Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na
 - Sputnik Srbija, 1920
DRUŠTVO
Zanimljive priče, reportaže, događaji, festivali i kulturna dešavanja iz Srbije, Rusije i ostatka sveta

Strahujemo od reči Jugoslavija, dičimo se kolonijalnim „regionom“, a za sve su krivi – Srbi /video/

© Sputnik / Dejan SimićĐorđe Matić
Đorđe Matić - Sputnik Srbija, 1920, 17.10.2021
Pratite nas
O tome kakva je razlika između jugoslovenske i takozvane regionalne književnosti, koliko emigracija pomaže da se bolje sagleda naša kulturna baština i mnogobrojni geniji kao i o „tajnim vezama“ Njegoša i Tome Zdravkovića, razgovarali smo sa Đorđem Matićem, podjednako i srpskim i hrvatskim pesnikom, piscem i esejistom.
Đorđe Matić kaže da je službeno hrvatski pisac jer je član Hrvatskog društva pisaca ali je isto tako i srpski i jugoslovenski. Jugoslavenski pisac ponikao je u zajedničkoj kulturi Južnih Slovena, u njoj se formirao i obrazovao i to nosi sa sobom kao svoje nasledstvo, baštinu, kulturni i svaki drugi identitet, objašnjava on.

Regionalna kao kolonijalna književnost – za sve su krivi Srbi

Prema njegovim rečima, ogromne su razlike između jugoslovenske i tzv. regionalne književnosti, i poetičke i etičke.
„Regionalna je neka uvozna, dogovorna stvar, gotovo kolonijalna. To je izraz koji produžava jedan tabu koji se ovde postavio, a pogotovo u Hrvatskoj odakle dolazim gde imate takmičenje koji termin izmisliti samo da se ne bi izgovorila, kako bi rekla Dubravka Ugrešić ona reč na 'j'. Misli se na Jugoslaviju. Šta to znači, koja regija, o čemu govorimo? To je postala jedna oznaka za ljude koji ovde parazitiraju na razne načine tako da je meni sam taj termin po sebi u političko-ideološkom smislu odbojan, a u kulturalnom potpuno zazirem od njega“, kaže Matić za „Orbitu kulture“.
Reč je o ideologiji lažnog pomirenja po kojoj se navodno beskonfliktno poštuju razlike novih granica i novih nacionalnih kultura sa jednim „upisanim strahom od Jugoslavije kao termina“ i konsenzusom da je za sve kriva Srbija.

Tzv. hrvatska levica pojma nema o kulturi

U Hrvatskoj nema problema zbog „nepopularnih stavova“, jer bez obzira na „vrlo ograničavajuću zatvorenu ideološku premisu“, u kulturi „cvetaju razni cvetovi“. Dešavaju se zanimljivi paradoksi tako da više sukoba i problema ima sa onima sa kojima bi trebalo da bude na istoj strani, nego sa Ministarstvom kulture koje ga kao pisca nikad nije zakinulo.
„Ja koji sam levo orjentisan na jedan bazični način primećujem da kod te tzv. levice ne nalazim sagovornika, da se lakše ispričam o onome što je meni važno sa ljudima sa nacionalističke desnice jer oni prate šta se događa ovde, dok tu tzv. levicu i regionalne pisce to ne interesuje, niti išta znaju o onome što me zanima a to je kulturna istorija i naši najveći umovi. Tu nemate s kim o čemu progovoriti“.
Za razliku od Hrvatske, u Srbiji „ne postoji konsenzus o recentnoj istoriji koji bi bio dogma“, već ima „50 stanovišta o raspadu Jugoslavije i ratu“. U Hrvatskoj postoji samo jedna premisa koja prilično zatvara vidike, a kršenje te paradigme je „vrlo opasna stvar“.

Ljubavna oda rodnom Zagrebu

Tri Matićeve knjige objavljene su prošle i ove godine. U pesničkoj zbirci „Drugi zvuk“ koja je izašla u Srbiji ali ne i u Hrvatskoj, skupljene su ranije objavljene pesme u Hrvatskoj i Holandiji. Neke su prevedene sa holandskog jezika.
I eseji u knjizi „Otrgnuto od zaborava“, odnosno „Historija i suvremenici“ kako je naslovljena u Hrvatskoj, nastajali su godinama. Roman „Niotkuda s ljubavlju“ objavljen pre mesec dana u Hrvatskoj pisao je četiri godine, a trenutno se pregovara o njegovom srpskom izdanju
„Roman bi mogao biti zanimljiv ovdašnjoj publici upravo zbog svoje različitosti u odnosu na okolinu, jer je velikim delom jedna ljubavna oda mom rodnom gradu – Zagrebu, a drugim delovima je roman egzila“.

Povratak iz emigracije kao kulturna misija

Posle tri decenije u egzilu vratio se u Poreč, delom iz privatnih razloga a delom zbog zamora emigracijom i načinom života, i što je najvažnije, zato što se sve ono do čega mu je stalo u kulturi nalazi ovde.
„Moje opsesije ovdašnjom kulturom nisu došle iz nostalgije ni iz provincijalizma, nego iz osećanja posvećenosti, poslanja, pa čak i kulturne misije. Čovek u jednom trenutku mora odlučiti čime će se baviti, hoće li se baviti rasutim današnjim svetom, prolaznostima ili će shvatiti imanentnu vrednost ovdašnje kulture. Meni je to zaista poslanje neke vrste i pomislio sam dosta više te daljine, daj da se vratim u istočnik, u izvor, tamo gde je meni sve najbliže, počevši od jezika. Bilo je produktivno baviti se svojom kulturom iz daljine, ali došlo je vreme da se vratim“.
Ta daljina bila je presudna da sagleda vrednost naše kulture zbog oslobođenja od konteksta svakodnevnice, dnevne politike, ideologizacije i prljanja najsvetijih i najčasnijih imena, „naših genija, a imamo ih priličan broj“.
„Ovde je život kao u svim društvima u krizi, ubrzan, a zemlja u kojoj sam živeo, Holandija, prilično je usporena, sređena i to mi je omogućilo da čitam s mirom. Taj mir mi je doneo i mogućnost drugačijeg i dubljeg promišljanja ove kulture i onda sam napisao te oglede bilo o ovdašnjim muzičkim scenama i muzičkoj istoriji ili o široj kulturnoj istoriji i književnosti“.

Šta je zajedničko Njegošu i Lepoj Lukić

U esejima je „pokrio“ širok spektar „naših genija“ u rasponu od Njegoša i Filipa Višnjića do Lepe Lukić i Tome Zdravkovića. Pripada generaciji koja je pokušavala da napravi neku vrstu mosta između „različitih svetova visoke i popularne kulture“, ali ne „na nakaradni postmoderni način – horizontalizacijom“.
„Bez obzira na veru u vertikalnu strukturu kulture, i jedno i drugo pripadaju našoj kulturi. Ne mere se uvek istim aršinima, ponekad i da, ali zanima me i jedno i drugo. Došao sam iz sveta muzike i muzičke kritike i kao što sam ponovo promišljao naše književnike i mislioce i ljude visoke kulture, tako sam ponovo promišljao i muziku“.
„Suočavanje sa narodnjacima“ produkt je emigracije jer čovek proverava „svoj kulturni kofer koji je doneo sa sobom“, odnosno šta je zapamtio od onoga što je pročitao i slušao. Shvatio je da je mnogo više zapamtio izvornih i novokomponovanih narodnih pesama i uočio njihove „merljive, objektivne kvalitete“.

Narodna muzika nedovoljno cenjena – Toma poetičniji od Džonija Keša

Matić smatra da je nova klasična narodna muzika nedovoljno cenjena i istražena „zato što ljudi čuju muziku, ali je ne slušaju“, odnosno, prepoznaju stvari, ali ih ne saznaju. Prepoznatljivost nekih od tih lica sprečava da se ona bolje poslušaju, a iza njih se otvaraju „takvi svetovi da je to neverovatno“.
„Kad govorite o popularnoj muzici i kažete da tu ima jako mnogo razina, svako će reći – naravno. A kad kažete Lepa Lukić, kažu nema tu ništa. E prijatelju, nije istina, ima mnogo više nego kod onih koje ti na Zapadu gledaš pa ti se čini da su kraj sveta. Ovi naši su zapravo kompleksniji“.
Toma Zdravković je velika figura, jedini autor i pevač u isto vreme, prvi veliki i jedini narodnjački kantautor, transžanrovska pojava čudesne biografije. Biografija Džonija Keša je ništa u odnosu na Tominu koja je mnogo radikalnija, teža i surovija, ali sa druge strane, i mnogo poetičnija.
„Ne idealizujem patnju i u svakom tekstu kog sam napisao o Tomi kažem na kraju – ljudi, nemojte to idealizovati. Ta biografija i romantika je jako skupo plaćena i nadam se da se u filmu nisu odnosili, kao što se većina odnosi sa njom, sa jednom romantizacijom, a da se muka stavi u stranu. Nadam se da nije prikazano samo 'Hej kafano, muko' nego i život koji je bio vrlo mučan i težak“, zaključio je Matić.
Dubrovnik - Sputnik Srbija, 1920, 06.06.2020
Udar iz Narodne biblioteke: Preko Dubrovnika do „srbijanstva“ koje isključuje srpstvo
Ćirilica - Sputnik Srbija, 1920, 10.01.2021
Kulturni rat u Srbiji: Hoće li jednoumni „Jugosloveni“ sahraniti srpsku kulturu
Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala