Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Kako je uspostavljena veza između Bele kuće i litijskog pokreta u Crnoj Gori?

© AP Photo / Jacquelyn MartinZastava Amerike i Crne Gore
Zastava Amerike i Crne Gore - Sputnik Srbija, 1920, 18.07.2021
Pratite nas
Iako je veći deo opozicije Milu Đukanoviću zastupao potpuno suprotnu politiku od njegovog režima u Crnoj Gori, prozapadni spoljnopolitički kurs države nije se ni minimalno korigovao kada su oponenti DPS preuzeli vlast. Nije se povećalo ni učešće srpskih političkih lidera u formiranju nove državne politike iako su njihove stranke pobedile na izborima.
Nedoumica o kojoj se samo spekuliše je: kada je i kako zapad uspeo da prodre u nekadašnju opoziciju, pa i među vođe litijskog pokreta koji je još pre izbora odigrao ključnu ulogu u Milovoj smeni. Ili direktnije, ko je napravio kopču između SAD i bivše opozicije koja danas vodi Crnu Goru.
Rezolucija o Srebrenici kao i odugovlačenje sa potpisivanjem Temeljnog ugovora sa SPC, dodatno bacaju retrospektivno svetlo na događaje koji su se zbili u vreme litijskog referenduma, a koji bi možda mogli da ponude objašnjenje pomenutih (ne) očekivanih poteza koje povlači Vlada Crne Gore. Tačnije, poteza koji nisu u skladu sa proklamovanom politikom opozicije pre izbora.

Prodor Bele kuće do litijskog pokreta

Jedan od tih događaja svakako je poseta visokog američkog ambasadora za verske slobode Sema Braunbeka SPC u decembru 2019, ali i pismo američkog državnog sekretara Majk Pompea pristiglo na adresu arhiepiskopa Carigradske patrijaršije Elipidofora (Lambriniadisu), u kome ga obaveštava da SAD „podržavaju Vladu Crne Gore u vođenju otvorenog i transparentnog dijaloga sa SPC o Zakonu i njegovoj primeni.
Zanimljivo, za glasnika koji je trebalo da prenese reči podrške SAD i time se preporuči kao arbitar u sporu između vlasti Crne Gore i Mitropolije crnogorsko primorske nije izabran niko iz jerarhije nijedne druge pomesne Crkve, naročito Ruske Pravoslavne Crkve tradicionalno vezane za Crnu Goru, već iz Carigradske patrijaršije.
Da li su SAD na vreme shvatile da nerešeno srpsko pitanje u Crnoj Gori treba da redukuju na samo jednu njegovu dimenziju: zaštitu verskih prava i sloboda? I da li je cela operacija izvedena kako se i posle promene vlasti ne bi ni dirnuo strateški pravac Crne Gore?

Palmer izbacio etničko pitanje

Za „Glas Amerike“ specijalni izaslanik Stejt departmenta za Balkan Metju Palmer tada će izjaviti da su mnogi izveštaji koje su uradile kompetentne, profesionalne i ozbiljne institucije u Crnoj Gori, identifikovali ogroman broj dezinformacija, lažnih vesti emitovanih sa namerom podizanja tenzija, da se ovo pretvori u etničko pitanje između Srba i Crnogoraca, kada ga ne treba gledati kao etničko pitanje.
„To je namerna provokacija i smatram da odgovornost za to najviše leži na Moskvi“, rekao je Palmer.
Dakle, trebalo je dokazati da spor nije etnički iako je Milov režim majorizovao i na svaki diskriminisao Srbe što je samo krunisano napadom na SPC. I naravno, da postoji rusko zamešateljstvo koje se mora sprečiti.

Amerikanci znali da je Milu kraj

O tome, da li se Bela kuća uključila u rešavanje crkvenog pitanja u Crnoj Gori preko Carigradske katedre u Americi te da li je to trenutak kada Zapad prodire do delova litijskog pokreta razgovaramo sa pravnim istoričarem dr Zoranom Čvorovićem.
„Amerikancima koji su Crnu Goru držali pod političkom, bezbedonosnom i ekonomskom kontrolom, bilo je jasno da Đukanovićev režim gubi tlo pod nogama i da mu je sve teže da kontroliše situaciju. To je bio jasan signal Vašingtonu da treba da se uključi u događanje naroda, litije i probleme koje su eparhije imale u Crnoj Gori sa Milom Đukanovićem kako bi iskontrolisale proces i eventualni transfer vlasti. Tada su se SAD uključile i to na strani gde se najmanje očekivalo posle antisrpske politike iz devedesetih godina prošlog veka-stajući na stranu litijskog pokreta koji je trebalo da ima izrazito srpski atribut. To je bio pokušaj infiltracije kroz davanje otvorene podrške i to u trenutku kada je ta podrška sa svih drugih strana izostala“, navodi Čvorović.

Carigradska patrijaršija kao prethodnica

Kako je Đukanovićev režim pao na crkvenom pitanju, zapadna politika je u srpski nacionalni pokret mogla da se infiltrira samo posredstvom crkvenog pitanja, a tu je kao prethodnica poslužila Carigradska patrijaršija.
„Ofanziva Carigradske patrijaršije bila je nesumljivo inicirana od strane njihovih političkih patrona iz Vašingtona, a onda je Carigrad pomogao da se uspostavi kopča između litijskog pokreta, srpske nacionalne politike u Crnoj Gori i Zapada. Tu se episkopi Carigrada odigrali ulogu kurira“.
U balkanskoj strategiji osovine Vašington–Brisel–Carigrad posebno mesto zauzima Srpska crkva upravo zbog svoje nacionalno istorijske misije. Zato je izvorno atlantistički projekat rešavanja svih spornih aspekata crnogorskog pitanja prepušten Carigradskoj patrijaršiji.
„Carigrad ima dva cilja, jedan izvorno svoj. To je istorijska sablazan Carigrada da carigradski patrijarh izigrava papu. Dakle svaku krizu ili unutarcrkvenu ili u odnosima neke lokalne crkve sa državom, carigradski patrijarh vidi kao idealnu priliku da bude arbitar i da potvrdi svoju supermatiju, i nekanonsku težnju da bude glava pravoslavnom istoku. Drugi cilj je redovno spolja nametnut jer je Fanar posebno u 20. i početkom 21. veka otvoreno istupao kao puka ekspozitura Vašingtona koja je Carigradu definisala političku ulogu u crkvenim stvarima.“.

London nije sedeo skrštenih ruku

Danas, gotovo godinu dana nakon „istorijskih izbora“ Crna Gora nastavlja da figurira kao NATO baza unutar srpskih nacionalnih teritorija.
„ Ne treba zanemariti ni značajnu ulogu Londona u svemu ovome. London je verovatno bio jedan od važnih aktera u čitavoj priči, pored Vašingtona. Svakako, niko ne bi trebalo da je iznenađen, pa čak ni predstavnici DF kojima je moralo biti jasno da će doći do promene vlasti ali da neće doći do promene spoljnopolitičke pozicije Crne Gore. Iako se Demokratski front pravi nevešt, ni u preizbornoj kapanji kao ni u Sporazumu za formiranje Vlade nigde se nije pominjala promena spoljnopolitičkog kursa Crne Gore. Jasno je bilo da su tada svi akteri pristali da za zapadnu podršku promeni režima ostanu u okvirima koje su im stranci omeđali„, kaže Čvorović.
Rečima Čvorovića, srpska nacionalna politika može da dobije podršku Vašingtona ali pre toga mora da prihvati cementirane granice nastale na Balkanu 90 tih posle različitih NATO intervencija, da prihvati kao konačnu datost postojanje BiH, nezavisnost Kosova, zauvek odvojenu Crnu Goru od Srbije i da se u u takvim okvirima nacionalna politika pod tutorstvom Vašingtona svede na politiku brige o pravima srpske nacionalne manjine u Crnoj Gori, BiH i na politiku brige za kulturna i verska prava.
Nedavni dolazak ruskog episkopa posle dužeg vremena u Crnu Goru i potpisivanje ugovora Cetinjske bogoslovije i eparhije u Sibiru najavljuje vreme kada će u crkvenodiplomatskom smislu stvari u Crnoj Gori izgledati prirodnije.
Videćemo da li to može da dovede i do nekih novih spoljnopolitičkih vetrova...
Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala