Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Nove istine o Golom otoku: Osuđene iza rešetaka, članove familije na — večnu robiju /video/

© WikipediaZatvor na golom otoku
Zatvor na golom otoku  - Sputnik Srbija, 1920, 20.06.2021
Pratite nas
O Golom otoku napisano je silestvo knjiga, a o njemu su svedočili ne samo zatočenici, već i oni koji su taj logor formirali. Međutim, često prenebregavana činjenica je da su zajedno sa osuđenicima na svojevrsnu robiju bili osuđeni i članovi njihovih familija. Tom temom bavi se novi roman Dušana Miklje „Životi za iznajmljivanje“.
Roman „Životi za iznajmljivanje“ je lična ispovest zasnovan na verodostojnom iskustvu, s obzirom da je Mikljin otac, potkazan da navodno nije prijavio jednog studenta koji je hteo da prebegne u Mađarsku, osuđen na osamnaest meseci zatočeništva u najvećem koncentracionom logoru Titove Jugoslavije.
„Razmišljajući o tome kako da mu se odužim, makar zapisom, otkrio sam jednu zanemarenu temu, a to je da se o porodici, koja je takođe bila žrtva progona, malo govori. A te nevolje i progoni bili su gotovo isto tako surovi kao i oni koji su bili namenjeni samim žrtvama“, objašnjava Miklja.

Otac na Golom otoku — porodica robija na slobodi

Porodica je bila pod neprestanim nadzorom i na određeni način je bila u potpunosti izopštena iz društva.
„Iako sam bio nedorastao mladić, nisam mogao da dobijem pasoš, otac je mogao da radi jedino na gradilištu. To je bila neka vrsta društvenog aparthejda, jer su i poznanici i najbliži prijatelji izbegavali kontakte da ne bi sebi naudili, pošto su svi bili pod nekom vrstom prismotre. Ono što je bilo gotovo nepodnošljivo u tome, nije postojao rok tako jednog nečovečnog odnosa prema porodici, što je to u najdoslovnijem smislu večno trajalo“, ističe naš sagovornik.
Miklja je i sam bio žrtva potkazivača — u Centralnom zatvoru u Beogradu proveo je, kako kaže, nešto manje od mesec dana. Međutim, u vreme kada je uhapšen i samim islednicima je dozlogrdilo da primaju veliki broj, najčešće neosnovanih prijava, tako da je njegov boravak u zatvoru bio „pedagoške“ prirode. Ipak, dovoljno upečatljiv da ga na smrt preplaši.
„Ako ste u tom dobu u zatvoru, i odraslim ljudima to teško pada, a kamoli nedoraslom mladiću“, kaže Miklja.
Atmosferu izopštenosti Miklja je podnosio, kako kaže, vrlo teško, uprkos tome što klasne razlike u to vreme nisu bile izražene. Drugovima je bilo važnije kako igra fudbal, nego gde mu je otac, ali odrasli ljudi su se veoma pribojavali kontakta sa porodicom golootočkog osuđenika, čak i bliski prijatelji — postojao je strah da vas neko vidi sa prokaženim.

Cilj logora — prevaspitati i isprazniti lobanje

Otac je, kaže Miklja, tokom njegovog odrastanja više bio po logorima, nego što je živeo sa porodicom — prvo je bio u nemačkom zarobljeništvu, neposredno posle rata proveo je u Francuskoj u jugoslovenskoj vojnoj misiji u Marseju, a potom na Golom otoku. Više sam maštao o njemu i čeznuo za njim, nego što smo bili zajedno, dodaje naš sagovornik.
Iz zarobljeništva se javljao i porodica je o njemu ponešto i znala na osnovu pisama i fotografija; sa Golog otoka, međutim, pisama nije bilo — o njemu porodica ništa nije znala, sve dok nije prebačen na tobože dobrovoljni rad u jedno slavonsko selo. Tamo je Miklja, kako kaže, shvatio paradoksalnost situacije i razliku između nacističkih i jugoslovenskih logora — u Aušvicu logoraše niko nije terao da kliču i slave svoje mučitelje, na Golom otoku to je bila osnova za „prevaspitavanje“ zatočenika.
Kasnije, udubljujući se u temu, naš sagovornik je naišao na slične primere. Tako upravnik zloglasnog teheranskog zatvora Evin kaže jednom od zatočenika da „samo živ čovek može da se preobrati. Jedino se leševi beznadežno drže svojih uverenja“. Takav stav tipičan je za vrste logora kakav je bio Goli otok, kaže Miklja, citirajući upravnika zatvora Evina: „Ne interesuju nas dokazi. Interesuje nas priznanje. I, uostalom, do dokaza se teško dolazi, lakše se dolazi do priznanja.“ Priznanje je, naravno iznuđeno torturom.
„Tako da je cilj tih mnogih logora da ’prevaspitate‘ i preobratite čoveka, da mu ispraznite lobanju, da u nju usadite kajanje i priznanje da je nešto najgore i da ga pustite na slobodu da samim svojim postojanjem svedoči o beznadežnosti otpora“, kaže Miklja.
Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala