Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Dok anđeli spavaju: Dušica Filipović - darivana da se drugi put rodi na Kosmetu /video/

© Sputnik / SputnjikMarina Rajević Savić i Dušica Filipović
Marina Rajević Savić i Dušica Filipović - Sputnik Srbija, 1920, 14.03.2021
Pratite nas
Retko kome tako savršeno pristaje naziv emisije „Dok anđeli spavaju“ kao Dušici Filipović. Doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu,  vreme za usavršavanje i pisanje je krala noću od porodice, njenih anđela, a rodila ih je petoro. Rođena Čačanka je, kako kaže, darivana da se drugi put rodi na Kosovu i Metohiji.

Upravo Kosovo i Metohija su bili nadahnuće za njene tekstove i priče koji će biti uskoro objavljene u knjizi „Metohijski sfumato“. Iako sa porodicom živi u Beogradu gde na Fakultetu savremenih umetnosti predaje kulturu govora i osnove akademskog pisanja, moglo bi se reći da je sudbinski vezana pre svega za Kosovsko Pomoravlje i Veliko Ropotovo odakle je njen suprug. Upoznali su se na Filološkom fakultetu u Prištini gde su studirali srpski jezik i književnost.

Drugi put se „rodila“ na Kosovu i Metohiji

Sa njim je izrodila petoro dece i zbog takvog podviga koji je danas izuzetna retkost, Eparhija raško-prizrenska joj je dodelila zlatni orden „Majke devet Jugovića.“ 

Prizvati u sećanje taj dan kada joj je uručivan orden u punoj Gračanici za nju je, kaže, posebna emocija, veličanstven praznik. A imala je, podseća, blagodat da dobije oba ordena, srebrni kada je imala četvoro dece i potom zlatni kada je rodila i Anđeliju. Osećala se, priseća se, svečano, ali i neverovatno povlašćeno, jer je to doživela kao velike darove koje joj je Gospod poslao.

Roditi peto dete bilo je odvažan korak, presedan, ne samo zbog starije dece, a najstarija ćerka je već bila punoletna, nego i u odnosu na vreme i životne okolnosti, stalnu egzistencijalnu borbu. Kada je stigla Anđelija sve je to lepo došlo na svoje mesto i znala sam da će ona biti anđeo naše porodice što ona potvrđuje svakim danom, kaže ona.

Dodaje, međutim, da su svo petoro daroviti za različite stvari.

Deca su naše ogledalo

„Sve što radimo ogleda se u našj deci. Deca ne uče tako što ih stavimo za sto i kažemo kako da se ponašaju, ona uče iz naših postupaka, iz naših opredeljenja, stavova. Upijaju“, ističe Filipovićeva.

Napominje da se ništa mnogo nije promenilo u borbi za egzistenciju, da je i kada je ona odrastala bilo malo vrmena koje su roditelji mogli da se posvete svojoj deci. Ali gestovi koje roditelj čini kada prepozna to nešto u detetu, to je najdragocenije što može da se desi. Kao što je, kaže, njena majka iako sama nije bila učena i načitana, prepoznala njenu ljubav za knjigu i čitanje i uprkos skromnim primanjima u kuću donosila cele komplete naših klasika.

Posle udaje više od četiri godine je provela u Velikom Ropotovu gde je i kršteno njeno dvoje najstarije dece, Hristina i Ognjen.

Dato mi je da spoznam Kosovo i Metohiju

Tada sam zapravo spoznala Kosovo i Metohiju, to vreme mi je dato da nešto naučim. Kosovo me je izmenilo, zaoblilo moj karakter koji je bio poput vrleti oko Dragačeva iz koga sam došla, kaže ona ističući da se i sada stalno vraća Ropotovu.

Naučili su je, dodaje, da joj tamo diplome ne pomažu, da moraš biti spreman za sve, ali i to da ništa nije nemoguće, dok si živ sve možeš da popraviš.

„Metohijski sfumato“ je napipavanje tih obrisa koje smo zajedno gledali, kao i tih karaktera koje je ona uspela da izvuče iz te izmaglice i da ih osvetli. To je i jedan metafizički prostor kroz koji zajedno idemo gde se na neverovatan način preklapaju njen jezik sa mojim slikama i taj njen jezik uobličava moje slike, kaže njen suprug, akademski slikar Saša Filipović.

Ona, međutim, kaže da sebe ne smatra piscem.

Dedovina se ne prodaje

„Žena koja ima petoro dece ne može da bude pisac. Za to je potrebna mnogo veća posvećenost. To će biti doprinos mom doživljaju Kosova, nekoga ko nije odatle. Ja sam skupljajući utiske, osluškujući ljude, njihove sudbine pokušala da uhvatim tu specifičnu nit koja me je uvek interesovala, jer sam znala da nisam kadra da uhvatim celinu“, samokritična je Filipovićeva.

Dodaje, međutim, da nama i u životu celina izmiče, ali da radost života i dobijamo iz tih sitnica. Ako tu radost ne pronađemo u malim stvarima nećemo biti zadovoljni ni velikim, poručuje ona.

„Svi ljudi kojima sam bila okružena, pa i danas, deo su moje ličnosti. Mi ne možemo da govorimo iz pozicije da smo to danas zato što smo se školovali, bili vredni. Da, sve smo to, ali iza nas je armija naših predaka sa svojim zaslugama - i gresima, i dobrim delima. Oni se zapravo ugrađuju u nas“, ističe Filipovićeva i zaključuje - dedovina se niti kupuje, niti  prodaje, to je ono što ostaje. 

Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala