Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

„Protiv toga se ne može": Genije zaljubljen u Majku Rusiju

© Sputnik / RIA NovostiRuski kompozitor Petar Iljič Čajkovski
Ruski kompozitor Petar Iljič Čajkovski - Sputnik Srbija, 1920, 17.07.2021
Pratite nas
Veliki kompozitor Petar Iljič Čajkovski neizmerno je voleo Rusiju. U mnogim svojim pismima opisuje prelepe ruske predele, divi se ruskom selu, njegovom miru i tišini u kojima može da stvara svoju veličanstvenu muziku. Tokom života je mnogo putovao, uživao u lepoti evropskih prestonica, ali je uvek čeznuo za povratkom u domovinu.
Ljubav jednog od najpopularnijih ruskih kompozitora prema rodnoj zemlji prožima i njegovu obimnu prepisku s prijateljima, rođacima, kolegama, koju je, nakon njegove smrti, prikupio i objavio njegov mlađi brat Modest Čajkovski.
Ovu knjigu, pod naslovom „Život i pisma Petra Iljiča Čajkovskog“, nedavno je objavio Službeni glasnik u ediciji „Violinski ključ“, u prevodu Nataše Gatalice.
Modest Čajkovski s velikom ljubavlju piše o svom bratu, predstavljajući ga kao istinskog umetnika, genijalnog stvaraoca, koji je voleo ljude i imao harizmu, ali je, istovremeno, bio veoma tanane prirode, hirovit, ćudljiv i sklon nervnim slomovima.

Ruska egzotika nedostižna strancima

U ljubavi prema muzici Čajkovski je bio dubok i dosledan, svom pozivu je bio predan u potpunosti, ali je često sumnjao u vrednost svojih dela, a naročito je brinuo zbog toga što ona nisu dobro prihvaćena u inostranstvu.
Kompozitor Ludvig van Betoven, rad umetnika Grigorija Ingera - Sputnik Srbija, 1920, 20.12.2020
Ludvig van Betoven – Genije koji je prkosio zloj kobi
U jednom od pisama je naveo: „Mnogo je razloga zbog kojih se moja simfonijska dela ne mogu čuti u inostranstvu. Prvi razlog je taj što sam Rus, a to za posledicu ima da me svi iz Zapadne Evrope gledaju s predrasudama. Zbog toga što sam Rus u mojoj muzici ima i nečeg egzotičnog, što je strancima nedostižno“.
Kompozitor je jednom prilikom zapisao da veruje da bi mnogo bolje prošao da je Nemac, jer bi njegova dela bila poznatija i više bi se izvodila.
„Uprkos svemu tome, Čajkovski je zaista voleo Rusiju. Proputovao je čitav svet, video je mnoge gradove Evrope, imao veliku turneju po Americi... Ipak, koliko god da se na tim putovanjima dobro provodio i uživao u njima, uvek je čeznuo za povratkom u Rusiju“, kaže prevodilac knjige Nataša Gatalica.

Zaljubljen u Majku Rusiju

Sam kompozitor je u jednom od pisama, upućenom svojoj pokroviteljki Nadeždi fon Mek, napisao da je „strasno odan ruskim ljudima, ruskom duhu, lepim ruskim crtama karaktera i običajima“.
„Znate li da nikada nisam sreo nekoga ko je kao ja zaljubljen u našu Majku Rusiju? (...) Ne bih mogao da kažem koja je to osobenost zbog koje volim Rusiju i Ruse. Takve osobenosti bez sumnje postoje. Onaj koji voli, međutim, voli ne zato što postoje razlozi, već se protiv toga ne može“, pisao je Čajkovski Nadeždi fon Mek.
Istovremeno, kompozitor je bio ljut na sve one „koji su spremni da umru od gladi na nekom tavanu u Parizu, koji kao da uživaju gazeći na sve što je rusko“.
„Oni mogu da provedu ceo život u inostranstvu bez žaljenja, pod izgovorom da im Rusija daje manje udobnosti. Mrzim takve ljude, koji bacaju u blato i gaze sve što je meni neizrecivo sveto i dragoceno“, pisao je on.

Odana zaštitnica talentovanog umetnika

Odnos Čajkovskog i Nadežde fon Mek, bogate udovice, desetak godina starije od njega, bio je posebno zanimljiv, budući da su se talentovani muzičar i zaljubljenica u njegovu umetnost dopisivali duže od decenije, ali su se sreli samo dva puta, i to slučajno.
„Prepiska s Nadeždom fon Mek je najobimnija u ovoj knjizi i omogućava nam da pratimo kakav je bio odnos Čajkovskog prema muzici i komponovanju, kako je stvarao svoja dela, šta mu se dopadalo, a šta nije. Možemo da pratimo njegovo duhovno stanje, poglede na religiju, filozofiju, književnost, odnos prema svojim savremenicima u svetu muzike i umetnosti. Nadežda fon Mek se postavila kao kompozitorova zaštitnica, dobročiniteljka. Finansirala je njegov život, a zauzvrat nije tražila ništa osim duhovne utehe“, napominje Nataša Gatalica.
Nakon desetak godina dopisivanja, Nadežda fon Mek je saopštila Čajkovskom da više nije u mogućnosti da ga finansira, a ubrzo nakon toga je njihov odnos i prekinut.

Čajkovski i Tolstoj – sudar dva genija

O pravim razlozima za njihov razlaz postoje brojna nagađanja, a jedino što je izvesno jeste da je kompozitor zahvaljujući svojoj dobročiniteljki godinama mogao nesmetano da stvara svoju muziku. Interesantno je i to da je Nadežda fon Mek umrla svega dva meseca nakon što je čula za kompozitorovu smrt.
Sofija Tolstoj - Sputnik Srbija, 1920, 21.03.2021
Sofija Tolstoj, obična žena genijalnog pisca
„Petar Iljič Čajkovski je živeo u nekom svom bajkovitom svetu i doživljavao ljude onako kako bi on želeo da oni izgledaju. Primer za to je i njegova prepiska s Lavom Tolstojem, kojim je u početku bio opčinjen. Voleo je njegove romane, a uoči upoznavanja s njim imao je veliku tremu i strepeo od tog susreta“, navodi Nataša Gatalica.
Nakon koncerta kojem je prisustvovao Tolstoj, Čajkovski je zapisao: „Nikada se u celom svom životu nisam osećao toliko polaskano, niti sam ikada bio toliko ponosan na svoje umetničko umeće kao kada je Lav Tolstoj sedeo pored mene i slušao moj Andante dok su mu suze tekle niz obraze“.
Ipak, nakon prvobitne oduševljenosti, kako se razvijala prepiska dvojice umetnika, Čajkovski je počeo da se razočarava u Tolstoja koji se drznuo da priča o stvarima koje nedovoljno poznaje, o pojedinim umetnicima i kompozicijama. Posebno ga je razgnevio piščev negativni stav o Betovenu.

„Tolstoj nikada ne piše s ljubavlju i oduševljenjem ni o jednom proroku istine (osim o Hristu), već s mržnjom i prezirom. Ne znamo kako gleda na Sokrata, Šekspira ili Gogolja. Ne znamo da li mu se dopadaju Mikelanđelo ili Rafael, Turgenjev, Žorž Sand, Dikens ili Flober. Možda je ono što voli i što ne voli u domenu filozofije i umetnosti poznato samo njemu bliskim ljudima. Međutim, ovaj inspirativni govornik nikada otvoreno nije rekao ni reč koja bi nam dala uvid o njegovim stavovima u vezi s velikanima koji su mu ravni. Na primer, rekao mi je da Betoven nije talentovan u poređenju s Mocartom. Međutim, nikada se kroz pisanje nije izrazio o muzici, niti o bilo kojoj drugoj umetnosti“, pisao je Čajkovski.

Sve je počelo s Mocartom

Najveći muzički uzor velikog ruskog kompozitora bio je Mocart, čija su ga dela privukla još u detinjstvu. „Zahvaljujući Mocartu život sam posvetio muzici. On je dao prvi podsticaj mom trudu i naučio me da ga zavolim iznad svega“, pisao je Čajkovski. Veoma je voleo i Bizeovu operu „Karmen“, za koju je smatrao da je savršena.
Istovremeno, Čajkovski je imao i negativan odnos prema brojnim muzičkim savremenicima, poput Vagnera, Bramsa, Kamija Sen Sansa. S velikom ruskom „petorkom“, vodećim kompozitorima svog vremena – Musorgskim, Rimskim-Korsakovom, Borodinom, Balakirjevom i Kjujom, bio je u prijateljskim odnosima, iako je stvarao nezavisno od ove grupe.
U porodici kompozitora nije bilo nikoga ko se profesionalno bavi muzikom, za razliku od mnogih drugih slavnih muzičara koji su svoj dar razvili zahvaljujući bogatom porodičnom muzičkom nasleđu i roditeljima koji su umeli na vreme da prepoznaju njihov talenat.
„Sam Čajkovski nije imao objektivnu predstavu o vrednosti svojih dela, stalno ih je kritikovao, nisu mu se dopadala. Za svoju čuvenu Uvertiru 1812. je pisao Nikolaju Rubinštajnu: 'Nema neku vrednost, ni u kom slučaju neću biti povređen, ili iznenađen, ukoliko budeš smatrao da nije za simfonijsko izvođenje'“, napominje Nataša Gatalica.
Slično je bilo i s drugim njegovim delima, poput Klavirskog koncerta u b-molu ili Patetične simfonije. Mnoge kolege često su ga veoma oštro kritikovale, a Čajkovski je to vrlo ozbiljno shvatao.
Ipak, kroz njegovu prepisku s prijateljima i kolegama, uprkos večitom nezadovoljstvu i potrebi da preispituje svoju umetnost, provejava i vrlo snažan unutrašnji osećaj da je na pravom putu, da stvara nešto veliko i da će mu to na kraju doneti i slavu.

„Ukoliko mi je suđeno da postanem slavan, to će doći polako i sigurno. Istorija nam pokazuje da je uspeh koji je dugo odlagan dugotrajniji od onog koji dođe brzo i iznenadno. Mnoga imena koja su odjekivala poznatošću u svojim generacijama, sada su potonula u okean zaborava“, naveo je kompozitor u jednom od svojih pisama.

Pred kraj života je i stekao slavu u pravom smislu te reči, imao je i veliku, veoma uspešnu turneju po SAD, tokom koje je dirigovao izvođenjem svojih dela.
„Veoma se isticao na tim svojim nastupima kao dirigent. Bio je harizmatičan, ali istovremeno i plahovit, hirovit umetnik, često histeričan. Ipak, čak ni u trenucima najveće slave nije bio zadovoljan i srećan, kao da to nije umeo da bude“, navodi Nataša Gatalica.
Tu večitu melanholiju velikog kompozitora potvrđuje i odlomak iz jednog njegovog pisma, naveden na početku knjige, koji glasi: „Da žalim za prošlošću, da se nadam budućnosti i da večno budem nezadovoljan sadašnjošću – to je moj život“.
Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala