Ne znam nikoga ko je stvarno pisao kao što je govorio i živeo onako kako je to opisivao.“

Matijino pitanje da li je iko ko je bio tako živ u životu uspeo da ostane takav, nepromenjen i  posle smrti, i danas, celu deceniju kasnije, ima isti odgovor: Momo Kapor, šarmer renesansnog duha i dara, crtač i skitač, boem i šaljivdžija, i dalje je tu, među nama. Kao da nikad odavde nigde nije ni odlazio...

Marka sa njegovim “Beogradom na šeširu“

Na desetogodišnjicu Mominog fizičkog neprisustva objavljena je knjiga „Najlepše priče Mome Kapora“, obogaćena crtežima, koje je priredila njegova supruga Ljiljana, a objavila „Knjiga komerc“. Takođe, u znak sećanja na pisca, priređena je i izložba slika i crteža u Opštini Vračar, a Kaporu u čast Pošta Srbije izdala je poštanske marke na kojima su njegovi crteži „Autoportret“, „Portret Liki“, „Beograd na šeširu“ i „Devojka sa ružom“.

I koliko god je Kaporov „zvanični“ deo biografije impresivan – više od 50 objavljenih knjiga koje su, sve do jedne, po pojavljivanju postajale bestseleri, prevodi na 20 jezika – onaj nezvanični deo, danas više nego ikad, postaje ključ za razumevanje jedinstvene pojave najvećeg šarmera među literatama.

„Bio je spontan, radostan, duhovit, sa neiscrpnom maštom i enegrijom u tom čitavom nadmetanju ko će se čega duhovitog i lepog setiti. Momo bi odmah, sve to što se tu događalo i pričalo sutradan objavljivao. I činilo se da nije ništa lakše nego tako pisati, kao što govoriš i kao što doživljavaš. Tek kasnije, možda tek ovih godina je uviđeno da je to u stvari najteže“, kaže Matija i dodaje da je Kapor tako pisao ne samo u mladosti i u punoj snazi, nego i kasnije, kad je bio načet ozbiljnom bolešću.

„I kada mu je slabio vid, i kad je svoje tekstove diktirao drugome, to se ništa nije razlikovalo od onog kad ih je sam pisao. A da ne govorim da je on to sve i ilustrovao. I kada bi se to sada na jednom mestu našlo, videlo bi se kakva je to bila radionica, kakav je to bio pogon i koliko je on – ne zna se šta više – iscrtao, naslikao, napisao, ispričao... Opraštajući se od Mome rekao sam kako bi njega interesovalo i na koji će način sam njegov odlazak biti zabeležen u štampi. Jer, više je  mislio na svoju rubriku u novinama nego na bilo šta drugo. Tako je živeo, punim životom“, podseća Bećković.

© Sputnik / skrinšotMatija Bećković: Moma nije mogao da zamisli da ne radi
Čovek koji je nosio Beograd na šeširu - Sputnik Srbija
Matija Bećković: Moma nije mogao da zamisli da ne radi

Taj puni život osećali su svi koji bi se našli u Mominoj blizini. Znali su da se tu gde je on – čuje smeh, da je sok i radost života jednako osećao na Petoj aveniji koliko i u kafani „Zora“ ali da i jedno i drugo pričom i pričanjem deli sa svima. Znali su i  da su sve njegove misli i osećanja na mističan i neponovljiv način uvirale u Beograd, kao Sava u Dunav... Da je voleo svoje sugrađane, svoj narod, svoju zemlju, duboko, lako i postojano... Kao što je i pisao...

Kaporov tekst bio je nekakav EKG njegovog uma

Sećajući se zajedničkih odlazaka na Mećavnik, Matija, kao najupečatljiviju izdvaja neizostavnu pisaću mašinu, od koje se Kapor nije odvajao.

„Dok smo mi spavali, on je već ustajao. Zaticali bismo ga za mašinom na kojoj je, iako nije video, niti je pogađao slova, pisao... Činilo mi se da je to više bila slika i nekakav EKG njegovoga uma, dara i srca, nego tekst. Ali, Moma nije mogao da zamisli da ne radi“, podseća Matija.

„Da naš Momčilo poludi, njemu se ništa ne bi poznalo“, rado je Momo citirao svoju babu, čija ga je tačnost opažanja i ljubav sa kojom ga je portretisala razneživala. Baš kao on mnogobrojne čitaoce „Foliranata“, „Une“, „Zelene čoje...“, „Putopisa kroz biografiju“...

Bio je Beograđanin rođen u Sarajevu, slikar i pisac, novinar i senator (Republike Srpske) bio je stanovnik sveta, svoj na svome u Rimu, Parizu, Njujorku, Beogradu. Bio je lak u koraku, zapažanju, govorenju, pisanju...

„ Bio je i veliki junak u tim poslednjim teškim danima. Nijednog trena se nije požalio, nije bio tužan nijedne sekunde... Bio je jedan od one velike gospode koju je Beogradu dala Hercegovina. Držao je korak sa vremenom, i sa svakim danom, jer nijedan nije mogao biti izgubljen. Uvek je gledao da li su mi uglancane cipele i takmičio se sa mnom čije se više sijaju. Tako je proveo svoj vek. Bio je od mene stariji dve godine i ja sam se šalio govoreći da je, kad sam se ja rodio, on već bio oženjen i mator. Ali, u stvari sada vidimo da je otišao prerano i u punoj snazi“, zaključuje Matija Bećković.

Pogledajte i kako je o Kaporu govorio roker Nele Karajlić, dobitnik nagrade koja nosi njegovo ime, još jedan Sarajlija koji je knjigom izgradio literarni spomenik Beogradu:

Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala