Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na
 - Sputnik Srbija, 1920
NAUKA I TEHNOLOGIJA

„Radijum devojke“: Jeziva sudbina natprosečno plaćenih žena koje su farbale svetleće satove /foto/

CC0 / Pixabay / Radijacija
Radijacija - Sputnik Srbija, 1920, 09.12.2021
Pratite nas
U početku im je bilo zabavno jer im je rečeno da je čak i lizanje radijuma bezbedno! Kasnije su ove mlade žene umirale u bolu i strahu.
Mislile su da su srećnice jer su dobile posao u velikoj fabrici – „United States Radium Company“ (USRC).
Bila je 1917. godina, još je trajao rat, ali je njihova plata bila fantastična – otprilike tri puta veća od prosečne plate koju su u to vreme primale devojke – a posao je bio lagan. Trebalo je da farbaju brojčanike i kazaljke ručnih satova.
Međutim, ta boja nije bila obična. U nju je dodavan radijum - kako bi satovi noću svetleli, što je olakšavalo gledanje u mračnim rovovima.
Bez izuzetka, „radijum devojkama“ je rečeno da je boja bezbedna za rukovanje, tako da nisu preduzimane praktično nikakve mere predostrožnosti. Šta više, kako bi nanošenje boje bilo preciznije, devojkama je savetovano da slobodno liznu četkicu.

Nova tehnologija, radost i elan

Iako su Pjer i Marija Kiri radijum prvi put identifikovali 1898. godine, a Marija uspela da ga izoluje 1910, boja sa radijumom je 1917. bila novi pronalazak.
Čuveni par je odmah znao da je njihovo otkriće opasno, ali tada se mislilo da su oni radili sa velikim količinama čistog radijuma.
Konvencionalna mudrost koja je važila u to vreme, glasila je da je malo radijuma dobro za ljudsko zdravlje.
Tokom ranog 20. veka, stotine hiljada ljudi pilo je vodu sa dodatkom radijuma, koristili su paste za zube i kozmetiku sa radijumom, koja je njihovoj koži davala sjaj.
Satovi prefarbani sa bojom sa radijumom, preko dana bi upijali svetlost, a onda bi čitave noći njihovi brojčanici bili vidljivi. Bilo je to naučno čudo tog doba!
Nažalost, taj svetli element imao je tamnu stranu. Jedini stabilni izotop radijuma - radijum-226 - ima vreme poluraspada od 1.600 godina. Sve dok traje, svaki uzorak radijuma emituje alfa čestice u svim pravcima.
Normalno, alfa zračenje je bezopasno u malim dozama. Bezbroj prirodnih izvora ovog zračenja može da se nađe u prosečnoj kuhinji ili kupatilu. Ima ga i u prirodi. Izvan tela, je gotovo bezbedan. Ali unutar tela deluje razorno.
Muškarci koji su radili za USRC nosili su zaštitne kecelje, međutim, devojke nisu imale nikakvu zaštitu, čak su savetovane da liznu četkicu za što detaljniji rad.
Kompanija je ovo objašnjavala činjenicom da su muškarci rukovali većim količinama radijuma. Međutim, iz dana u dan, devojke su mesecima rukovale ovom bojom, isto kao što bi sa bilo kojom drugom.
Boja je, prirodno, ostajala na devojkama. Kada bi završile s poslom, njihova odeća bi se sjajila, koža blistala, a one su, uverene od strane svojih nadređenih da je sve bezbedno i zbog toga su bile zadovoljne.
Neke devojke su čak petkom počele da nose večernje haljine na posao kako bi tog vikenda blistale na igranci. Lakirale su nokte radijumom i posipale ga po kosi.
Rad u fabrici radijuma je tih nekoliko godina bio zabavan i dobro plaćen. Mnoge devojke su dovodile svoje drugarice, sestre, nećake. Do 1920. čitave porodice su radile u USRC-u. Na vrhuncu uspeha fabrike, u njoj je radilo 300 devojaka.

Pet godina kasnije...

U januaru 1922. godine Ameliju Moli Mađu počeo je da boli zub. Zubar je rekao da mora da joj izvadi kutnjak. Nekoliko nedelja kasnije, vratila se u ordinaciju da joj izvade i zub pored kutnjaka. Nijedna rana nije zarastala - nego su krvarile i gnojile se. Stomatolog je morao da joj izvadi još zuba.
U maju se stomatolog odlučio na operaciju kako bi Moli uklonio apsces. Nakon što joj je otvorio desni i ugledao kost - ona mu je izgledala previše pepeljasta i suva. Dotakao ju je prstom. Na njegovo zaprepašćenje, kost se pod njegovim prstom raspala.
Umesto da ukloni uzrok infekcije, uklonio joj je čitavu kost, samo dodirom prsta. On nije znao da je radijum ušao u koštane ćelije i lišio ih kalcijuma.
Tog leta, Moli je izvađena čitava vilica zajedno sa delovima unutrašnjeg uha. Do septembra 1922, osam meseci nakon prve zubobolje, Moli Mađa je umrla. Tumori su joj pritiskali jugularnu venu, grlo joj se napunilo krvlju, a onda se udavila u krevetu.
Moli nije bila jedina devojka kojoj se to dogodilo. Radijum lako prolazi kroz desni i ulazi u krv, tako da su se otprilike u vreme kada se Moli razbolela, kod devojaka iz radionice pojavili brojni čudni simptomi.
Jedna je pretrpela potpuni kolaps pršljenova, pošto je radijum njenoj kičmi učinio isto što i Molinoj vilici. Druge su razvile rak kože, kataraktu, rak grla i druge simptome i bolesti koje se dobijaju nakon dugotrajnog izlaganja zračenju. Gubile su zube i kosu.
U to vreme, iako se znalo da je radijum izuzetno opasan, niko nije imao iskustva sa radijacijskom bolešću. Molina smrt je pripisana sifilisu, što je kompanija rado izjavljivala nakon što su optužbe počele da se gomilaju.
Do 1924. godine, USRC i nezavisni organi su naizmenično poručivali studije koje su dokazivale, odnosno opovrgavale bezbednost radijuma nakon što se proguta. Razmenjivali su se studijama sve dok 1925. Harison Martland nije počeo da proučava ovaj problem.
Martland je ponovo otvorio slučaj Moli Mađe. Ispostavilo se da su tada uzrok smrti utvrdili laici. Martland je tada kao medicinski službenik okruga Eseks, ukinuo sistem porote i angažovao kompetentne lekare.
Kao što se i očekivalo, na Molinom lešu nije bilo znakova sifilisa, ali je očigledno bio oštećen radijacijom. Nakon ispitivanja nekoliko leševa, došlo se do istog zaključka.
USCR je na kraju bankrotirao zbog sudskih i medicinskih troškova.

Bolno iskustvo i korist za buduća pokoljenja

Objašnjenje je došlo prekasno za većinu radijum devojaka. Mnoge su umrle mlade, najčešće u velikim bolovima i u strahu. One koje su preživele imale su oslabljene kosti, ispadali su im zubi, i dobijale su različite oblike raka (koji su mogli biti uzrokovani time što su kao tinejdžerke bile izložene radijumu, ali ne mora da znači).
Posle dugotrajne i ružne sudske bitke, neke od devojaka su dobile obeštećenje, druge nisu, i život je krenuo dalje.
Njihova žrtva nije bila uzaludna. Rad dr Martlanda je privukao pažnju, a 1930-ih godina nekoliko istraživačkih instituta mu se obratilo za savet o bezbednom rukovanju štetnim elementima kao što su uranijum i plutonijum.
Decenijama kasnije, američka komisija za atomsku energiju bila je zahvalna istraživanju i iskustvu stečenom u USRC-u što im je pomoglo da osmisle protokole za rukovanje i bezbednost koji su sačuvali hiljade drugih mladih radnika tokom Drugog svetskog rata.
I danas se citira rad dr Martlanda o radijum devojkama i efektima dugotrajnog izlaganja i nije pogrešno reći da su desetine hiljada ljudi širom sveta imale koristi od onoga što je naučeno iz iskustva radijum devojaka, piše Nacionalna geografija.
Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala