Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Odlazak Šobajića: U njegovih sedam i po decenija stalo je devet života /video/

© Sputnik / Aleksandar MilačićMiloš Šobajić
Miloš Šobajić - Sputnik Srbija, 1920, 24.04.2021
Pratite nas
U sedam i po decenija jednog gotovo filmskog života stalo je — devet života, poručio nam je Šobajić u nedavno objavljenoj knjizi „Mojih devet života“.

Portretišući sebe i svet oko sebe, sva pulsiranja tog sveta koja je, osećajući ih, trajno uneo u svoje stvaralaštvo, Miloš Šobajić, ostavio je sliku vremena i sebe u tom vremenu — jedinstvenu, ekskluzivnu i neponovljivu. Na njenom početku stoji dečak koji stasava zagledan u zvezde, u potrazi za nebeskom istinom.

Osećam da sam sasvim na početku, da tek sad vidim šta je šta i da ću tek sad krenuti u ozbiljan rad — govorio je nedavno u Sputnjikovom studiju, uoči izložbe i promocije svoje druge knjige slikar i vajar Miloš Šobajić.

Ništa nije ukazivalo da će njegova neponovljiva energija i odlučnost, po snazi nalik početničkoj, samo nekoliko nedelja kasnije biti prekinuta. Zato je vest o Šobajićevoj izgubljenoj bici sa koronom u njegovoj 76. godini izazvala takav muk i šok.

Da smo izgubili jednog od najreprezentativnijih umetnika koji je još pre nekoliko decenija svojim delom zadivio prvo Pariz a potom svet — svedoče Šobajićevi radovi rasuti po svim velikim muzejima sveta, najpoznatije galerije u kojima je izlagao, monografije o njegovom delu ispisane rukama najznamenitijih poznavalaca umetnosti poput Francuza Alena Žufroa ili nobelovca Petera Handkea.

U vrisku Šobajićevih boja i dramatici koraka njegovih naslikanih i izvajanih figura odavno je nagovešten  senzibilitet stvaraoca zarobljenog u ratu sa svetom koji nije po njegovoj meri: u ratu u kom se golim rukama i kičicom težilo stvaranju nečeg boljeg, plemenitijeg, ljudskijeg...

„U mojih 12 godina otkrio sam taj novi svet u kome treba da budem jedan idealan čovek, dobar i pošten, vredan, da budem sve ono što podrazumeva to viteško stanje jednog čoveka“, govorio je Miloš Šobajić za Sputnjik.

Belinom snega planine Papuk u kojem je rođen, ranim sećanjima na Beograd u kome je proveo detinjstvo, slikama svog sela ispod Ostroga, a potom i Parizom, naseljavao je Miloš Šobajić decenijama svoj umetnički svet: jednako rečima babe Vasilije ili Zuka Džumhura, svog prvog učitelja slikanja, koliko i onim iz pera svetskih velikana umetnosti, naročito slikarstva.

Ostajući dosledan sebi i svom slikarskom rukopisu, odolevao je iskušenjima, često i pritiscima „novog doba“, s uverenjem da je sve, pa i stvaranje — stvar karaktera i samopoštovanja.

„Sve je to pitanje karaktera i samopoštovanja. Mi smo kao starija generacija uspeli da izbegnemo taj diktat po kome ili radite kako se od vas traži, ili vas nema. Ja sam već imamo iza sebe izložbe, tako da ni ja ni moja generacija nismo bili dirnuti tom komandom koja se zvala Nato-art“, beleži u knjizi „Slikaj i ćuti“.

© Tanjug / TANJA VALICMiloš Šobajić ostavio je sliku vremena i sebe u tom vremenu — jedinstvenu, ekskluzivnu i neponovljivu.
Odlazak Šobajića: U njegovih sedam i po decenija stalo je devet života /video/ - Sputnik Srbija, 1920, 24.04.2021
Miloš Šobajić ostavio je sliku vremena i sebe u tom vremenu — jedinstvenu, ekskluzivnu i neponovljivu.

Ova knjiga — prvenac pisca Šobajića, nastala, kako nam je poverio, spontano u dugim zimskim noćima, odražava njegov jasan stav prema trendovima u savremenom slikarstvu. U njoj slikar objašnjava kako je globalizam uspeo da od likovne stvori takozvanu vizuelnu umetnost, da uđe u prostor likovne umetnosti i da je razbije.

„Verujem da je ceo postupak intelektualnog urušavanja započet, pre svih, na polju likovne umetnosti. Globalistički sistem je, bez kucanja, uleteo u naš slikarski prostor i našao da je to najpodesnije mesto za realizaciju njegove ideje apsolutnog menjanja ljudskog uma“.

Osvedočeni patriota koje je zbog svojih nacionalnih uverenja pretrpeo velike neprijatnosti, naročito u francuskoj štampi, Miloš Šobajić ostao je na stanovištu da je ono što opstaje vekovima vredno braniti i da se, uprkos pretnjama i pritiscima — braniti mora.

„Ako pogledamo, u poslednjih osam stotina godina, veliki je pritisak na ovaj naš svet na Balkanu. Ono što traje osam vekova, ne vidim kad će popustiti. Srbija je njima kost u grlu, kao što im je daleko veća kost Rusija, s kojom ne mogu nikako da izađu na kraj. S nama i izlaze na kraj katkad, pa se mi istrgnemo iz tih zagrljaja, pa nam se učini da smo se spasili, ali se nikad ne spasemo. Mi s njima nemamo nikakav interes, jer osnovni interes koji nije zajednički je teritorijalni integritet države Srbije. Oni se ne slažu sa ovim granicama, a to znači da se ne slažu sa egzistencijom ovog naroda na ovom prostoru. Moje mišljenje je da treba stati mirno, isprsiti se i reći „dosta“!

Mnogobrojnim priznanjima Šobajić je nedavno pridružio i Orden počasnog građanina Rusije kojim ga je odlikovala Komisija za nagrade Ruske Federacije. Ovo visoko priznanje, koje uključuje i dobijanje pasoša, za Šobajića je bila posebna počast.

„Počastvovan sam posebno zato što je Rusija danas izbila u prvi plan ovog dela sveta koji vapi za pomoću i spasom i jedina uspeva da drži opoziciju celom tom agresivnom, militantnom, takozvanom zapadnom svetu“, rekao je tom prilikom.

© Tanjug / TANJA VALIC„Jurim te zvezde u mom životu, jurim ispunjen željom za istinom...“.
Odlazak Šobajića: U njegovih sedam i po decenija stalo je devet života /video/ - Sputnik Srbija, 1920, 24.04.2021
„Jurim te zvezde u mom životu, jurim ispunjen željom za istinom...“.

„Kao dečko od 12 godina živeo sam u jednom periodu kod moje babe Vasilije u Nikšiću. Sećam se da smo jedne noći na Kapinom polju, na nekom malom aerodromu pored Nikšića, ja i moji drugovi gađali zvezde kamenjem i svaki nam se kamen vraćao. Mi smo nešto želeli da ode tamo gore, visoko, ali svaki se kamen vraćao. A onda sam ja uzeo jednu jabuku, zafrljačio je visoko i — ona se nikad nije vratila. Mi smo svi stali i gledali zapanjeni, pitali se gde nestade ta jabuka, gore, u zvezdanom nebu. Ja evo i dan danas čekam da se ta jabuka vrati. U stvari, jurim te zvezde u mom životu, jurim ispunjen željom za istinom. Želim da zaista znamo sve šta je, da nema laži. Zbog toga mi je ta bačena jabuka kao neka potraga za nebeskom istinom. Ona se još nije vratila, ja još nisam čuo pravu istinu“.

Ta nebeska istina za koju je verovao da se krije negde među zvezdama, velikom maštaru i borcu Milošu Šobajiću od danas je na dohvat ruke: svojim velikim prepoznatljivim korakom, koji nam je kao zaveštanje ostavio na slikama i skulpturama, sada se verovatno uspinje ka njoj...

Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala