Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na
 - Sputnik Srbija, 1920
DRUŠTVO
Zanimljive priče, reportaže, događaji, festivali i kulturna dešavanja iz Srbije, Rusije i ostatka sveta

Srbi kroz četiri godišnja doba: Stradanje je dopušteno – dovoljno je samo uključiti kameru /video/

© Foto : NAMA FILMSrđan Petrović, domaćin iz Velike Hoče kod kog je odsedao Petar Handke
Srđan Petrović, domaćin iz Velike Hoče kod kog je odsedao Petar Handke - Sputnik Srbija, 1920, 28.10.2021
Pratite nas
Ovo je film o velikoj žrtvi koju naš narod na Kosovu i Metohiji podnosi živeći u neljudskim uslovima i protiv svih civilizacijskih normi. Gde su tu ljudska prava? Nema ih i to svi znaju. To znači da je srpsko stradanje nešto što je dopušteno. I tu nije potrebna bilo kakva vrsta manipulacije: dovoljno je samo da stavite kameru i snimate.
Ovako o motivima za nastanak svog novog dokumentarnog filma „Čekajući Handkea“ za Sputnjik govori filmski reditelj Goran Radovanović, uoči svetske premijere ovog dokumentarca koja će se održati 29. oktobra na međunarodnom festivalu „Poruka čoveku“ u Sankt Peterburgu.
Povod za nastanak nove priče sa prostora Kosova i Metohije, za reditelja nagrađivane „Enklave“ ovoga puta bio je austrijski pisac Peter Handke i Handkeovo dobijanje Nobelove nagrade.

Sudbina srpskog naroda kroz četiri godišnja doba

„Handke je kao umetnik često boravio u Velikoj Hoči, napisao je i esej `Kukavice iz Velike Hoče`. Želeo sam da napravim film o posledicama njegovog prisustva u Metohiji i da kroz tu priču vidimo sudbinu našeg naroda, kako taj naš narod živi kroz četiri godišnja doba. Radujem se što će svetska premijera filma biti na festivalu ‘Poruka čoveku‘ koji se etablirao kao jedan od najznačajnijih u Rusiji, a bogami i u Evropi“, objašnjava Radovanović za „Orbitu kulture“.
Da li je film „Čekajući Handkea“ jedna vrsta vaše lične zahvalnosti čoveku koji je bio na Kosovu i Metohiji i onda kada mnogi od nas nisu?
– Ne mnogi, većina nije bila. Postojao je jedan osećaj poraza, defetizma kad se on pojavio sa drugim odnosom prema ratu. Imao je hrabrosti da postavi neke izazove i zapadnim medijima i zapadnoj politici i to u vreme kada je ovde postojao apsolutni defetizam i ćutanje. Da, to je više jedna ljudska zahvalnost prema njemu, jer analizirati Handkea kao umetnika bi bilo malo pretenciozno. A i nije mi to bio cilj.
Da li je Handke pogledao film?
– Sreli smo se u Andrićgradu kad je dobijao nagradu. Dopao mu se film.

Bure identiteta staro osamsto godina

Kako se pravi ovakav dokumentarac koji slika stanje neizvesnosti, zabrinutosti, iščekivanja?
– Slikati stanje je najteže, jer ono samo po sebi ne postoji. Život je sam po sebi dosadan da se snima, morate da ga isprovocirate, da napravite ugao posmatranja, tačku gledanja. A Velika Hoča ima nekoliko sjajnih pozicija. To je najurbanije srpsko selo sa 13 crkava koje žive, u kojima se održavaju liturgije. Tu je nekoliko vinskih podruma, i to je jedino mesto koje je popločano, ima ulice, ima te divne kuće, ima jedan mediteranski šmek. Mi smo našli nekoliko likova, živopisnih, koji su kao arhetipovi – lekar, vinar, starija gospođa koja je izgubila sina, dete koje ide u školu, profesorka engleskog jezika… Ali to su likovi koji ne govore, mi smo ih stavljali u nekoliko pozicija i dali smo ih kroz četiri godišnja doba. U filmu imamo osam telefonskih razgovora… Zapravo, mi smo tražili te neke identitetske momente pri čemu je prisutan jedan sizifovski momenat guranja bureta: neprekidno se u celom filmu gura vinsko bure. To je ta metafora bureta vina starog osamsto godina. Ne zaboravimo, to vino iz Velike Hoče je dečansko vino i ono se vekovima nosi na osveštenje za Pećku patrijaršiju, Preobraženje, Dečane. To je više od vina, to je bure identiteta.
A vi ste mu još dodali to sizifovsko…
– Prisutan je i taj literarni momenat, jer je „Čekajući Handkea“ kao „Čekajući Godoa“. Imamo jedan apsurd čekanja, pitanja da li će doći do promene, tu je prošlost, identitet koji se gura, a mi znamo da postojimo samo dok guramo. Čim prestanemo da guramo – nestajemo.
Nedavno ste bili u Moskvi gde ste sa Mosfilmom razgovarali o novom dugometražnom igranom filmu „Bauk“. Da li ste dogovorili saradnju?
– Bio sam u Moskvi povodom filma o bombardovanju Srbije gde će partner, Mosfilm, prvi put učestvovati u srpskom filmu kao koprodukcioni partner. Na čelu sa slavnim Karenom Šahnazarovim oni su nam dali studija.
Istorijski trenutak za srpsku kinematografiju?
– Sve istorijsko počne na nekim malim privatnim jednostavnim vezama, kontaktima. Šahnazarov je pročitao scenario, dopao mu se i onako blanko mi je ponudio saradnju. Mi smo zapravo išli u Moskvu da utvrdimo kakve su nam mogućnosti, kakav je studio, da se dogovorimo o terminima… To je velika povlastica. Bio sam u hotelu Mosfilma, na vratima do mojih stoji ploča na kojoj piše „Ovde je, dok je snimao, boravio Andrej Tarkovski“. Sreo sam se i sa Nikitom Mihalkovim koji je prijatelj srpske kulture. Eto saznao sam da će se nešto lepo uskoro i dogoditi, slavni reditelj najavio je skori dolazak u Srbiju nekim značajnim povodima, ali da ne otkrivam više od toga… Tih desetak dana koje sam proveo u Moskvi bili su radni, ali ostao je utisak o tom velikom studiju koji je fascinantan. Drago mi je što ću imati podršku na najvišem tehničkom i umetničkom nivou.

NATO agresija kao identitetska tema

Sigurno je da su i teme vaših filmova i način na koji ih obrađujete prijemčive za reditelje kakvi su Šahnazarov ili Mihalkov.
– Ne radim ništa namerno. Većina mojih filmova je prikazivana na zapadu, tamo sam i dobio najviše nagrada. Ali s druge strane, postoji divan kontinuitet sa ruskom filmskom scenom – ja sam predavao na letnjoj školi VGIK-a (Sveruski državni institut kinematografije), tu je i moskovski festival na kom sam bio sa mojim debitantskim filmom „Oktobar fest“… Imam kontinuitet sa ruskim filmom, i naravno, vaspitavan sam i na sovjetskom filmu i na ruskoj literaturi 19. veka… Tako da mislim da sve to ide spontano, bez ikakvih političkih ili ideoloških odrednica. To je jednostavno deo moje prošlosti, mog identiteta, taj odnos sa ruskom kulturom i filmom pogotovo.
Ono što pokušavate da realizujete u svojim filmovima sami nazivate identitetske teme. Tako će biti i u filmu „Bauk“. Da li to znači da vi ni kao umetnik od tih tema ne možete da pobegnete?
– Teme se ne biraju, one se same nameću, a 1999. godina je istorijska tema. To je najznačajniji događaj u savremenoj srpskoj istoriji, a mislim i u savremenoj evropskoj istoriji. To je jedna strašna agresija i to je taj momenat identiteta. Zašto? Zato što je ta agresija bila ciljana u smislu odvajanja Kosova i Metohije ne samo iz srpske države nego i iz duha srpskog naroda. To je velika tema, nešto što nas prati i što mi pokušavamo da izbegnemo. I taj strah koji smo imali, da se suočimo sa time, sa tom agresijom… Mi praktično u literaturi nemamo delo o tome, pa čak ni u slikarstvu. U filmu mislim da je bio jedan pokušaj odmah posle bombardovanja… A to je velika tema, posledice tog bombardovanja i agresije mi i danas imamo, i u političkom i u duhovnom i u identitetskom smislu.
Emir Kusturica - Sputnik Srbija, 1920, 07.08.2021
Kusturica: Mislio sam, ako Handke dobije Nobelovu nagradu, nikada ne bismo smeli da priznamo Kosovo
Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala