Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Istorija nas ničemu ne uči, ona je tu samo da nas uteši

© Sputnik / Grigoriй Sыsoev / Uđi u foto-galerijuRuski pisac Leonid Juzefovič
Ruski pisac Leonid Juzefovič - Sputnik Srbija
Pratite nas
Istorija nas ničemu ne uči, ona je tu samo da nas uteši. Kao i pogled na zvezdano nebo, ili na okean, i pogled u istoriju ima samo jednu ulogu, a to je da shvatimo koliko je ovaj svet ogroman i koliko smo mi mali i ništavni, kaže u razgovoru za Sputnjik ruski pisac i istoričar Leonid Juzefovič.

Sećanje na prošlost nas teši

Ugledni ruski pisac i istoričar nedavno je gostovao na jednoj od onlajn tribina u okviru Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, gde je govorio o odnosu istorije i književnosti. Čitaocima u Srbiji poznat je po dokumentarnom romanu „Zimski put“, objavljenom pre nekoliko godina u prevodu na srpski jezik.

Ovo delo, koje se bavi temom Građanskog rata u Rusiji dvadesetih godina prošlog veka, kroz priču o sukobu „belog“ generala Pepeljajeva i „crvenog“ komandira Stroda, u Rusiji je 2016. godine ovenčano najprestižnijim književnim priznanjem „Velika knjiga“, a ponelo je i titulu „Nacionalni bestseler“.

U razgovoru za Sputnjik Leonid Juzefovič da mu je, pored srednjeg veka i perioda vladavine Ivana Groznog, kom je posvetio i svoju doktorsku disertaciju iz istorije, jedan od najinteresantnijih perioda u prošlosti oduvek bio Građanski rat u Rusiji. Ipak, naš sagovornik kaže da u istoriji ne traga za odgovorima na pitanja, objašnjavajući da u prošlost gleda kao u nepregledno zvezdano nebo, ili okean, tražeći i njihovoj veličini samo olakšanje.

„Kada vidimo šta se sve događalo u ovom svetu, koliko je mnogo bilo svega onoga što nas podseća na teškoće s kojima se suočavamo danas, shvatamo da nismo prvi u tome, da je tako već bilo. Čak i sada, u ovoj pandemiji, počeli smo da se sećamo ranijih pošasti te vrste – epidemija kuge, kolere... Koliko god da to čudno zvuči, ta vrsta sećanja nas teši, jer čoveka najviše plaši upravo ono što nema analogiju“, kaže Leonid Juzefovič.

Rat „crvenih“ i „belih“

Istraživanju Građanskog rata u Rusiji ozbiljnije se posvetio u zrelim godinama, budući da je, kako kaže, u sovjetsko vreme bilo nemoguće pristupiti arhivima i dokumentima koji svedoče o tom vremenu.

Mogućnost da se konačno posveti detaljnom proučavanju obilja dokumenata o sukobu iz dvadesetih godina u Rusiji izrodila je dva dokumentarna romana – „Samodržac pustinje“ i „Zimski put“.

Knez Lazar, ilustracija Vladimir Krstić Laci - Sputnik Srbija
Srpski junaci od Kosovskog boja do Košara: Istorija se ponavlja onima koji je zaboravljaju

Roman „Zimski put“ govori o neprijateljstvu koje opstaje na ruskom Dalekom istoku, u Jakutiji, čak i u trenutku kada je građanski rat u većem delu zemlje završen. Njegovi glavni junaci su „beli“ general, pesnik Anatolij Pepeljajev (1891 – 1938) i „crveni“ komandir,  pisac Ivan Strod (1894 – 1937).

„To banalno zvuči, ali svaka strana je imala svoju istinu. U mojoj knjizi 'Zimski put' i 'beli' general i 'crveni' komandir su blagorodni ljudi, obojica brane visoke ideale, ali okolnosti su takve da njih dvojica ratuju jedan protiv drugog. Danas u Rusiji, naravno, ima i 'crvenih', a ima i 'belih', kao i u svim zemljama koje su preživele tako moćne građanske ratove. U Evropi su to, pre svega, Irska i Španija. Tamo takođe nema konačnog pomirenja“, ocenjuje naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, u Građanskom ratu u Rusiji borile su se ideologije, a takav rat odlikuje se osobenim odnosom prema protivniku, kog treba prevaspitati, preobratiti u svoju veru, ili ubiti.

„To je svojstveno religioznim ratovima, poput rata katolika i hugenota u Francuskoj u 16. veku, ili Tridesetogodišnjeg rata u 17. veku“, ocenjuje ruski pisac.

Juzefovič napominje da se taj stogodišnji raskol između „crvenih“ i „belih“ u Rusiji oseća i danas, ali da gubi svoju oštrinu.

„Uvek će biti 'crveni' i 'beli', ali oni sada već mogu da razgovaraju. Na primer, unuk 'belog' generala Pepeljajeva i unuka 'crvenog' komandira Stroda, junaka mog romana 'Zimski put', sreli su se pre jedno dve godine, popili piće, išli zajedno u crkvu i rastali se kao prijatelji“, navodi ruski pisac.

Zaboravljeni general Mahin

Tema sukoba „crvenih“ i „belih“ interesantna je i Srbima koji su, kako kaže Leonid Juzefovič, na svojoj koži osetili posledice ruskog građanskog sukoba, jer su brojni „beli Rusi“ utočište pronašli upravo u Srbiji.

Ruski lingvista Nikita Tolstoj - Sputnik Srbija
Nikita Tolstoj: Rus kojem je Srbija bila domovina, a Rusija otadžbina

Jedan od njih je i Fjodor Mahin, bivši potpukovnik ruske carske vojske, kog su crvenoarmejci pozvali kao vojnog stručnjaka u vreme Građanskog rata da se bori na njihovoj strani.

„On je, međutim, prešao na stranu 'belih', borio se za njih, a onda je postao strastveni antikomunista. Ipak, u vreme Drugog svetskog rata, on se našao u Jugoslaviji, u Titovoj armiji, i dobio čin generala. Uoči rata se učlanio u Komunističku partiju Jugoslavije i postao Titov vrlo blizak saradnik, uspeo je da stekne njegovo poverenje. Verovatno bi napredovao i dalje u karijeri, ali nije imao sreće, umro je 1945. godine. Po njemu je čak bila nazvana jedna ulica u Beogradu, ali je devedesetih njen naziv promenjen“, priča Leonid Juzefovič.

Prema njegovim rečima, Fjodor Mahin bio je veoma obrazovan i zanimljiv čovek. Govorio je 12 jezika, mogao je da sluša sve radio-stanice, engleske, francuske, nemačke, ruske, američke i da sastavlja izveštaje na osnovu toga.

„Nažalost, taj čovek je danas gotovo potpuno zaboravljen“, sa žaljenjem konstatuje Leonid Juzefovič.

Od Kosovskog ciklusa do Pavića

Velika inspiracija za našeg sagovornika su dela srpske književnosti, počev od epske poezije, koju je još kao dete imao prilike da čita u prevodu velikog ruskog pesnika Nikolaja Zabolockog i da nauči napamet mnoge stihove iz „Kosovskog ciklusa“, sve do romana Ive Andrića, Meše Selimovića i Milorada Pavića.

„Na mene ruski istorijski roman nikako nije uticao, ne volim ga, jer se u Rusiji uvek smatralo da istorijski pisac treba da rekonstruiše prošlost, a ja s tim nisam saglasan. Ako autor misli da može da rekonstruiše prošlost u umetničkoj prozi, onda je on u velikoj zabludi. On, pre svega, treba da na istorijskom materijalu rešava neke večne probleme, a ne aktuelne, svakodnevne. Ako pišeš o Ivanu Groznom, a misliš na Staljina, onda iz toga ništa dobro neće ispasti. Nećeš reći ništa ni o Ivanu Groznom, ni o Staljinu. Ipak, mogu se u životu Ivana Groznog naći i takvi elementi koji su nam važni i danas“, smatra Juzefovič.

Ivo Andrić - Sputnik Srbija
Može li Ivo Andrić ponovo osvojiti Ruse?

Srpska književnost mu je, kako ističe, još u mladosti pokazala da istorijski roman može mnogo toga da kaže o čoveku uopšte, dakle, i o njemu samom.

„Moguće je da tradicija istorijskog romana u Srbiji potiče od toga što Srbi žive u istoriji. Moj omiljeni pisac, još iz mladih dana, jeste Ivo Andrić. Danas je on u Rusiji na neki način zaboravljen. Svi znaju o kome je reč kada se spomene, ali ne vidim njegove knjige na policama knjižara. Svi znaju da je dobitnik Nobelove nagrade, ali ako pitaš šta je napisao, na to već niko ne ume da odgovori“, kaže Juzefovič, dodajući da su uz romane „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“ veliki utisak na njega ostavile Andrićeve pripovetke.

Sedamdesetih godina u Sovjetskom Savezu, priseća se naš sagovornik, veoma je popularan bio Meša Selimović, a naročito njegov roman „Derviš i smrt“, koji je, takođe, pročitao s velikim oduševljenjem.

 „I, naravno, Pavić. Jednom prilikom bio je gost na Sajmu knjiga u Moskvi. Tamo je bio ogroman paviljon, u kojem je Pavić potpisivao knjige, a red onih koji su čekali da dobiju njegov potpis bio je dugačak bukvalno kilometar. I dan-danas mislim da je 'Hazarski rečnik' jedan od najznačajnijih romana u 20. veku. Neobičan, poetičan, verovatno ne možemo da ga nazovemo istorijskim, ali to i nije važno, jer je to izvanredna književnost“, ocenjuje Juzefovič.

Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala