Uspešno ste se registrovali!
Molimo vas, ulogujte se putem linka koji vam je poslat na

Milan Ružić za Sputnjik: Handke me je nagovorio da sklonim računar i pišem rukom /video/

© Sputnik / Maša RadovićPisac Milan Ružić u studiju Sputnjika
Pisac Milan Ružić u studiju Sputnjika - Sputnik Srbija, 1920, 29.12.2021
Pratite nas
Handke me je naučio da koristim olovku i papir. Dao mi je i objašnjenje za to – koliko god zaradiš od prodaje knjige, to ti se isplati jer u stvari platiš samo olovku i svesku. A ovako plaćaš struju, popravljaš računar, padne ti sistem i to je potpuno neisplativo.
Ovako se pisac Milan Ružić priseća susreta sa nobelovcem Peterom Handkeom i dragocenih saveta koje je dobio od velikog književnika. Priliku da ga upozna imao je tokom Handkeove posete Andrićgradu u maju ove godine gde mu je uručena „Velika nagrada Ivo Andrić“.
„Handke mi je objasnio i kako ovaj način pisanja funkcioniše sa neurološke strane, da poprečne veze u mozgu rade drugačije kada se piše rukom i da tako imate više vremena da razmišljate. Od kada sam to probao, priče su bolje, nema potrebe da se ispravljaju, ali i kraće su. Nova knjiga je nastala na tom principu“, kaže Ružić za Sputnjik.
Rukopis njegove nove knjige uskoro treba da bude objavljen u jednoj poznatoj izdavačkoj kući, a uveliko se priprema i ekranizacija njegovih priča iz prethodne zbirke.
Posle tri knjige koje se uglavnom tematski bave mentalitetom srpskog naroda, šta je ovog puta preokupiralo Vašu maštu?
- Ponovo se bavim našim mentalitetom, ali manje nego ranije. Stalno čitam „Dnevnik“ Dostojevskog koji je nastao pre 150 godina, i uviđam da se stvari od tada nisu promenile. Dostojevski piše kako on uređuje književni časopis koji čita između 300 i 500 ljudi, što je najčešći tiraž knjiga u Srbiji, i kako ništa nema smisla, kako je književnost izgubljena, pa kritikuje slikarstvo. Sve je u nekom rasulu i raspadanju, čemu svedočimo i danas. Ali, ipak je to vreme rodilo Dostojevskog. Sada, ne poredeći se sa njim, naravno, u tom rukopisu postoji nešto što je pokušaj objedinjavanja popularnog i onoga što inače pišemo. Ali ne popularnog u onom banalnom smislu, dakle na tematskom nivou.
Prvi put u Vašem radu nailazimo na poglavlje sa pričama o ljubavi.
- Da, to se nije dešavalo ranije. Rečeno mi je da obično pisci i pesnici urade tu stvar u svojoj prvoj knjizi, pa posle odustanu. Ovde se dogodilo nešto drugo. Kako ova pandemija traje skoro već dve godine, svi smo bili prisiljeni da gledamo mnogo filmova, da čitamo mnogo knjiga. A svaka velika knjiga ili veliki film je priča o ljubavi. Iz onoga što doživimo crpimo građu za ono što pišemo, tako da je verovatno to razlog zašto se ovo poglavlje pojavljuje. Patriotska priča provejava nesvesno u svemu što pišem, jer je isto izraz ljubavi prema svojoj zemlji, istoriji i kulturi. Ali u ovom rukopisu je ona nekako suptilnija. Vodilja mi je bila da neke komplikovane, misaone i emotivne procese izrazim konvencionalnim jezikom bez preterivanja i izraza koje ljudi moraju da traže po rečnicima.
Neke od Vaših priča su ekranizovane i premijerno ćemo moći da ih pogledamo na javnom servisu dogodine… O kakvim je pričama reč?
- To su dramske minijature u trajanju od pet do deset minuta. Reč je o osam priča iz mojih knjiga, a serijal nosi naziv „Naše su samo reči“ po mojoj drugoj knjizi. Reči su, u stvari, jedino vezivno tkivo između pisaca i glumaca. U ulogama će se naći Jelena Đokić, Igor Đorđević, Tihomir Stanić…
Petar Božović je izabrao baš Vaše stihove na svojim recitatorskim večerima. Od kolike je važnosti za jednog pisca da se njegove napisane reči izgovaraju naglas pred širim auditorijumom?
- Petar je jedan od najvećih glumaca koje imamo i to mnogo znači, a u ostalom, kada on izgovori te reči negde, narod ih prihvati i počne da ih citira. Tačna je teorija Matije Bećkovića da su usta jednog celog naroda u stvari najlepše korice bilo koje knjige. Meni je drago da je bar nešto moje ušlo u tu sferu. Mnogi tu moju pesmu shvataju kao Petrovu, ne navode svi ko je autor, što uopšte nije važno. Bitna je samo poruka koju sam pokušao da pošaljem.
Često pišete aforizme. Profili na Vašim društvenim mrežama su prepuni duhovitog sagledavanja sadašnjosti…
- Branim se duhovitoću. Ovo je jednostavno takvo vreme da čovek može ili da uzme konopac ili da uzme olovku i napiše nešto što će barem da razveseli nekoga. Ako upadate u rupu mnogo vam je zanimljivije da vas neko nasmeje u tom momentu pre nego što zveknete dole glavom nego da vam govori: „Jaoj, jaoj, gotovi smo!“ Jer, čini mi se da od tog kukanja nema ništa. Humor je nešto što može da deluje korektivno. Uostalom, to su najbolje dokazali Duško Kovačević, Nušić, Sterija. Ovo je takav narod, mi se u najtežim trenucima branimo humorom, a kad god nam ide onako kako treba, pretvaramo se u narod bez duha. Koliko je to loše, toliko je i dobro. Uvek smo se objedinjavali i u humoru i u zajedničkim ciljevima kada dogori, kada nemamo više gde, kada se sve te muke saberu i pritisnu nas. Sad mi nije jasno kako trenutno ne možemo da se ujedinimo oko bilo čega, jer, čini mi se da nikada nismo bili u goroj poziciji od ove.
Da li su upravo internet i komentari ispod različitih objava najbolje ogledalo podele među Srbima?
- Mislim da jesu. Ako okačite fotografiju kako šetate psa, jedan će da napiše komentar: „Zašto ne šetate dete?“, drugi će da kaže: „Zašto ne šetate na protestima?“, a treći: „Zašto ne uzmeš tog psa pa dođeš na izbore u nedelju?“ I onda vidite neku podelu koja je potpuno apsurdna. Ne možete više ništa okačiti na internet bez napada bilo koje vrste.
Od pandemije preko energetske i migrantske krize, do zveckanja atomskim oružjem – ko bi bio glavni junak ovogodišnje priče i gde bi bio glavni zaplet?
- Fokusirani smo svi na Istok i Zapad. Kad kažemo Istok mislimo na Rusiju i Kinu, kad kažemo Zapad, na Ameriku i Nemačku. U kontaktu sam sa Noamom Čomskim putem mejla i često govorimo o dešavanjima u svetu. On mi kaže kako su migranti iz Avganistana i okolnih zemalja jedna velika šala jer kada, na primer, Nigerija krene u Evropu u potrazi za hranom i mirnijim mestom za život, to će biti stvarno velika navala. Oni su duplirali svoju populaciju za nekoliko decenija. Kada krene cela ta Afrika koja je namučena od strane onih koji imaju šta da jedu, a koji su tamo pokušavali da eksploatišu to isto što će sada pokušati da eksploatišu iz srpske zemlje i svih ostalih zemalja. Oni će krenuti trbuhom za kruhom u Evropu i možete misliti kakvi će to biti polomi pre svega kulturološki i religijski koji dalje dovode do ostalih sukoba.
A na našim prostorima?
- Po mom mišljenju, glavna stvar u 2021. godini je bilo to kopanje litijuma odnosno ta tema koja nije tu od danas, ali sad su se ljudi osvestili jer se proces privodi definitivnoj realizaciji. Za mene je to utisak godine. A svakako i to što su zapusteli muzeji, što su knjige štampane u daleko manjem broju, to što se snimaju nekakvi filmovi i serije koji nemaju više nikakvog smisla. Ta neka politička korektnost koja će nas skupo koštati i već nas košta. Ona više ne dozvoljava nikome da kaže ono što je hteo, pa se govornici izgube u tom uvodu koji je izvinjavanje unapred za nešto što će reći, što je njihovo lično uverenje i što je nekada, ne tako davno, bilo najnormalnije mišljenje. Vi danas ne možete svoje mišljenje da iskažete bez reakcije, šta god napisali ili rekli neko će se udruženje ili pokret naći da vas napadne, iako vam je namera bila najdobronamernija. Onda će se tu kasnije stvoriti razdor i u narodu i u interesnim grupama i u intelektualnim grupama i u institucijama, pa na nivou prijateljstava, a ti razdori će vam doći i u kuću kad tad.
Kusta i Handke pevaju pesmu „Ide Mile Lajkovačkom prugom“ - Sputnik Srbija, 1920, 09.05.2021
Ide Handke lajkovačkom prugom /video/
Sve vesti
0
Prvo nova obaveštenjaPrvo stara obaveštenja
loader
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala