Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Junaci 21. veka: Ima li među nama Strahinjića Bana? / video /

© Sputnik / Dejan SimićReditelj Stefan Arsenijević
Reditelj Stefan Arsenijević - Sputnik Srbija, 1920, 04.07.2021
Pratite nas
Ko su heroji današnjice? Da li smo spremni da praštamo, umesto da se svetimo? Koliko često razmišljamo o ljudima iz svog okruženja koji su došli iz dalekog sveta bežeći od rata i tražeći sebi novi dom? Možemo li danas u sebi i ljudima oko sebe da prepoznamo vrline koje nosi epski junak Banović Strahinja?
Ovim pitanjima bavi se novi film Stefana Arsenijevića „Strahinja Banović“ (As Far As I Can Walk) koji će svetsku premijeru imati na festivalu u Karlovim Varima. Film je uvršten u glavni takmičarski program festivala i s još 12 ostvarenja takmiči se za prestižno priznanje „Kristalni globus“.

Oproštaj kao ključna tema današnjice

Film je moderna adaptacija poznate narodne epske pesme „Banović Strahinja“, smeštena u savremeni kontekst izbegličke krize. Junaci filma su migranti iz Afrike, koji se nalaze u izbegličkom kampu u Krnjači, a emotivna situacija u kojoj su se našli nalikuje onoj opisanoj u pesmi o Banović Strahinji.
Osnovna tema kojom se bavi ova filmska ljubavna priča jesu neverstvo i oproštaj, koji su, prema mišljenju reditelja, i dalje tabu u modernom društvu.
„Nema baš mnogo filmova o ženskom neverstvu i o oproštaju. A upravo me je oproštaj oduvek privlačio u narodnoj pesmi o Banović Strahinji. Danas gledamo na milione filmova o osveti, koju doživljavamo kao nešto prirodno, za razliku od oproštaja koji je postao prava retkost. Zbog toga verujem da nam je veoma važno da se bavimo oproštajem, pogotovo u današnjem vremenu“, ističe Stefan Arsenijević u razgovoru za Sputnjik.

Ko su junaci modernog doba

On kaže da je bilo veoma zahtevno preneti narodnu poeziju u moderan jezik i filmski izraz, u čemu su mu pomogli dugogodišnji prijatelj i kolega Bojan Vuletić i mladi scenarista iz Francuske Nikola Dukrej.
„Već postoji vrlo uspešna klasična Mimicina adaptacija iz 1982. godine, s Frankom Nerom u glavnoj ulozi, kao i fantastična Mihizova adaptacija za pozorište. Mi smo pokušali da napravimo nešto svoje i drugačije, tako da je nastala vrlo slobodna interpretacija narodne pesme. Mogu se očekivati glavne tačke i ljubavni troguao, ali  pokušali smo da otkrijemo šta od toga funkcioniše danas. Danas ne morate nekome da iščupate grkljan, možete to da uradite na mnogo elegantnije i perfidnije načine. Ključno je bilo to što smo tragali za junakom današnjice, za odgovorom šta je to junaštvo. To je ono što i ova pesma postavlja kao pitanje“, ističe reditelj.
Prema njegovom mišljenju, epski junak Banović Strahinja je neka vrsta otpadnika od društva, jer zanemaruje društvene norme koje važe u njegovom vremenu.
„Svi mu u pesmi kažu, uključujući i tasta Jug Bogdana, da zaboravi svoju ženu, da ona više ne sme da postoji za njega. I niko ne želi da krene s njim u potragu za njom, ali on želi da je nađe. Mi, naravno, nemamo devet Jugovića i Juga Bogdana. Naš glavni junak je migrant iz Afrike koji zaista pokušava da ostane u Srbiji. Pošto su ih deportovali sa Zapada, gde su pokušali da se skrase, sada su on i njegova žena u izbegličkom kampu u Krnjači“, navodi reditelj.

Mladić koji sanja da ostane u Srbiji

Glavni junak u želji da se što bolje uklopi u novu sredinu uzima srpsko ime Strahinja. To je, kako objašnjava reditelj, njegov pokušaj da nadogradi, odnosno da proširi svoj identitet, da mu doda novi sloj.
„Mi smo narod izbeglica. Sećam se vremena kada smo išli u školu, devedesetih godina, u vreme ratova, bio je veliki priliv dece koja su dolazila iz Hrvatske ili Bosne. Imam i danas bliske prijatelje koji su izbegli i koji su u nekom trenutku promenili akcenat i prešli na ekavicu. To je ekvivalent promeni imena. Čovek time nekako pokušava da gradi novi život. Stvar nije jednostavna i zato je uzbudljiva“, smatra reditelj.
Reditelj Stefan Arsenijević - Sputnik Srbija, 1920, 17.05.2020
Stefan Arsenijević: Umetnici su spasili ljude da ne polude, a za to su od države dobili nulu
Neposredna inspiracija za lik glavnog junaka mu je bio Ibrahim Mišek, mladić koji već godinama pokušava da dobije azil u Srbiji i mašta o tome da izgradi fudbalsku karijeru, učeći srpski jezik i pokušavajući da se uklopi u našu kulturu.
„Imam osećaj da je na nivou administracije ovim ljudima veoma teško da ostanu ovde. Moraju da budu zaista veoma uporni. Kada je reč o našim ljudima, mnogi su uplašeni, jer imaju predrasude o migrantima. Postoji izvesna ksenofobija i upravo zbog toga mi se činilo da ovaj film može da otvori pitanje: A šta bi bilo kada bi ti 'crni ljudi' koji su 'došli da piju vodu na Moravi' svojim životima ponavljali neki arhetip koji je deo naše kulturne baštine“, kaže Stefan Arsenijević.

Niko ne bi bežao iz domovine da ne mora

Na filmskom scenariju je radio veoma dugo, a pisanju priče prethodilo je dugotrajno istraživanje, upoznavanje s migrantima i uslovima u kojima žive, razgovori s njima i beleženje njihovih ličnih priča i iskustava.
„Mi ne znamo mnogo o tim ljudima. Mnogi komentarišu da su obučeni bolje od nas i da imaju najnovije mobilne telefone. Stvar je u tome što se oni trude da izgledaju što je moguće bolje da bi zadržali dostojanstvo na tim svojim putešestvijima. A jedan deo njih i pripada srednjoj klasi. Telefoni su im moderni jednostavno zato što su im potrebni, da bi imali dži-pi-es pomoću kog mogu da se snađu. Da, nisu svi puka sirotinja, neki od njih imaju novca, ali moraju da idu peške i da prelaze sve te granice, hiljade kilometara, to niko ne bi radio da ne mora. Dovoljno je da odete jedan dan u izbeglički kamp ili na granični prelaz pa da vam bude jasno da se niko ne bi našao u toj situaciji da ne mora“, naglašava reditelj.
Ruski reditelj Jurij Aleksandrov, umetnički direktor Opere Sankt Peterburga - Sputnik Srbija, 1920, 24.06.2021
Jurij Aleksandrov: Ne damo svoju rusku dušu u ime stomaka! /video/
Prema njegovom mišljenju, to što mnogi ljudi ovde okreću glavu pred sudbinom migranata donekle se može razumeti s obzirom na sve ono kroz šta smo sami prošli.
„Samo nam na našu muku fali još da se bavimo nekim drugim ljudima. Ipak, postoji i značajan broj ljudi koji su se zaista svim srcem predali tome da pomognu. Upoznao sam ljude koji su primali u svoje stanove izbeglice na nekoliko dana, da prenoće. A onda su im migranti, kada bi otišli, javljali da su stigli na svoje odredište. Moram da priznam da je i zvanični pristup Srbije, u poređenju sa zemljama iz okruženja, bio vrlo pozitivan, bez obzira na razne desničarske ideje. Mi smo stvarno tokom devedesetih primili neverovatan broj ljudi, stotine hiljada izbeglica, i to je pobudilo neku vrstu solidarnosti kakva ne postoji u Mađarskoj, Bugarskoj ili Hrvatskoj. U razgovoru s migrantima sam shvatio da su se na našim granicama osećali sigurnije i bolje, i na to sam ponosan“, naglašava reditelj.

Sirijski glumac – zvezda arapskog filma

Glavne uloge u filmu igraju francuski glumac Ibrahim Koma, austrijska glumica Nensi Mensa Ofei, sirijski glumac Maksim Kalil i naš Nebojša Dugalić. Reditelj kaže da je izbor glumačke ekipe trajao veoma dugo, a da se za odgovarajućim glumcima tragalo na dva kontinenta.
„Prvo sam razmišljao o naturščicima, pravim migrantima, ali sam shvatio da su te uloge previše zahtevne, tako da su nam bili potrebni dobri glumci. Ibrahim Koma je fantastičan, instinktivan i senzibilan glumac, uvek bih radio s njim. Nensi smo našli u Austriji, ona je veoma popularna u pozorištu, a na filmu je igrala samo jednu vrlo kratku ulogu. Treći lik u ljubavnom trouglu, Maksim Kalil, velika je zvezda u arapskom svetu. On je iz Sirije, ali je zbog rata bio prinuđen da izbegne i sada živi u Parizu. Tek smo na snimanju shvatili kolika je zvezda. U filmu su nam statirali pravi migranti iz izbegličkih kampova u Srbiji. Kada se on pojavio, kao da je Bred Pit ušao na set. Znali smo da je popularan, ali ne baš toliko. Odjednom su svi iz izbegličkih kampova poželeli da statiraju u filmu jer je tu, zaboga, Maksim Kalil“, priča Arsenijević uz smeh.
Film je snimljen u koprodukciji Srbije, Francuske, Bugarske, Luksemburga i Litvanije. Podržali su ga, pored ostalih, Filmski centar Srbije, Fond Saveta Evrope – Eurimaž i Kreativna Evropa – Media.
Stefan Arsenijević je slavu stekao kratkim filmom „(A)torzija“ za koji je dobio Zlatnog medveda na Berlinskom festivalu, Nagradu Evropske filmske akademije i potom bio nominovan za Oskara. „Strahinja Banović“ je njegov drugi dugometražni film, nakon ostvarenja „Ljubav i drugi zločini“.
Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala