Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na
 - Sputnik Srbija, 1920
SPORT
Vesti i analize sa najzanimljivijih i najbitnijih sportskih događaja širom Srbije i celog sveta.

Pesnička komunikacija, „provokacije“ i ratnička odbrana – kako je Jugoslavija pokorila Evropu

© Foto : Skrinšot / Jutjub / Murat CinerDetalj sa Evropskog prvenstva 2001.
Detalj sa Evropskog prvenstva 2001. - Sputnik Srbija, 1920, 09.09.2021
Pratite nas
Pre tačno 20 godina Vlado Šćepanović je zakucao loptu u koš reprezentacije Turske u prepunoj istanbulskoj dvorani „Abdi ipekči“ i stavio tačku na Evropsko prvenstvo koje je nacionalni tim SR Jugoslavije završio zlatnom medaljom.
Svetislav Pešić se trijumfalno vratio u domaću košarku, Milan Minić je kao asistent osvojio treće najsjajnije odličje u reprezentativnoj karijeri, a Žarko Varajić definisao kako treba obavljati posao direktora u timu.
U godini kada se obeležava dve decenije od epske pobede u Istanbulu, Milan Minić ima još veći jubilej – 30 godina od prvog angažmana u nacionalnom timu, na šta se osvrnuo u razgovoru sa Sputnjik sport povodom godišnjice jugoslovenskog evropskog zlata.
„Varajić je u reprezentaciju uneo drugačiji način komunikacije, bio je vrhunski igrač, jako organizovan čovek... Moraš malo i da provociraš igrača, u smislu samopouzdanja – Pešić je tu sjajan.“
Prva era Željka Obradovića na klupi reprezentacije završena je neuspehom na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine, promene su bile neminovne, a posle legendarnog osvajanja zlata sa mladom reprezentacijom 1987. u domaću košarku vratio se Svetislav Pešić.
Uz tim je ostao Minić, a pored Pešića na važnu poziciju imenovan čovek koji je, prema rečima našeg sagovornika, postavio temelje novog pristupa što je imao značajnu ulogu u potonjim uspesima.
„Malo ljudi zna, te 2001. godine Pešić je čim je postao selektor otišao u Atinu da razgovara sa Dudom i Željkom. Hteo je da čuje mišljenje drugih i da krene da stvara svoje. Dalje, našeg dragog prijatelja Žarka Varajića je postavio na poziciju direktora reprezentacije i to je bio pun pogodak“, započeo je Minić.
Varajić je znao sve o reprezentaciji i košarci, osvajao je medalje na Evropskim prvenstvima i Olimpijskim igrama, bio šampion Evrope sa Bosnom, a brojne funkcije u organizacionim strukturama su iskalile njegove veštine i van terena, o kojima je Minić govorio na slikovit način.
„Varajić je u reprezentaciju uneo drugačiji način komunikacije, bio je vrhunski igrač, jako organizovan čovek. Neću da kažem mekša, ali njegova komunikacija sa igračima je bila onako malo pesnička. Uticao je na to da se nervoza kod igrača smiri u vreme teških priprema, da se spusti na normalu“.
Tandem Pešić Varajić stvorio je sklad koji je bio neophodan timu, predani rad je bio osnova, ali je velika važnost data i psihološkoj pripremi, stvaranju pozitivne i pobedničke atmosfere koja je kao rezultat donela zlato.
„Pešić je znao da motiviše i da održi samopouzdanje igrača, dok je Varajić umeo da spusti nervozu na količinu koja ne remeti pripremu. Znaju igrači da ne spavaju do četiri, pet ujutru, na primer, igraš utakmicu u devet, do 11 je utakmica, posle toga tuširanje, konferencija za medije, večera, to je već jedan, pola dva iza ponoći, nema šanse da zaspi do četiri, a još ako ima nervozu pa nesanica odvede u zamor i to se gomila... Igrači su delovali ratnički, svi su svoj pristup gradili kroz odbranu, nisu se opterećivali da li će i ko da da 30 poena ili ko je dao koliko, sama utakmica je izbacivala lidere. Atmosfera u timu ponese i onoga ko je slabije aktiviran, ali i spusti na potreban nivo i onoga koji je više. Ali, ključ je da se hemija u timu pravila kroz rad, ne može hemija da nastane bez rada, a ako nemaš pripreme nemaš ni rad, što je problem sadašnjosti. Klima se pravi i dečje bolesti se leče kroz rad u pripremnom periodu“.
Da bi se to postiglo, selektor, stručni štab i organizacioni tim moraju dobro da poznaju svoje pulene, što je jedino moguće kroz okupljanje na pripremama, koje Minić apostrofira kao osnovu za bilo koje razmišljanje o rezultatu.
„Ne moraš ti igraču da objasniš da je pobeda važna, on je postao vrhunski zato što ga samo pobeda zadovoljava, čak i kada igra krajcerice želi da pobedi. Pred važnu utakmicu ne moraš da motivišeš igrača, on već hoće da pobedi, moraš samo da ga psihički spremiš da pruži ono što može, da se ne blokira zbog prevelike želje. Možda je najlakše da se kaže i da se shvati – to je nama pitanje života i smrti. Mi smo podneblje, mi smo nacija koja je morala da se bori za preživljavanje. Preživljavanje protiv Turaka, preživljavanje u dva svetska rata... To se zapisalo u genu, kad izađeš na teren, ko ti je protivnik? To je isto stvar preživljavanja, ali ne postoji obrazac, nešto se radi ovako ili onako... Svaki igrač se individua za sebe, veliki deo priprema sam igrač mora da uradi. Za nekoga je galama izazov, a oni su u Istanbulu pokazali da kada uđeš ratnički – nećeš ni da osetiš. Kada znaš da se kroz istoriju išlo peške preko Albanije, kaži mi, šta je teže od toga? U pripremama možeš da popričaš sa igračem, negde uspeš da ga smiriš, negde pogrešiš pa ga opteretiš, ali ono što je srž svega je jedinstvo, jezgro tima je vuklo dalje i oni su iz toga crpeli snagu. Velika je uloga prvog trenera, da svako prihvati svoju ulogu, ne na silu, nego da ubediš igrača da je to tako. Pešić je već na pripremama razgovarao sa svim igračima koje je odabrao, on je vrlo zahtevan trener u svakom smislu, ali je sve bilo besprekorno organizovano jer je Varajić u tome bio prva klasa“.
Varajić je preminuo 2019. godine, ali iza sebe ostavlja zaveštanje koje se mora pamtiti i na koje Minić ukazuje, kao i na veoma značajnu ideju koju je imao Pešić.
„Posle osvajanja medalja bio je direktor za mlađe kategorije i osvojeno je sedam zlatnih medalja. Kao stalno zaposleni trener u KSS bio je Stevan Karadžić, zajedno sa Varajićem odredili su trenere, bavili se selekcijama, uradili su sjajan posao, svaki trener, svaka selekcija je imala vrhunski organizovane pripreme, a sada su one i kod mladih kategorija sve kraće. Pešić je uvek insistirao na povezivanju kategorija, ali je sve to malo teško, igrači sazrevaju kroz utakmice i mogu da izgore, da nestanu, ti da bi uveo mladog igrača u reprezentaciju moraš da imaš pripreme, da ga spremiš psihički i kroz rad da ne izgori. Nije to crno pa belo, svaka formula zavisi od selekcije i to je promenljiva kategorija. Kako generacija sazreva mora da se menja i metoda rada, neko napreduje brže... Sada je mnogo teže, ima mnogo babica i ispade da najmanji uticaj na igrače ima trener, svi drugi više pričaju nego trener, a trener bi da radi, a ne da priča...
Dobra organizacija je Pešiću i njegovom stručnom štabu omogućila da do kraja sprovede njegovu filozofiju.
© AP Photo / Mindaugas KulbisSvetislav Pešić
Svetislav Pešić - Sputnik Srbija, 1920, 09.09.2021
Svetislav Pešić
„Pešićeva filozofija je da se 90 odsto bavi sobom i svojoj ekipom, a deset odsto protivnikom, insistirao je da njegov tim nametne igru koju on hoće, mi smo tada imali strašne odbrambene igrače na bekovima i to je prštalo. Saša Obradović, Vlado Šćepanović... Nisi imao igrača koji je igrao odličan napad, a da nije igrao odbranu! Marko Jarić je tada bio poznat po odbrani, a ne po napadu, Veselin Petrović je ušao u reprezentaciju samo zbog tih borbenih, najosnovnijih kvaliteta, a klima u timu se stvarala kroz rad. Svi igrači su ulazili u igru prvenstveno sa aspekta odbrane, a u napadu šta urade... Nijedna reprezentacija kao te 2001. godine nije imala takav tajming da kada odigra dobru odbranu i napad bude dobar. Poklapalo se, lako se pravila razlika, mi smo već u desetom minutu svake utakmice imali prednost“.
Jugoslovenska ekipa je protutnjala kroz prvu fazu takmičenja, redom su padali Hrvatska, Estonija i Nemačka, a Minić nam je otkrio da se suočio sa neočekivanom situacijom pred početak eliminacione faze.
„Ja sam pratio dve grupe u Ankari, igrao se baraž za prolaz dalje, Letonija protiv Litvanije i ko pobedi ide na nas. Imao sam spreman izveštaj za Litvaniju, a ono Letonci dobiju 20 razlike... I ništa od materijala o njima! Ništa, sedi celu noć, a oni imaju postavu bez pravog centra i svi šutiraju trojke. Tako su pobeđivali. E, sad, osnovni naš princip je bio da se odbranimo u situacijama 1 na 1, ako nema prodora, nema ni slobodnih za šut. A imali su sjajne procente, protiv nas su odmah stali u zonu i to je iritiralo naše igrače. Dali smo im 11 trojki za poluvreme uzastopce, a oni nijednu! Govorom o stravičnoj odbrani, ne samo da nisu šutnuli, nego nisu ni videli koš. Pešić je tu sjajan, moraš malo da provociraš igrača, u smislu samopouzdanja i uvek je insistirao na agresivnoj odbrani spolja“.
Kako doći do toga na kom rivalskom adutu treba bazirati fokus defanzive? Kroz skauting, Minićevu specijalnost, već tačno 30 godina, još od vremena kada je kao pomoćnik Rajku Toromanu u klubu IMT na video kasetama radio analizu rivala, što je bio pionirski poduhvat u Jugoslaviji.
Inovativan rad ga je preporučio reprezentaciji, kao spoljni saradnik je učestvovao na Evropskom prvenstvu 1991. godine, a od 1995. je postao stalni član stručnog štaba – u najteže vreme, vreme sankcija i međunarodne izolacije.
„Od 1995. do 2005. sam na neki način bio uključen u svaku reprezentativnu akciju, možda nisam uvek putovao, bio sam u Atini na Olimpijskim igrama jer je bilo u Atini, u Atlantu nisam otišao zbog pravila 20 ljudi u delegaciji... Recimo, na to Evropsko prvenstvo 1995. godine smo otišli posle kvalifikacija, ja sam dve nedelje pre početka otišao u Sofiju da pratim prijateljske utakmice... I jedva prođosmo Bugare... I do 2005. godine, posle tog neuspelog Evropskog prvenstva kod nas, smučila mi se košarka. Imali smo odličan sastav, ali nismo imali timsku igru... Vodiš protiv Francuske i ne dobiješ, nismo do Beograda došli, a imali smo takav sastav, jedan od najboljih i vrhunskog trenera. Do 2014. godine nisam imao želju da budem u reprezentaciji. Ali, dogodio se Saša Đorđević, ja sam njemu bio savetnik na prvom njegovom poslu u Milanu, njegov otac Bata mi je bio prvi trener u Radničkom, Saletova energija i elan, to je nešto što uvek ponese...“
Ta 2014. godina mu je donela prvi balkon, odnosno doživljaj velikog slavlja ispred balkona Starog dvora u Beogradu. Zaslužio je to i 1995. i 1998. i 2001. godine, ali...
„Ja 1995. godine nisam bio na balkonu, morao sam da ostanem da radim u klubu, bio sam Dudin pomoćnik, a on je kao prvi trener otišao u Beograd, ja sam produžio u Panionios na početak priprema. Kalendar je tada bio drugačiji, po završetku prvenstva su počinjale pripreme klubova, nisam mogao da budem na dva mesta. Tri godine kasnije, na Svetskom prvenstvu sam „poginuo“. Već je tada bio poremećen kalendar, ja sam ujutru imao dva treninga sa Olimpijakosom, tokom noći sam radio izveštaje o protivnicima reprezentacije i ujutru u 8 sati na Duda i Željko su imali izveštaj na stolu uz doručak. Imali smo jutarnje treninge za pripremu, u međuvremenu gledaju se i utakmice i onda radiš celu noć. Veliku pomoć sam imao u Veselinu Matiću, sadašnjem selektoru Indije, podelili smo posao... Jednostavno, ne možeš da izdržiš deset dana sa sat vremena spavanja dnevno. I tada, Duda je otišao na balkon, a ja na pripreme sa Olimpijakosom. Tri godine kasnije, 2001. godine sam radio u Arisu i odmah sam iz Istanbula otišao u Solun“.
Veliki povratak u reprezentaciju značio je i da je konačno vreme za balkon – košarkaši Srbije su na čelu sa selektorom Aleksandrom Đorđevićem osvojili srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu, neočekivano za veliki deo javnosti, čije komentare i sumnje Minić i dalje pamti.
„Pred 2014. godinu ni troje novinara nas nije ispratilo na aerodromu, niko nije očekivao ništa od nas. Bili smo četvrti u grupi, ali niko nije razumeo da mi kao četvrti hvatamo granu na žrebu koja je bila predviđena za Špance, a vodila je do finala bez susreta sa Amerikom. Pričali su tada kao i sada, govorilo se o finalu Španija – Amerika. I tu, normalno, iziritiraš sve ekipe, dođe Francuska i pobedi te u četvrtfinalu, posle mi dobijemo polufinale i stignemo u finale. Kada smo se vratili sa Svetskog prvenstva 2014. godine, pošto smo izgubili lagano od Amera, jači su, ali komentari su bili da nismo morali baš tako... Alo, bre, mi nismo imali snage ni za zagrevanje, protiv Francuske je bila paklena utakmica, dade Raduljica onaj koš preko glave, važan koš, ali je Batum krenuo i „ubi nas“... Rekoh tada Joviću kroz šalu – „što ga udari glavom, ubi nas čovek, ti si kriv“. I stalno pitanje, zašto Birčević... Pa, Birčević je taj šraf koji donosi vodu, koji trenira fenomenalno, čini onoga koji igra protiv njega spremnim za one izazove koje ima na terenu, igra dobru odbranu, igra prljavo, igra na faul... On je praktično pripremio Bjelicu kako da igra protiv protivnika koji neće da ga štedi. Mogli smo nekog drugog? Mi smo dokazali na parketu da je ispravno sve što smo uradili, da smo uradili drugačije ne bismo imali srebrnu medalju, ali se i dalje priča svoje... Saša Đorđević ima jednu lepu definiciju, od prvog dana je to pričao, ali novine nije to zanimalo – ne treba timu 12 najboljih već 12 koji najbolje sarađuju i to je bitna razlika. Mi smo 2005. godine imali nikad jači sastav, ali nismo imali tim, igrači nisu sarađivali. To se dešavalo i drugim reprezentacijama, Hrvatima na primer... Oni su napravili podvig odlaskom u Rio, a mi smo ih tu srećno pobedili, ukrali smo dve lopte na polovini terena i iz toga dali koševe“.
To se dogodilo pre pet godina, Olimpijske igre u Tokiju su ostale uskraćene za duel Srbije i Hrvatske. Kako je za susedski nacionalni tim to manje-više standardan ishod, od Srbije se očekivalo mnogo više, ali pravio se račun bez krčmara koji je rezultirao neuspehom u kvalifikacijama.
„Tu je jasna stvar, analiza postoji ne da bi se tražio krivac već se analiza pravi da bi se greške ispravile i da bi se bilo bolje. Medije mnogo krivim za to, 50 odsto odgovornosti ide medijima, a niko nije preuzeo tu odgovornost za sebe. Budimo iskreni, nije se pisalo o kvalifikacijama, pisalo se o medalji na Olimpijskim igrama, a kvalifikacije nisu ni počele. Isto se dešava i u Kanadi, Kanada je bila apsolutni favorit, kompletan stručni štab im je iz Toronta, NBA šampiona, ali majstori nisu prošli. Ko ih je iznenadio? Češka! Još je tamo bio dosta jači turnir, bili su i Grčka i Turska, a mi smo za Beograd znali da će 90 odsto najvažnija utakmica biti protiv Italijana. Svi su pisali da 20 godina nismo izgubili od Italije... Pa, hvala im, dali su motiv Italiji... Nemamo samo mi inat kao nacija, poznati srpski inat... I drugi imaju inat, a on se rađa iz ponosa! Njihovi novinari su pisali kako ekipa ide reda radi u Beograd, izazvalo je to revolt kod igrača, ali su imali i alibi da im niko ništa neće reći ako izgube jer su već bili otpisani. A ovde? Povećava se opterećenje, niko ne piše o Italiji, da imaju kvalitetan tim, da igraju dobro... I ne samo da su nas dobili 20 razlike, nego nismo imali ni šansu da dobijemo. Takvu atmosferu oko tima kreiraju mediji, nećeš čuti nijednog trenera, igrača, nikoga da kaže nešto tako, sve se govori sa rezervom“.
Pravih analiza nije bilo, razloga za neuspeh ima previše i nikada do kraja nisu stigli u prvi plan, a osnova svega je u kalendaru takmičenja koji je natrpan mečevima velikog značaja gde postoji mali prostor za grešku.
Minić ističe da su „slabije“ utakmice veoma važne jer se trener uvek trudi da dobije nešto iz njih, naročito kada nema vremena za pripreme.
„Nekada si imao po 11 pripremih utakmica, sada ne možeš... Na primer, Pešić koji je prilagodljiv čovek, u odnosu na zahteve, on je imao dobre pripreme 2001. godine, odlične pripreme, radilo se u Železniku, a sada u prozorima, šta će imati? Neće moći da selektuje igrače koje može, zavisiće od takmičenja, protokola, putovanja... Olakšavajuća okolnost je to što je u celoj Evropi 60 odsto napada slično, samim tim je slična i odbrana. Ali, kada se išlo na Svetsko prvenstvo u Manili, kada se osvojilo zlato, pripreme su trajale tri meseca, nisu igrači videli ni grad ni ništa, a na primer Pešić je juniorsku reprezentaciju vodio na pripreme u neko odmaralište pored Pirota, osim medveda i zečeva ništa drugo nisu videli. Sada, usred takmičenja, zbog takozvanih prozora, moraš da uzimaš igrače u takmičarskom ritmu, u formi, nije stigao van forme pa ga ti uvodiš, niti možeš da planiraš njegovu formu, praviš selekciju u zavisnosti od prozora i protivnika. Ja znam da Pešić voli da gurne mlade igrače u tim, ali mladog igrača nemaš vremena da pripremiš za zahteve na utakmicama jer nemaš pripreme i zato moraš da uzimaš iskusne. Srbija ima dobre igrače, ali igraju u inostranstvu i ne možeš da dođeš do njih. Letonija je, na primer, slabija, ali može da ima celu reprezentaciju... Slovenija je strašan primer, nije se kvalifikovala na Svetsko prvenstvo jer nije imala petoricu vodećih igrača koji su osvojili Evropsko prvenstvo... Veliki je problem kalendara, ako ne budu to dogovorili... Sada je sve raubovanje igrača, povećava se broj povreda, a ako još i dobiješ koronu, čak i lakši oblik, 14 dana nema trčanja, nema ničega... I ovo što se sada igra, svaka čast igračima i trenerima koji se snalaze u ovakvim uslovima koji nisu normalni ni za igrače ni za trenere“.
Ipak, i u takvim uslovima, srpska košarka je doživela nekoliko lepih vesti – jedna od njih je i povratak Željka Obradovića u Partizan, čija strast za košarkom ostaje jaka kao i na počecima upravo u crno-belima.
„Kod Željka ne možeš da se pojaviš na terenu sa isključenom glavom, da dođeš samo da trčiš, za to „ode glava“. Željko igrača uključi prvom vežbom, najobičnijom vežbom, na primer, da mu zadatak dodavanje o zemlju, a igrač, pošto je isključio glavu, doda direktno. E, tu već krenu ribanja... Igrač kod Željka mora da bude i mentalno i fizički spreman za trening. Zato su njegovi treninzi teški jer zahteva mentalni pristup, a najveći potrošač energije u organizmu je mozak. Zato je i košarka lepa jer je to šah na terenu.“
Srbija ima briljantne košarkaške šahiste, sjajnu generaciju, ali evropsko zlato nema od Istanbula. Može li se to ponoviti?
„Na to pitanje nikada ne odgovaram, to želimo, a šta će da bude... I drugi imaju iste želje, znaju da igraju, imaju i inat i ponos i karakter i znanje, a najbolji primer je španska reprezentacija posle 2001. godine i poraza od nas u polufinalu Evropskog prvenstva“, zaključio je Minić.
Dok ne stigne nova prilika za veliko slavlje, podsetimo se kako je Jugoslavija savladala Tursku i postala šampion Evrope.
Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala