Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na
 - Sputnik Srbija, 1920
RUSIJA
Najnovije vesti, analize i zanimljivosti iz Rusije i Zajednice nezavisnih država

Kako su trojica predsednika za jednu noć propila državu /video/

© Sputnik / Юriй IvanovRuski predsednik Boris Nikolajevič Jeljcin, predsednik Vrhovnog sovjeta Belorusije Stanislav Šuškevič i predsednik Ukrajine Leonid Kravčuk nakon potpisivanja sporazuma o stvaranju ZND u Beloveškoj pušči.
Ruski predsednik Boris Nikolajevič Jeljcin, predsednik Vrhovnog sovjeta Belorusije Stanislav Šuškevič i predsednik Ukrajine Leonid Kravčuk nakon potpisivanja sporazuma o stvaranju ZND u Beloveškoj pušči. - Sputnik Srbija, 1920, 19.12.2021
Pratite nas
Boris Jeljcin, Stanislav Šuškevič i Leonid Kravčuk, predsednici Rusije, Belorusije i Ukrajine, sastali su se 8. decembra 1991. u Beloveškoj pušči kako bi rešili pitanja vezana za naftu i gas. Umesto toga, oni su u udobnoj beloruskoj državnoj rezidenciji organizovali pijanku na kojoj su „propili“ SSSR.
Tako i danas, posle 30 godina, misli većina građana bivše imperije, dodajući da su tri predsednika učinila zločin i da za to treba da odgovaraju.
O sastanku na kome je doneta odluka u kojoj je decidirano pisalo: „Konstatujemo da Savez SSR kao subjekat međunarodnog prava i geopolitička realnost prestaje da postoji“ i o munjevitom raspadu države koje je usledilo, napisano je na stotine knjiga, snimljene su desetine dokumentarnih filmova. I svi se slažu — SSSR je bio u kolapsu. Cene nafte pale su na šest dolara za barel (trenutno košta oko 80), prodavnice su bile potpuno prazne, gomile gladnih ljudi lutale su ulicama, pljačkale ako su imale šta, iz provincije su vozovima stizali drugi gladni ljudi uvereni da se u prestonici još uvek može naći hrana. Ulicama Rige, Viljnusa Tbilisija, Moskve patrolirali su tenkovi. Milionski krediti koje je država uzimala topili su se u rekordnom roku...

Pogrešno izabrani lek

Ali nisu svi uvereni da je lek za sve to bio raspad države. Naprotiv, mišljenja su krajnje različita. Boris Jeljcin je rekao svojevremeno „Rosijskoj gazeti“ da je bio svestan ogromne odgovornosti, ali da je „upravo ta svest zahtevala brza, efikasna i precizna rešenja, pre nego što krene nezaustavljivi proces, pre nego što centripetalni pokreti skupe takvu snagu da više ništa ne možemo da učinimo“.
Proces raspada počeo je 1989. godine kada su „narodni frontovi“ Letonije, Litvanije i Estonije zatražili nezavisnost. Za njima su krenule i razne društvene organizacije drugih saveznih republika i niza autonomnih pokrajina. Kada je 12. juna 1990. godine Savez narodnih deputata Rusije doneo rezoluciju o državnom suverenitetu Rusije, konačno je stavljena tačka na zajedničku državu. Pokušaj Mihaila Gorbačova da savezni dogovor pretvori u konfederativni neslavno je završen. Bilo je jasno da posle izjava republičkih elita da njihovi narodi žele da žive odvojeno od Moskve, zajednička država može da se sačuva samo uz veliko prolivanje krvi, na šta Gorbačov nije bio spreman. Istina, krv se i te kako prolivala u Karabahu, Abhaziji, Južnoj Osetiji, Pridnjestrovlju, Tadžikistanu i Čečeniji, ali bi taj spisak bio daleko duži da nije bilo sporazuma u Beloveškoj pušči, a država bi se u svakom slučaju raspala.
Ipak, i dan-danas je mnogo onih koji smatraju da je nesposobnost i želja za vlašću nekolicine neprikosnovenih političara sahranila zemlju koja je imala moćnu ekonomiju i nesavladivu armiju, ali da Gorbačov nije umeo brzo da reformiše ogromnu zemlju i pronađe novi način za njen opstanak.

Tri greške Mihaila Gorbačova

S tim mišljenjem će se suštinski složiti i sam Gorbačov, koji nikako ne prihvata krivicu za raspad države, ali dopušta da je napravio i neke greške.

U razgovoru koji smo vodili povodom dvadesetogodišnjice raspada države, rekao mi je da je zakasnio s reformom Komunističke partije Sovjetskog Saveza pa se reforma pretvorila u „antiperestrojku“.

„To je apsolutno bilo moguće uraditi. Bio je momenat 1990. kada sam nastupio na Plenumu i rekao da odlazim s položaja generalnog sekretara. Ustao sam i otišao. CK se tada podelio — više od 100 ljudi se tada upisao u poklonike Gorbačova. Trebalo je ići do kraja, a mene su nagovorili da se vratim.“
I drugo, greška nastala je zbog kasnog reagovanja, smatra poslednji predsednik Sovjetskog Saveza:
„Zakasnili smo s reformom SSSR-a. Ipak, bila su potpisana dva sporazuma o decentralizaciji. A onda su Perestrojku srušili pučisti. Svi su se ujedinili i u Beloveškoj pušči se prosto dogovorili da SSSR više ne postoji. Zato smatram da je u tome moja odgovornost samo moralna. Svi smo verovali da je Sovjetski Savez — zauvek. A on je prosto — nestao!“
Ipak, ubeđen je da je najveća greška što nije obezbedio tržište robom.
„Ta greška je bila teška, a mogla se ispraviti u hodu — prazne police u prodavnicama. Prihodi ljudi su naglo porasli i pritisak na tržište je bio veliki, udvostručio se u odnosu na raniji period. Mi smo tada trošili 105 milijardi za vojsku. Mogli smo da uzmemo 15-20 milijardi iz vojnog budžeta, ne bi se ni osetilo, a smanjili bismo napetost.“
Upravo ta nestašica svega i svačega bila je početak gubljenja popularnosti Mihaila Gorbačova, koja je kasnije dovela do kraha reformi.

Šta će reći istorija

Pa ipak, on i danas smatra da će ga istorija pamtiti kao pozitivnu ličnost:

„Uprkos tome što me optužuju za raspad SSSR-a, za rušenje Varšavskog pakta, za uzurpaciju vlasti u Politbirou, za sporost a istovremeno i za šok-terapiju, danas mogu da kažem da je Perestrojka uspela. Totalitarizam je zauvek nestao. Zemlja se nikad više ne može vratiti u stanje u kakvom je bila do reforme.“

Dolazak Jeljcina na vlast bio je logična posledica svega toga — narod je bio gladan, plate su dobijali u loncima, automobilskim gumama, svemu i svačemu, samo ne u novcu. A ako bi se došlo do novca, nije imalo šta da se kupi. Gore nije moglo biti. A Jeljcin je bacio u lice Gorbačovu sve poniženje naroda. Svu njegovu ljutnju i razočaranje. Zato je dočekan kao spasilac. Nisu mu zamerali ni pucanje u parlament, jer im se činilo da je to početak izlaza iz bede.
A beda je tek dolazila. Ogromno bogatstvo ogromne zemlje razgrabili su američki i domaći banditi. Otimali su se i ubijali međusobno. Samo u Moskvi je bilo na desetine naručenih ubistava dnevno! Sela su umirala. U bukvalnom smislu reči — od gladi!

I Putin je bio divlji taksista

Naučnici, oficiri, profesori jedva su preživljavali radeći kao fizički radnici, ako bi se dočepali nekakvog starog automobila bili su srećni, jer su mogli da rade kao divlji taksisti. Nedavno je i ruski predsednik ispričao da je vrativši se iz Drezdena, gde je radio kao obaveštajac, ostao bez posla i morao da izdržava porodicu upravo zarađujući kao divlji taksista.
Teško je danas odrediti pravog krivca u istoriji kraha sovjetske imperije. Sigurno je tačno da je Jeljcinova uloga u svemu tome bila najvažnija, jer bez njegovog učešća ne bi moglo biti nikakvog dogovora. Ali bilo bi krajnje neukusno optužiti jednog čoveka da je srušio bilo koju imperiju i to jednim potezom pera! Ali da nije bilo tog potpisa, da je, kako se ovih dana neko u šali prisetio, pao niz stepenice beloveške dače, kad se pred samo potpisivanje spotakao idući niz stepenice, da ga nije zadržao Šuškevič koji je išao ispred njega, ko zna kakva bi bila dalja sudbina Sovjetskog Saveza!
SSSR niko nije zadržao. On je pao, a da se nije našao niko, ni među političkim liderima, ni u narodu, ko bi makar pokušao da ga brani. Tri čoveka su sela, dogovorila se i objavila — država više ne postoji. A 240 miliona ljudi je ćutalo.
Zapad je iskoristio sve plodove Perestrojke, ali nije išao dalje. Nije pomogao da se Rusija do kraja reformiše, već su prosto uživali u pobedi.
Pogledajte i celu Sputnjikovu emisiju „Ljubinka Milinčić: Moj pogled na Rusiju“:
Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala