Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Samo jedna generacija svesnih roditelja pretvorila bi svet u bolje mesto

CC0 / Pixabay / Porodica
Porodica - Sputnik Srbija, 1920, 24.10.2021
Pratite nas
Smatra se da je potrebna samo jedna generacija zaista osvešćenih roditelja koja će svojim novim pristupom uticati na svoju decu, da bi ta deca zatim promenila svet u bolje mesto za sve nas. Hajde da pokušamo, predlaže dečji psiholog Jelena Holcer u knjizi „Kako se čitaju deca“.

Koliko zaista poznajemo svoju decu

„Kako se čitaju deca“ je vodič za savremene roditelje koji sadrži niz korisnih, jednostavno objašnjenih i dobro argumentovanih smernica i saveta za savremene roditelje, uz veoma duhovite primere iz prakse koje autorka crpi iz svog rada s decom raznih uzrasta. A prvo i najvažnije pitanje, od kog polazi Jelena Holcer, glasi: Koliko zaista poznajemo svoju decu?
„Deca se, na prvi pogled, čitaju jednostavno, ali to zapravo nije tako, jer se ona stalno razvijaju i rastu, menjaju se i prelaze iz jedne faze u drugu. Taman kada se kao roditelj naviknete na jednu njihovu fazu, imate utisak da ih poznajete, oni odlete u neku novu fazu i vi ste ponovo na ispitu i iznova upoznajete svoje dete“, kaže Jelena Holcer.
Jedna od prvih grešaka koje prave mnogi roditelji u pokušaju da prate sopstvenu decu jeste upoređivanje njihovog razvoja s razvojem druge dece.
Roditelji sa sa detetom - Sputnik Srbija, 1920, 05.05.2021
Roditeljske muke: Pod terorom sreće i težnje ka savršenstvu upropaštavamo i sebe i svoju decu
„Deca se razvijaju različitim tempom, ali to roditelje ne treba da brine, jer će svako dete u nekom trenutku – prohodati. Neko će do toga stići polako, tako što će prvo puzati, a neko će jednog dana prosto ustati i početi da hoda, i to ubrzanim korakom. Roditelj svoje dete treba da čita tako što gleda u njega i ne obazire se na to kako je raslo dete njegovih komšija, prijatelja, rođaka“, naglašava autorka.

Jaz među generacijama – jedna od najvećih zabluda u roditeljstvu

Naša sagovornica odbacuje jedno od uvreženih mišljenja, a to je da komunikaciju roditelja i dece otežava jaz među generacijama. Prema njenom mišljenju, reč je o jednoj od najvećih zabluda u roditeljstvu.
„Postoji mnogo izreka i rečenica za koje sam se zapitala zašto u njih verujemo. Često se od roditelja mogu čuti rečenice: Dok si pod mojim krovom, mora da bude tako kako ja kažem; ili: Batina je iz raja izašla; ili: I mene su moji roditelji tukli, pa šta mi fali... A ja svaki put pomislim: 'O da, fali vam'. Jaz među generacijama je moguć samo kada je reč o komunikaciji, odnosno kada dete izgubi poverenje u roditelja kao sagovornika i okrene se vršnjacima kojima može da se obrati za mišljenje. Ako roditelj uspeva da čita svoje dete iz jedne faze u drugu i da prati promene njegovog razmišljanja, njegovih osećanja, onda do tog jaza nikada ne mora da dođe“, uverena je Jelena Holcer.

Deci su potrebni „koren“ i „krila“, a ne savršeni roditelji

Autorka knjige ističe da je važno da stalno imamo na umu da ne treba da budemo savršeni roditelji svojoj deci, jer ona od nas to i ne očekuju, a to im nije ni potrebno.
Petak 13. - ilustracija - Sputnik Srbija, 1920, 19.07.2020
Strah i panika blokiraju celu civilizaciju - ima li pomoći?
„Ako uvek znamo odgovore na sva pitanja, ako smo uvek nasmejani i raspoloženi, ako uvek držimo sve pod kontrolom i uvek znamo kako da se nosimo sa svakim problemom ili stresom, onda detetu poručujemo da i ono mora da bude savršeno kao i mi. Ako mi glumimo da nemamo emocije, onda će i ono početi da ih potiskuje“, upozorava naša sagovornica.
Jelena Holcer ukazuje na to da su dva najvažnija roditeljska dara deci – „koren“i „krila“, odnosno, s jedne strane, razvijanje kod deteta osećaja sigurnosti u roditeljskom domu, osećaja pripadnosti i zaštićenosti, a s druge strane, omogućavanje detetu da bude samostalno, da samo bije svoje bitke i da nauči da će nekad pobediti, a nekad izgubiti.

Prinčevi ne plaču, a princeze ne viču

Važno pitanje kojim se bavi autorka knjige jeste odnos prema „nepoželjnim“ emocijama i stavovima deteta, kao što su strah, tuga, ljutnja i bes, negodovanje.
„Svi mi želimo da verujemo da se situacije u kojima naše dete mora da se izbori sa 'ne' i 'neću' neće desiti njemu, nego samo drugoj deci. Ali i ta druga deca su naša, idu s vašim detetom u školu, možda sede u istoj klupi. Dečacima se često govori da ne treba da pokazuju osećanja, da plaču, a onda kada porastu ne znaju šta će s tugom. Devojčicama poručujemo da princeze ne viču, pa kada odrastu one ne znaju šta će s besom. Potpuno nesvesno pitamo dečaka šta je danas radio u vrtiću, čime negujemo njihov jezik akcije, dok devojčice pitamo, opet nesvesno, kako su se provele, čime negujemo jezik emocija. Tako odrastamo u ljude koji su potpuno prilagođeni stereotipima svog pola, a onda se čudimo što su muškarci neosetljivi ili zašto se žene ne snalaze u bazičnim situacijama“, naglašava autorka knjige.

Nebo može biti i žuto, i sa tufnama

Naša sagovornica ima izrazito kritičan stav prema obrazovnom sistemu Srbije, za koji smatra da decu uteruje u društvene kalupe i stereotipe, ne dozvoljavajući im da razviju svoje specifične talente.
Ruske knjige, enciklopedijska izdanja iz knjižare Ruska knjiga - Sputnik Srbija, 1920, 20.02.2021
Bacite knjige samopomoći. Čitajte Šekspira i Dostojevskog /video /
„U prvom razredu u Srbiji sva deca vole da idu u školu, jer ih to i dalje podseća na period vrtića i nesvesno se nadaju da će i u školi biti tako, da će tamo imati igračke, da će sve biti šareno, opušteno, ali to se ne dešava. U trećem razredu se broj dece koja voli školu prepolovi, a u petom razredu gotovo niko ne voli da ide u školu. Imate decu koja su i dalje super đaci i ostaju takvi sve do kraja školovanja, ali u školu vole da idu samo zbog drugara. Divni dečji psihijatar Svetomir Bojanin napisao je knjigu 'Škola kao bolest'. Već vam je u naslovu te knjige mnogo toga rečeno. Škola ukalupljuje našu decu. Jedan od najboljih primera je situacija kada učiteljica ispravlja dete zato što je nebo obojilo, recimo, u žuto, umesto u plavo. Dok god dete zna da je nebo napolju plavo, zašto bismo ga ograničavali, neka ga nacrta s tufnama, ako mu je takav ćef“, smatra autorka knjige.

Deci neko mora objasniti kako da plivaju

Jelena Holcer je posebno kritična prema činjenici da na početku školovanja niko, ni psiholog, ni pedagog, pa ni učiteljica, ne objašnjava deci kako se pravilno uči, jer svi kao da očekuju da deca to već znaju.
„I roditelji često kažu deci: Tvoje je sada samo da učiš. To je isto kao da ste bacili dete u vodu i rekli mu da pliva. Ono bi rado zaplivalo, ali mora mu se objasniti kako se to radi. Roditelji očekuju od deteta da ume da se odbrani, ali mu nikada ne objasne kako to da radi“, navodi naša sagovornica.
Ona ističe da se deci, uglavnom, ukazuje na ono što ne treba da rade, ali im se ne objašnjava kako bi trebalo da se ponašaju u određenim situacijama.
Haker - Sputnik Srbija, 1920, 10.11.2020
Zastrašujuća strana društvenih mreža: Pogubni uticaj na svest savremenog čoveka /video/
„Kažemo detetu: Nemoj trčati, nemoj skakati... Dete, međutim, misli u slikama, tako da mnogo bolje razume kada mu kažemo: Hodaj sporije“, naglašava Jelena Holcer.
Prema njenom mišljenju, deca nisu u stanju da pamte definicije s kojima se sreću u školi, pre svega zato što ih definicije zbunjuju, a samim tim i ne zanimaju. Ono što dodatno obesmišljava pretrpavanje dečjih umova informacijama jeste to što danas sve što nas zanima možemo da nađemo na internetu, uz pomoć jednog „klika“.
„U nekom lepom svetu škola se posmatra kao druga kuća, potpuno je drugačiji ambijent, s lejzi begovima, s tepihom... Kod nas deca u prvih šest godina, pre polaska u školu, skaču po ceo dan, fizički su aktivna, a onda ih u prvom razredu posadite u drvene, neudobne klupe, u kojima sede po četiri ili pet časova. Na leđima nose rančeve s ogromnom količinom knjiga. Deca u školi provode trećinu svog vremena, pa i više. Škola nije samo obrazovna nego i vaspitna ustanova“, naglašava Jelena Holcer.

Ovako nije bilo nikada!

Nepovoljne okolnosti u kojima odrastaju naša deca sada su dodatno otežane pandemijom, koja ih opterećuje strahom, ali i dodatnim uvođenjem u virtuelnu stvarnost i odsustvo neposredne komunikacije s vršnjacima.
„Često čujem da roditelji misle da dete ne zna ništa o pandemiji, ali dete vidi kroz prozor da neki ljudi nose maske. Dovoljno je da ste mu rekli da se ne grli sa svojim najboljim drugom, ili da vidi vaspitačice koje vode računa o distanci, koje više ne grle decu, po ceo dan nose maske ili rukavice, dezinfikuju prostor i igračke. To se nesvesno utiskuje u dete. Tačno znam o čemu sam razgovarala s decom i roditeljima pre godinu, dve, deset, 25. Ovako nikada nije bilo! Nikada nije bilo ovoliko nesigurnosti i nestabilnosti. Verujem da će ova pandemija proći, ali ćemo psihološke posledice vući veoma dugo, i mi, i naša deca“, zabrinuto konstatuje naša sagovornica.
Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala