Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na
 - Sputnik Srbija, 1920
DRUŠTVO
Zanimljive priče, reportaže, događaji, festivali i kulturna dešavanja iz Srbije, Rusije i ostatka sveta

Dušan Kovačević: Užas je zahvatio celu planetu – ovo je nova velika civilizacijska tragedija

© Tanjug / Rade PrelićDušan Kovačević
Dušan Kovačević - Sputnik Srbija, 1920, 30.10.2021
Pratite nas
Svedoci smo raznoraznih užasa koje je užas izazvao, borbe između ljudi koji se vakcinišu i ovih koji se ne vakcinišu. Cela ta priča izaziva veliku krizu i zato što je već komunikacija i energetska situacija uoči zime u Evropi katastrofalna. Moj novi film se pojavljuje u trenutku jednog od tih vrhunaca borbe za goli život.
Ovo poručuje za Sputnjik akademik i dramski pisac Dušan Kovačević, na pitanje da li je tematika njegovog novog filmskog ostvarenja „Nije loše biti čovek“ još više podstaknuta trenutnom zdravstvenom situacijom u svetu kada se sa smrću susrećemo češće nego inače,. Gotovo kao u njegovim dramama.
Autor kultnih filmova poput „Maratonaca“, „Balkanskog špijuna“ i „Ko to tamo peva“ otkrio je i kako iz njegove vizure izgledaju svakodnevna previranja na svetskoj političkoj sceni, zašto ne koristi mobilni telefon ali i zbog čega više veruje životinjama nego ljudima.
Snimili ste film nakon 18 godina. Zašto ste čekali čitavo jedno punoletstvo da ponovo obradujete publiku?
– Kada sam počeo da snimam ovaj film, jedan prijatelj mi je rekao, a ja o tome nisam baš previše razmišljao, da imam dobar tajming, odnosno da snimam film koji režiram svakih dvadeset godina. I to je stvarno pomalo začuđujuće. Pošto sam „Balkanskog špijuna“ pisao i režirao početkom osamdesetih godina, a „Profesionalca“ početkom dvehiljaditih i sad evo 2021, 2022. godine. Mislim da je to jednostavno neka moja potreba kada naiđem na neku priču koja mi je zanimljiva i koju mislim da treba zapisati. A negde verujem da bih ja ono što sam napisao najbolje realizovao, tako da eto desio se posle 18 – 19 godina novi film i ako budem ovako nastavio, ovim ritmom, znači negde kad budem imao sto godina izlazi sledeći.
Vaše novo ostvarenje „Nije loše biti čovek“ okarakterisali ste kao komediju sa elementima trilera i ona se oslanja na vaš pozorišni komad „Kumovi“, ali ga sagledavate i kao nastavak vašeg kultnog filma „Sabirni centar“. Koji zajednički segment ova dva dela vas je doveo do novog filma?
– Kada sam pre izvesnog vremena radio jednu priču koja je sažeta na osnovu nekih esencijalnih stvari iz svega što sam pisao, počevši od „Maratonaca“ kao prvog ozbiljnog komada početkom sedamdesetih pa evo do danas, ima nekoliko opsesivnih tema koje prate celokupan moj rad. Jedna od njih, koja je skoro dominantna, je pitanje ljudske egzistencije, odnosno konkretno života i smrti. I taj sudar, ta granica između života i smrti se već u pomenutim „Maratoncima“ izdvaja kao nešto što je jako bitno, naravno na jedan crno-humorni način, da bi se kasnije ta priča o ljudima koji su na ivici života ili šetaju tom tankom linijom između ta dva sveta, ponavljala u skoro svim mojim komadima. Kao dečak sam dva puta preležao neke vrlo teške bolesti i od tih bolesti se u većini slučajeva nije opstajalo na ovom svetu, ali eto nekim čudom sam pretekao i kasnije sam imao poprilične traume jer se toga sećam. Prvi put se to desilo kad sam imao pet, šest godina, drugi put kad sam imao desetak, da sam se nahvatao straha koji je prešao iz svesnog u podsvesno i imao sam priličnih problema sa mojim poimanjem sveta i nesigurnošću da se to sve zajedno neće ponoviti. Nije onda čudo što sam se od „Maratonaca“ na izvestan način oslobađao od nekog sopstvenog straha i sopstvene neke priče koja ima velikih problema sa tim da je život mnogo komplikovaniji i mnogo ozbiljniji nego što nam se čini.
Da li su ta večna pitanja o životu i životu posle smrti još više podstaknuta trenutnom zdravstvenom situacijom u svetu kada se sa smrću susrećemo više nego inače?
– Pre četiri godine smo se dogovorili da realizujemo ovaj film. I tada nije bilo reči, nije bilo najave, nije bilo nikakvog znaka da će se ovo čudo desiti i da će naići ovo što najviše liči na neku srednjovekovnu kugu. U međuvremenu se događa ta priča i odjednom film počinje da dobija neka druga značenja jer, stvarno, ovaj užas koji je zahvatio celu planetu je nešto što je novo iskustvo i nova velika civilizacijska tragedija. I sada tu počinju da se pojavljuju raznorazni užasi koje je užas izazvao. Ta borba između ljudi koji se vakcinišu i ovih koji se ne vakcinišu. Cela ta priča izaziva krizu zato što je komunikacija i energetska situacija uoči zime u Evropi katastrofalna. Film će se pojaviti u trenutku jednog od tih vrhunaca borbe za goli život. Mi to, naravno, kad sam počeo da radim, nismo ni slutili, ni znali, nismo pretpostavljali da će se to desiti. I naravno da će film biti gledan iz jednog drugog ugla koji je prilično tragičan. Tragičan je u tom smislu da sam ja od Nove godine, pa do danas ostao bez dvadesetak ljudi, prijatelja ili poznanika s kojima sam radio ceo život. Eto, samo za ovih desetak meseci otišlo je najmanje dvadeset ljudi iz moje profesije. Ne pričam sad o još stotinak ljudi koje sam poznavao, a koji su iz nekih drugih oblasti. Jednostavno, zadesilo nas je neko čudo koje će ostaviti jako dubok trag. Mislim da će u ekonomiji ovo biti neuporedivo gore i teže i da će trajati mnogo duže nego što je bila ona ekonomska kriza pre desetak godina. A pogotovu će ostaviti veliki i dubok trag na mentalno zdravlje ljudi. Evo, već se vidi kod nas kako ljudi „pucaju“ i šta rade i na koji način se ponašaju. To jednostavno nije normalno. Ne može se nikako drukčije objasniti nego kao posledicom nekakve bolesti. I sad, da li je u toj celoj priči prisutna i manipulacija sa ljudima, na koji način se ljudi opredeljuju za jednu ili za drugu stranu, kog su ubeđenja, to je već posledica nečega što u normalnim situacijama ti ljudi ne bi radili. Ali pošto je stvar vanredna i ozbiljnih je razmera, prisutna je psihijatrijska poremećenost, onda će se javljati i ubuduće raznorazni ozbiljni ekscesi.
Na koji način su se pandemija i izolacija, odnosno karantin sa kojim smo suočeni već dve godine odrazili na vaš rad?
– Na moj lični rad se nije previše odrazila zato što je moj posao jednostavno usamljenički posao. Ja sam se i opredelio za to da budem sam sebi i sluga i gospodar. I to sam želeo i tako se najbolje i osećam i spoljni svet nema preveliki uticaj na ono moje radno mesto koje je kao kancelarijsko mesto gde imam sto, imam moje sveske. Ja još uvek pišem rukom i pisaću zauvek. To je moja priroda i moj način rada. I na to ništa ne utiče puno. Prošao sam ja i kroz teže periode u životu i sad imam isto jedan ozbiljan zdravstveni porodični problem. Ali sve to kad sednem za taj radni sto za tih dva, tri sata, koliko obično radim, jednostavno - nestane. I ja sam u nekom paralelnom svetu. U tom paralelnom svetu živim već pedeset i više godina. I zato ja nemam mobilni telefon, zato nemam kompjuter, zato nemam nijednu drugu stvar koja bi me dekoncentrisala, jer ceo život živim u tom nekom virtuelnom svetu koji je danas dominantan u svim vidovima života. Ja sam taj svet imao pre kompjutera, laptopova i svega ostalog u svojoj glavi i bavio sam se time. I kad imam slobodno vreme onda ne mogu da sad iz tog sveta koji non-stop živim pređem u neki drugi paralelni svet jer onda od života ne ostane ništa.
Da li je inspiraciju bilo lakše naći pre 30, 40 godina ili danas?
– Inspiracija se u mom slučaju ne traži. Inspiracija mene nađe. Ja nikada nisam trčao za nečim što je trenutno aktuelno, pa sada ako se dešavaju nekakve društvene ili političke igre ili nekakvi događaji koji su bitni da ja njih prepisujem. Ne, to je posao novinara. Pratite svaki dan šta se događa i pišete o tome. Moja želja je da pišem o čoveku univerzalno i da kao što sam radio ovaj film, bude ispričano tako da sutra kad ga budu gledali u Kanadi, Americi i Australiji shvate tu priču kao svoju priču. Ako nema tu dimenziju, ja neću taj film ili tu dramu ili tu knjigu da pišem. Jednostavno, smatram da opisivanje svojih kućnih poslova, svojih kućnih briga ili samo u okviru svoje zemlje je za neke druge poslove i za neke druge ozbiljne ljude koji se bave dnevno političkim stvarima. A umetnost po mome osećanju mora da bude univerzalna, u suprotnom je - za kućnu upotrebu. A onda već ne morate da snimate film o tome, to možete da ispričate nekome u porodici.
Koja je budućnost filma? Vest da je ruska filmska ekipa na Međunarodnoj svemirskoj stanici snimila novo ostvarenje, okupirala je pažnju svetske javnosti. Šta je sledeće? Snimanje filma na Marsu?
– Nije reč o nekim novim tehnološkim čudima. Ona se događaju normalno prateći savremenu tehnologiju. Vi danas možete mobilnim telefonom, koji je toliko usavršen, da snimite film. Postoje festivali gde se prikazuju amaterski filmovi ili filmovi koji su snimljeni raznoraznim čudnim tehnikama i to će se usavršavati. Ali ono što je suština filma i što je duša filma, to ne zavisi od tehnologije. To možete da radite i starom kamerom i najsavremenijom kamerom. Priča je od pamtiveka nepromenljiva i ona ima tih nekih sedam segmenata na osnovu kojih se zasnivaju sva dela koja je čovek do sada smislio, a to su velike teme kao što je – ljubav, smrt, život, rat… I tih velikih sedam tema će zauvek ostati inspiracija svih ljudi u budućnosti.
Ipak, da li ovaj podvig ruske kinematografije sagledavate kao trku u umetnosti ili trku u osvajanju Svemira između dve svetske sile – Rusije i Amerike?
– Naravno da je trka. Trka je u svemu. Trka je i između velikih sila svakodnevno. Vi vidite kako se na planeti prave nove podele, kako se demonstriraju nove sile, kako se preti, kako se pričaju nekakve priče koje apsolutno nisu tačne, mogu reći - gluposti. Kako ovaj čudni čovek - da ne kažem neku težu reč - predsednik Amerike, preti Kini, a iz Avganistana je pobegao kao miš. To su neke stvari nepojmljive i naravno da te igre i obaranje ruku ili verbalne pretnje do samih incidenata su bile, evo za naših života mi ih se sećamo desetak. Ali uglavnom se završe na pretnjama, na psovkama i ono kao komšije preko taraba. Izvređaju se, a onda se opet nađu i piju pivo.
Za kraj – da se vratimo na početak. Koliko zaista danas nije ili jeste loše biti čovek?
– Taj film je priča o prijateljstvu. Prijateljstvu jednog čoveka i jednog psa. Ja sam život između ostalog posvetio životinjama. Sa Vukom Bojovićem, divnim čovekom, sam se družio mnogo godina i odlazio u Zoo vrt dok je on još počinjao da jedan užasan prostor pretvara u ono što je potom proglašeno za najbolji, najlepši gradski vrt u svetu. I Vuk mi je onda tamo poklonio bulevar što mi je jedan od najvećih poklona koje sam u životu dobio za moj rad. A pre toga sam ja taj vrt pominjao u „Ko to tamo peva“, pa je onda tamo sniman početak „Andergraunda“, dva filma koja su ostala za sva vremena. I posveta je baš Beogradskom zoološkom vrtu u ta dva filma i to sam radio zato što sam taj vrt voleo od kako sam došao u Beograd. I ta priča u ovom filmu o prijateljstvu jednog čoveka i jednog psa dobija potpuno drugu dimenziju kada se film odgleda. Ako bude sve u redu, premijera će biti 7. decembra.
Znači, zaključak bi mogao biti: možda je bolje biti pas nego čovek?
– Sve zavisi od dana do dana. Neki put čovek stvarno izgubi veru u čoveka. Nikada me nijedan pas nije ujeo, a boga mi, ljudi su me izujedali onako ozbiljno kroz ceo život. Tako da se ja više plašim ljudi nego pasa. To je između ostalog moje osećanje i shvatanje sveta. Ne boj se psa koji laje, boj se čoveka koji ćuti.
Pogledajte i Sputnjikovu emisiju „Maša i...“ u kojoj je Dušan Kovačević otkrio s kojim svojim junakom bi uporedio Vladimira Putina:
Dušan Kovačević - Sputnik Srbija, 1920, 01.05.2021
Dušan Kovačević: Ko potpiše priznanje Kosova, poginuće pre nego što se osuši mastilo
Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala