Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

„Maradona igra lepo za oko, znaš, ali Rosi je tu rešavao utakmice“

© Sputnik / Юriй Somov / Uđi u foto-galerijuPaolo Rosi
Paolo Rosi - Sputnik Srbija
Pratite nas
Nikada nije trebalo da postane šampion. Nije imao ni snagu, ni visinu, ni stav, niti magiju u nogama kakvom su mogli da se podiče mnogi njegovi savremenici. Ali, niko od njih nije postao ono što jeste Paolo Rosi.

Legendarni italijanski napadač je sa Zlatnom loptom i Zlatnom kopačkom otišao na onaj svet, preminuo je u 65. godini života posle borbe sa neizlečivom bolešću.

Sve je počelo naizgled bezalenim bolom u leđima, a završilo se dijagnozom koja je ukazivala na kancer pluća.

Zloćudnoj bolesti nije uspeo da postigne pogodak, kao što je to uradio na Svetskom prvenstvu 1982. godine kada je sa šest golova doveo svoju zemlju do titule šampiona planete.

U 26. godini je uspeo ono što su pre njega uradili samo legendarni Garinča i Mario Kempes, osvojio je pehar, Zlatnu loptu za najboljeg igrača takmičenja i Zlatnu kopačku namenjenu prvom strelcu turnira.

​Da li je bilo izvesno da će momak rođen u mestu Prato stići do takvog rezultata? Da li mu je srećna zvezda bila predodređena i suđena?

Ne, ako se u obzir uzmu počeci njegove profesionalne karijere i činjenica da su ga brojne povrede i smeštanje na poziciju desnog krila u Juventusu.

"Svake godine povreda... Tri puta sam imao problem sa meniskusom, a u to vreme je operacija značila da ste van terena šest, sedam meseci...", govorio je Rosi.

Sa takvim problemima mogao da odgovori zadacima, bio je previše slab za duele sa bekovima rivala, a Stara dama nije imala vremena da ga čeka.

Osam godina po potpisivanju profesionalnog ugovora sa Juventusom Rosi je debitovao u crno-belom dresu, ali je prethodno morao žestoko da se namuči i izbori za poštovanje.

​Stekao ga je u ekipi Vičence, gde je trener Đovani Batista Fabri umeo da namiriše talenat već otpisanog fudbalera, ali je bio i primoran da to uradi.

Njegov tim je ostao bez napadača pa je šef stručnog štaba rešio da poveri Rosiju taj posao. I stvorio je čudo.

„Fabri mi je bio kao otac. Bio je klasičan porodičan čovek koji je savetovao, štitio, hteo je da cela ekipa bude kompaktna, da budemo jedinstveni. Mnogo je voleo fudbal, želeo je da svi igraju, počevši od defanzivaca pa do napadača. Mnogo mu dugujem“, naveo je Rosi.

Doskorašnje krhko desno krilo je prvu sezonu na novom radnom mestu završilo s trofejem najboljeg strelca Serije B.

Rosi je postigao 21 gol, uveo je Vičencu u Seriju A i nastavio da teroriše golmane, čak 24 puta se radovao i postao prvi fudbaler sa titulom najboljeg strelca u dva ranga u uzastopnim sezonama.

​Možda je Juventus bio daleko Rosiju, ali je Rosi bio sve bliži pošto je Vičenca stigla do druge pozicije na tabeli, baš iza toriskog giganta.

Dres reprezentacije je bio logično rešenje, pravo iz Vičence je stigao na Svetsko prvenstvo 1978. godine i postao prvi napadač ekipe.

Italija je igrala nestvaran fudbal, Rosi, Franko Kauzio i Roberto Betega su činili napadačku trojku koja je konstantno menjala pozicije i ostavljala rivale u čudu.

Rosi je takmičenje završio sa tri gola i četiri asistencije, te naveo Vičencu da izdvoji tada astronomskih 2,6 milijardi lira ne bi li potpuno postala vlasnik njegovog ugovora, pošto je Juventus četiri godine ranije zadržao udeo u vlasništvu.

Čista situacija je donela probleme, umesto željene stabilnosti Vičenca je doživela da Rosi ponovo bude povređen i da ispadne iz lige, pa je morala da ga pozajmi Peruđi kako bi on nastavio da igra u elitnom rangu.

Za sezonu, 13 golova solidan je učinak, ali je Rosi tu godinu pamtio po lošem, s obzirom na to da je bilo utvrđeno da je učestvovao u nameštanju utakmica, zbog čega je kažnjen trogodišnjom suspenzijom koja je kasnije smanjena za godinu.

Do kraja života je tvrdio da je bio nevin i da je žrtva nepravde, ali se tada javio Juventus i otkupio njegov ugovor, u godini kada se igralo Svetsko prvenstvo u Španiji.

Odigrao je svega jednu utakmicu pre toga i našao se na meti kritika italijanske javnosti, te je bio opisan kao „duh koji baulja po terenu i pita se šta treba da radi“.

Selektora Enca Bercota to nije zanimalo, Rosi je bio njegov prvi izbor za odlučujuće mečeve kružnog sistema.

Italija je pobedila Argentinu predvođenu Dijegom Maradonom rezultatom 2:1, a potom je Rosi sa tri gola pobedio Brazil i odveo svoju reprezentaciju u polufinale.

Dva gola protiv Poljske, jedan u finalnom duelu sa Zapadnom Nemačkom, Rosi je bio odgovoran za 58 odsto golova Italije na Mundijalu i s razlogom je bio posmatran glavni režiser velikog slavlja svoje nacije.

Nastavio je da igra za Juventus, ali i dalje nije bilo prave ljubavi...

„Imao sam dobre, ali i veoma loše momente. U jednom momentu mi je bilo muka od fudbala, išao sam na treninge jer sam morao. Izgledalo je kao da niko ne veruje u mene. Nikada nisam ostvario odnos sa navijačima, možda zbog priče o tome da sam tražio više novca od kluba. Igrao sam i na pogrešnoj poziciji, žrtvovao sam se. Klub je želeo da budem tu, ali sam se ja osećao kao lav u kavezu“, govorio je Rosi.

Morao je da ode, poneo je dres Milana i upisao dva gola u velikom derbiju protiv Intera, a karijeru je završio u Veroni, koju je doveo do četvrtog mesta na tabeli Serije A.

Povreda ga je sprečila da nastupi na Mundijalu 1986. godine, ali je ostao upisan u istoriju fudbala u Italiji kao prvi „italijanski napadač“.

​Nikada nije izgledao kao pravi špic, ali je bio brz, agilan, elegantan u igri, hitro je reagovao na svaku situaciju, pogađao mrežu iz prvog šuta, a sve nedostatke je nadoknađivao inteligencijom, fudbalskim vicem, fazonom...

„Gotovo da nikada nisam bio snažniji od protivnika. Sve što me je zanimalo je da stvorim sebi dva metra prostora. Za mene je igra bez lopte bila ključna, to da se otvorim, da pobegnem protivniku. Nisam bio snažan i zato sam morao da budem pametan“, govorio je Rosi.

Njegova pojava je bila toliko značajna za svetski, ali i ovdašnji fudbal, da je pomenut čak i u jednom od filmova iz serijala „Žikina dinastija“.

„Maradona igra lepo za oko, znaš, ali Rosi je tu rešavao utakmice...“

Sada su zajedno, na fudbalskom nebu. Maradona je svevišnjem odneo „onu“ ruku, a Rosi je pridodao Zlatnu kopačku u znak zahvalnosti za urođeni golgeterski njuh kojim se upisao u legende fudbala, i za života.

​► Bivši golman Zvezde: Maradona — dobar i nesrećan čovek

► Zamislite da Mesi pređe u Sampdoriju: Kompilacija najlepših golova u slavu Maradone /video/

► „Dijego nije mrtav, Dijego živi u narodu“: Maradona sahranjen pred 200 ljudi /video, foto/

 

Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala