Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Čista mržnja: Kako je Srpkinja razotkrila na Vidovdan pravu prirodu lažnih humanista na Kosovu

© Sputnik / Brankica RistićSrpsko grobnje u Đakovici koje su išarali pripadnici UČK išarano sprejem.
Srpsko grobnje u Đakovici koje su išarali pripadnici UČK išarano sprejem. - Sputnik Srbija, 1920, 28.06.2021
Pratite nas
To što nevladine organizacije iz Đakovice traže proterivanje jedine srpske povratnice u taj grad, pokazatelj je manifestacija nacionalne mržnje prema srpskom narodu koja, ako je do sada i bila uvijena u nekakve oblande, pokazuje da Srbi na KiM nisu poželjan etnicitet.
Ovako želju dvanaest takozvanih nevladinih organizacija iz Đakovice objašnjava profesor Pravnog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici Dušan Čelić.
Jedanaest nevladinih organizacija opštine Đakovica, kojima se u međuvremenu pridružila još jedna, najavile su za danas, na Vidovdan, podnošenje peticije vladi Kosova, tražeći da se preduzmu zakonske mere i da se „žena sa srpskim državljanstvom“ Dragica Gašić, koja se vratila da živi u Đakovici, iseli što pre, jer ističu da ova opština „još ima otvorene grobnice koje čekaju povratak posmrtnih ostataka njihovih sinova i ćerki“.
Tako je Dragica Gašić postala žrtva napada specifične mešavine „nevladinih organizacija“, možda jedinstvene u svetu — u akciji njenog proterivanja udružile su se organizacije poput Inicijative žena Kosova, čija je misija „unapređenje uloge građana u donošenju odluka kroz projekte i programe obrazovanja“ i đakovačkog ogranka Udruženja ratnih veterana, odnosno udruženja koje okuplja bivše teroriste iz OVK.

NVO „humanisti“ proteruju jedinu Srpkinju iz Đakovice

Jedina nepoznanica je kakve veze Dragica Gašić ima sa navodnim ratnim zločinima koji su se, tokom NATO agresije, navodno dogodili u Đakovici i okolini. Prema rečima Gašićeve, ona se u rodni grad vratila zato što nikoga nije povredila i, kako je rekla u razgovoru sa direktorom Kancelarije za KiM Petrom Petkovićem, ima nameru da u gradu na obali Belog Drima i ostane.
„Gađali su kamenjem moj prozor, polomili mi roletne, lepe slike ubijenih ljudi, noću mi lupaju na vrata. Policija me obezbeđuje, ali čim odu, oni dođu opet i lupaju mi na vrata“, opisuje Dragica Gašić svoj život u Đakovici.

Adresa je na Zapadu, a ne u Prištini

Kao pravnik, Čelić, kako kaže, ne može da razume da se u Evropi u 21. veku ne poštuju elementarna ljudska prava, kao što su pravo na povratak, pravo na dom i pravo na slobodu kretanja. Na Kosovu i Metohiji ta prava se uskraćuju prema nacionalnoj pripadnosti i to Srbima.
Zbog toga, adresa na koju se treba obratiti povodom slučaja u Đakovici nije nužno Priština, već zapadne zemlje koje su sponzorisale kosovsku nezavisnost.
„Očigledno je da je ovde reč o jednom, ne mogu reći neuspelom, nego katastrofalnom paradržavnom projektu Zapada. Prema tome, adresa bi morale da budu, pre svega SAD, koje su silom stvorile jednu državoliku tvorevinu, koja na sistematičan način uskraćuje ljudska prava čitavom jednom narodu“, navodi Čelić.

Đakovica je paradigma albanskog ekstremizma

Slučaj Dragice Gašić, kako kaže, ne može, a da ne poveže sa slučajem poslanika Srpske liste u privremenim prištinskim institucijama Ivana Todosijevića, koji je osuđen na dve godine zatvora zbog izjave o navodnom masakru u selu Račak, koji je poslužio kao povod za NATO agresiju. Todosijević je svojevremeno izjavio da je masakr u Račku „čista izmišljotina“, kao i da su „albanski teroristi koji su sve to izmislili počinili najveće zločine za koje niko nije odgovarao“.
„Šta bi onda bilo ovo? Ovo je masovna manifestacija upravo tog krivičnog dela. I sada očekujem da oni koji se na rečima zalažu za vladavinu prava na Kosovu, pokrenu krivične postupke protiv svih čelnika nevladinog sektora poimence, koji su otvoreno manifestovali nacionalnu mržnju prema srpskom narodu“, navodi Čelić.
Iako se slični slučajevi onemogućavanja Srbima ostvarivanja osnovnih ljudskih prava (pod nekim izgovorom ili bez njega) događaju širom KiM (setimo se samo onemogućavanja Srbima iz Mušutišta da obiđu grobove svojih predaka), Đakovica se čini kao mesto koje se ističe u antisrpskim šovinističkim ispadima. Đakovačka crkva Svete Trojice, na primer, minirana je i srušena do temelja, a na njenom mestu nikao je gradski park. U takozvanoj „srpskoj ulici“, ulici u kojoj su do NATO agresije živeli Srbi, gradske vlasti ruše kuće pod izgovorom da se urušavaju, a da ne obaveštavaju vlasnike.
Štaviše, građani Đakovice Albanci često blokiraju Srbe koji dođu da obiđu grobove svojih bližnjih, a nevladine organizacije iz tog grada optužile su preko 200 Srba za učestvovanje u takozvanim ratnim zločinima u tom gradu i njegovoj okolini.
„Reč je o jednom sistemu koji nije karakterističan samo za Đakovicu, ali Đakovica jeste paradigma, obrazac za stanje srpskog naroda na gotovo celom Kosovu i Metohiji“, objašnjava Čelić.

Život u Đakovici bio je težak za Srbe i u vreme SFRJ

Objašnjavajući razloge zbog čega se Đakovica posebno ističe po antisrpskom ekstremizmu, general Momir Stojanović, tokom NATO agresije načelnik bezbednosti Prištinskog korpusa, rođeni Đakovac i jedan koga su đakovačke nevladine organizacije optužile za ratne zločine, kaže da je pitanje veoma kompleksno.
U neposrednoj blizini Đakovice, u selu Glođane, nalazio se teroristički štab operativne zone „Metohija“ (Dukađin), koji je imao ključnu ulogu u regrutovanju i slanju terorista na obuku na sever Albanije. Do Albanije najbliži put vodio je preko Đakovice, koja se nalazi svega 12 kilometara od albanske granice.
„S obzirom da su koristili mnogo lica sa teritorije Đakovice za ilegalni odlazak i povratak na KiM, a da su naši graničari stalno pravili zasede i miniranja, dosta Đakovčana je poginulo u tim pokušajima ilegalnog prelaska državne granice“, navodi Stojanović.
Drugi razlog general Stojanović vidi u tome što je, kako kaže, nekoliko sela oko Đakovice među najekstremnijima na KiM; trećim razlogom smatra dan kada je NATO avijacija greškom bombardovala kolone nedužnih albanskih civila koje su krenule u izbeglištvo — kasnije je pokušano da se taj zločin Severnoatlantske alijanse pripiše srpskim snagama bezbednosti.
Četvrti razlog zbog koga se Đakovica ističe po ekstremizmu, prema Stojanovićevim rečima, nalazi se u prikazivanju antiterorističke akcije u zaleđu Đakovice kao masakra koji se navodno dogodio u selu Meja. Prema optužbama, tamo su snage srpske policije navodno streljale oko 300 albanskih civila u znak odmazde zbog pet ubijenih policajaca.
U Đakovici je pred početak NATO agresije od ukupno oko 52.000 stanovnika živelo oko 3.700 Srba, navodi naš sagovornik. Prema njegovim rečima, đakovački Albanci isticali su se po ekstremizmu i za vreme SFRJ.
„Inače, život Srba u Đakovici u kojoj sam završio srednju školu, uvek je bio katastrofalno loš — od toga da su nas Albanci stalno tukli, da smo morali da u torbama nosimo lance od bicikla, do toga da se znalo kojim ulicama smete da prođete, a kojima ne smete“, opisuje Stojanović život u Đakovici za vreme SFRJ.
U povratku Dragice Gašić, Stojanović vidi simboliku koja može da navede i druge Srbe da se vrate na svoja ognjišta — u tome je po njegovom mišljenju problem. Nastojanje da se Dragica Gašić protera iz Đakovice otkriva, zapravo, stvarne namere albanskih ekstremista — da u potpunosti očiste Kosovo i Metohiju od Srba, zaključuje Stojanović.
Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala