- Sputnik Srbija, 1920
SPORT
Vesti i analize sa najzanimljivijih i najbitnijih sportskih događaja širom Srbije i celog sveta.

„Ponosno kažem – nikad veza, nikad šema!“ – i novinar i trener zbog koga je u Srbiji opet zanimljivo

© Sputnik / Aleksandar MilačićDušan Đorđević
Dušan Đorđević - Sputnik Srbija, 1920, 21.02.2022
Pratite nasTelegram
Dušan Đorđević, trener Radnika iz Surdulice je u dva navrata u jesenjem delu prvenstva šokirao Crvenu zvezdu i osvojio četiri boda iz dve utakmice. I sportski novinar i fudbalski trener, od pete lige stigao je do Superlige i želi da nastavi sa dobrim radom, a najavio je i koji igrač neće biti u timu protiv Partizana, jer se sam „precrtao“.
Nije česta pojava da se sa polja sportskog novinarstva prebacite u trenerske vode, koliko god oblasti bile bliske. Mnogo je toga zajedničkog, pre svega ljubav prema lopti, prema magičnoj igri koja je neobjašnjiv fenomen i privlači na sve načine, igračke, navijačke, stručne...
Dušan Đorđević je krenuo putem svog oca, nekadašnjeg novinara i fudbalera, ali je uspeo i da ga nadmaši. Posle trideset godina naizmeničnog bavljenja novinarstvom i igranjem fudbala, odlučio je da iskoristi priliku koja mu se ukazala i da posle pomoćnog, postane i prvi trener superligaške ekipe.
„Vruć krompir“ Đorđeviću zapao je u Čukaričkom – prvom i jedinom privatnom klubu u srpskom fudbalu, gde je bio pomoćnik Aleksandru Veselinoviću. Njegov odlazak u Emirate otvorio je vrata bivšem novinaru da se oproba u samostalnom vođenju ekipe.
Nije bilo lako, a prilikom posete Sputnjiku prisetio se kako je sve počelo i kako je „lomio ruku“ sa ekipom jer je preko noći morala da bude pokidana ta spona, gde je on posrednik između igrača i prvog trenera. Sada je on bio taj koji je morao da se postavi kao autoritet.
„Veselinoviću sam bio pomoćnik u Vojvodini vrlo kratko i posle u Čukaričkom. On je bio oko godinu dana glavni, kada se sve namestilo da je dobio ponudu za Emirate. Sve se brzo izdešavalo kako život zna da servira i znao sam da je to šansa koju moram da prihvatim“, objašnjava Dušan.
Šta je to što natera čoveka da olovku zameni loptom, ambicija ili nešto drugo?
– Ja mislim da je ambicija. To je prva reč koja mi pada na pamet. Odrastao sam uz loptu. Otkad znam za sebe, iako je moj ćale bio i fudbaler i novinar, sanjao sam da postanem fudbaler. E, pošto sam sa igranjem fudbala završio, paralelno sam radio kao trener i kao novinar. Priželjkivao sam da dobijem šansu. Često mi kažu: 'čekao si šansu', a ja im odgovorim da je nisam čekao, već da sam se spremao. Priželjkivao da ona dođe, da dođe i ranije, ali jednostavno takav je bio put. Mogu ponosno da kažem da nisam imao nikakvu šemu, vezu, guranje. Kroz ovo jašem sam, na volju, ambiciju, a nadam se i neki kvalitet.
Odluka sigurno nije bila laka, svašta se tada vrzma čoveku u glavi?
– Nisu to lake stvari, pogotovo u godinama kada imaš porodicu, kada si odgovoran i za finansijski status, i nije lako opredeliti se. Ali sam negde, možda to grubo zvuči, bio siguran da ta moja odluka i to moje razmišljanje ne treba da traju duže od dve sekunde. Jednostavno, sve to sam sanjao i bila mi je životna ambicija.
I tek tako ste rekli zbogom novinarstvu u kojem ste bili dve decenije?
– Imao sam dve pauze u novinarstvu upravo zbog fudbala. Baš kada sam igrao za Čukarički i kada sam igrao u Nišu. Kada sam igrao u Čukaričkom, mislim da je to bila Prva B liga, i tada su bile ogromne obaveze, dva treninga dnevno kod Timotija Davidovića, trenera starog kova. Posle odlazak u Niš, putovanja, karantini. Životne okolnosti su se tako nameštale. Vodio sam posle klubove od pete lige, mlađe kategorije i nisam mogao da živim od tih primanja, pa je opet bilo tu i novinarstvo.
Igrali ste veliki fudbal, radili ste dugo kao novinar, a paralelno ste završavli za trenera. Treba stići i postići sve to. Kako je izgledao prelaz sa pomoćnog na prvog trenera?
– Imao sam ogromnu želju da se oprobam kao prvi trener da dobijem priliku i zato sam kada su me pitali u Čukaričkom da razmislim, rekao da nemam šta da razmišljam, da sam ja odluku odavno doneo. I da sam spreman. Nikada nisam bio prvi trener u Superligi, ne znaju me, ali sam 15 godina unazad radio od beton lige do pomoćnika u elitnom rangu srpskog fudbala. Formirao sam se kroz kadete, omladince, petu, četvrtu, treću, drugu ligu. Lako je kada ste pomoćni trener jer ne donosite odluke i dobri ste sa igračima, ali kada ste prvi trener ti prvi momenti upoznavanja sa ekipom su ključni. Došao je momenat da se vidi moj tim, moja ruka, moj pečat i ja sam znao da je to najteži momenat. Mojim rečnikom to je lomljenje ruke sa ekipom i to je trajalo deset dana. Od onog čoveka od poverenja koji si bio, postaješ lider i sastavljaš tim. Ti si taj koji hvali ili kritikuje. Znao sam da mora da prođe taj period tako da ja moram da pobedim.
Pamtite li prvu utakmicu u kakvom sećanju vam je ostala?
– Dobro se sećam da je bila Mačva koju smo pobedili 4:0. Mačva je bila u nekom baš lošem momentu. Posle tog meča otišli smo u Suboticu, gde smo protiv Spartaka izgubili 4:2. Užasno izdanje ekipe, baš užasno. I onda sam znao da je to taj trenutak kad dolazi do lomljenja ruke sa ekipom. Ušao sam u svlačionicu, i neću da kažem da sam napravio lom, nisam ja taj tip, ali jednostavno sam gađao u glavu. Rekao sam ponovi li se takvo izdanje da neće biti dobro. Neće biti dobro za mene, ali ni za njih. Posle su stvari brzo došle na svoje mesto, krenuli su dobri rezultati i pisanje istorije.
Vodili ste Čukarički do trećeg mesta, usledio je i izlaz na evropsku scenu...
– Napravili smo jednu ozbiljnu seriju, popeli se na četvrto mesto do zimske pauze. Imao sam razgovor sa upravom kada mi je saopšteno da nastavljamo i da je cilj Evropa. Na kraju te sezone su oboreni svi klupski rekordi, drugi put u istoriji treće mesto. Najveći broj bodova, najveći broj datih golova, najveći broj pobeda, izborena Evropa i to sedam kola pre kraja. Pamtim i da mi je Mladen Krstajić pred meč sa TSC-om čestitao na svemu.
Ipak, posle eliminacije od Hamarbija na putu ka Ligi Evrope ubrzo je usledio rastanak sa „brđanima“. Da li ste bili razočarani takvim epilogom?
– Sporazumno smo raskinuli saradnju, procenili smo da je tako najbolje.
Nekoga bi možda bilo sramota što je krenuo da krči put od pete do Superlige, ali vi volite da apostrofirate da ste ponosni na put koji ste prevalili. Imate li ponekad imate vraćanje misli na to kako se sve odvijalo?
– Uvek se vraćam na to. Ne da me nije sramota, nego sam negde i ponosan, na to iskustvo. Često kažem fudbal je isti u petoj i Superligi. Odluka o tome ko igra, na kom mestu, kakva je formacija, šta najviše odgovara ekipi. To su sve iste stvari i u Superligi i u beton ligi. Samo je ovo jedan viši nivo, okolnosti su drugačije.
Na šta konkretno mislite?
– Okolnosti su takve. Igra se profesionalno, viši je nivo. Živi se od toga, svi su tu svaki trening. Hrane se bolje, žive sportski. Onaj tamo u petoj ligi dođe sa posla ili sa fakulteta. Pa juri na trening, kasni. Ali životne okolnosti su jednostavno takve. Koliko puta sam samo video da mi igrači trče na trening sa posla jer kasne, a nisu dinar primili.
Možete li da povučete paralelu između dece koju ste nekada trenirali i nekih talentovanih igrača. Kakav pristup tu zauzimate, je l' prepisujete stvari koje ste nekada davno govorili ili talentima morate da se prilagođavate?
– Ja mislim da je svaki čovek individua. Ja sam takav, tako nekako i gledam na ovaj posao. Moj posao jeste poznavanje fudbala, rad na terenu. Bitna je jako komunikacija sa ljudima i sa tim ekstra talentovani momcima. Specifični su, traže neku pažnju, neki poseban odnos. On ako je talenat, zna da je talenat. On zna da je iznad ostalih po nekim svojim karakteristikama. I sad je trenerovo umeće da ga ubedi da on mora da se stavi u službu ekipe, a da mu ne ubije nijedan segment. Tu treba da se bude i trener i psiholog. Meni su takvi igrači uvek bili izazov. Nije uvek lako, ali sam nekako uspevao da izbalansiram.
Ima li razlike između talenata iz prestonice i iz nekim manjih sredina?
– Slično je. Možda neko iz manjeg mesta ima izraženiju želju da uspe jer zna odakle je došao. Zna da mora da se bori, došao je da uspe, ako ide nazad kući, kao da nije uspeo. Beograđani to malo drugačije doživljavaju jer su ipak tu, u svom gradu. Mislim da je sve u karakteru. Što je karakter bolji za borbu, on je bolji i za rad. Kad je neko malodušan, odakle god da je, on je malodušan.
Kada je trenerski i novinarski posao u pitanju, gde je veći pritisak, gde je klimavije?
U trenerskom poslu, sigurno. Novinarski je ipak malo drugačije, drugi je tempo, imaš neku normu koju moraš da ispuniš, neki zadatak. Pokušavaš da to bude okej, dok ovde zavisiš direktno od rezultata. Mislim, nisi uvek ti taj koji može sve to da formira, da utičeš baš na sve. Kada sam se razišao sa Čukaričkim, ja sam imao 15-20 dana pauze i sedim kod kuće i kažem sebi: 'čekaj, sad te zove neko kome ide dobro? Neće. Znači, zvaće neko kome ide loše. Pošto sam konačno upisao i dobio PRO UEFA licencu, sedim kući i zove Radnik. I ja se sad pitam da li je momenat ili nije. Idem tamo, oni su pri dnu tabele, ali idem, hoću da radim. Imaju problema, hoće da menjaju trenera. Opet moja rešenost i samopouzdanje, u smislu, napravio sam sve ovo u životu, nema nazad, idemo dalje. U borbu, rad, trud, pa da vidimo dokle ćemo da doguramo.
A „dogurali ste“ da dvaput nokautirate Crvenu zvezdu. Pobeda u Surdulici, a onda i remi na Marakani...
– Takve su okolnosti bile. Prvo moram da kažem da me je sačekalo, mene i mog pomoćnika Miloša Lukića da ekipa ima 60 povreda od početka sezone. To nije normalno, to nisam doživeo za 15 godina rada u fudbalu. A što se tiče Zvezde, namesti se tako. Ova ekipa blesne, pa padne, a veliki timovi moraju da imaju kontinuitet. Zato sam i rekao, moj prvi zadatak je da imamo stabilnost.
Kako iz vaše percepcije izgleda čudo koje je Radnik režirao protiv Zvezde?
– Pred Zvezdu smo počeli polako da se sklapamo, u smislu da se veći broj igrača vratio iz tih povreda. Neki su mogli da igraju i da počnu, neki su bili na klupi. Imali smo plan šta da radimo. Zvezda je Zvezda, njoj ne smeš i ne možeš da pretiš, ali sam igračima rekao: 'ljudi, znate ko nam dolazi'. Ne možemo da se nadamo i da se vadimo protiv njih, ali hajde da probamo da vratimo neku vrstu vere ovim ljudima što vode klub, tim ljudima što dođu da nas gledaju, koliko ih je toliko ih je. A najbitnije je da nama vratimo nadu da nešto možemo, da budemo čisti pred sobom da znamo da smo dali sve.
I onda pobeda 2:1... Prvi poraz četvorostrukog uzastopnog šampiona. Nije moglo lepše...
– Sreća je tu jako bitna. Desi se takva utakmica da ti izgledaš na terenu odlično, moji igrači motivisani. Kada će ako ne protiv Zvezde i Partizana. Da trče, da jure. Zvezda je verovatno posle Evrope imala malo spušten gard i mi smo to iskoristili. Loš teren, verovatno im se nije ni igralo. Počeli su da udaraju neke visoke lopte što nije njihov stil, da preskaču sredinu terena. Mi gol iz kontranapada i posle je sve lakše. Posle još jedna kontra i 2:0. Tada sam pomislio, možemo ovo da dobijemo. Oni su brzo smanjili, ali smo do kraja uspeli da odbijemo sve nalete i to nam je bio podstrek za budući rad.
A šta tek reći za remi na Marakani (1:1) i to kada se očekivala osveta Zvezde. Šta ste rekli igračima pred početak susreta?
– Pričali smo o tome kako smo ih jednom čačnuli. Rekao sam im, ljudi sad će da gori. Njihov momenat je ekstra. Prošli su u Evropi, pozivaju navijače, sa šalom se moglo besplatno ući, fali samo još mi da ponesemo šalove. Šalim se, rekao sam im da nije sramota da izgubimo, da su na Marakani gubili najveći timovi sveta – Real, Bajern. Sramota je da ne pružimo maksimum, da na kraju možemo da se pogledamo u oči i da budemo 'čisti''. I onda se desilo da je Zvezda verovatno bila izduvana posle uspeha u Evropi. Dali su gol iz penala, promašili drugi. Moglo je lako da ode u 3:0, 4:0, 5:0. Ali desilo se da mi postignemo kasni gol i da se utakmica završi 1:1.
Zakuvalo se u Zvezdi posle tog (k)iksa. Pričalo se da bi zbog Radnika mogli da ostanu bez titule, došlo je do varnica na relaciji Stanković-igrači...
– Svestan sam šta je Zvezda i da je tamo svaki dan bez uspeha loš dan. Da ne pričamo o dužim periodima bez trofeja, ili godine bez trofeja. Krivo mi je zbog te atmosfere, ali nisam ja kriv, to je utakmica donela. To je fudbal. Ne likujem sigurno zbog toga.
Desilo se i u vašim redovima nešto što vam je opasno zasmetalo. Stamenković koji je postigao gol protiv Zvezde poručio je da bi voleo da njegov pogodak donese titulu Partizanu, čiji je navijač...
– Izjava mog igrača Stamenkovića mi se nimalo nije dopala. Video sam je tokom puta u povratku iz Beograda u Surdulicu. Neko od članova stručnog štaba mi je to pokazao, jer brzo sve završi na internetu. Ukoliko budem i dalje tu kada budemo igrali protiv Partizana, on mi je realno pokazao da ne treba da igra. Mi smo profesionalci, mi smo se borili za sebe, za klub. Ne odlučujemo mi o tituli. Protiv Zvezde smo dali 100 odsto, protiv Partizana isto moramo da zapnemo, ne smemo da ispadnemo smešni. To je moj stav, tako razmišljam, moramo da budemo pošteni na terenu“, zaključio je Dušan Đorđević koji je pokazao da je kadar za velika dela, a to je na svojoj koži najbolje osetio četvorostruki uzastopni šampion Crvena zvezda.
Fudbalska sezona u Srbiji se nastavila, Radnik je zabeležio pobedu u od 2:0 nad Spartakom u Subotici, a zatim u Surdulici remizirao sa Napretkom (0:0), dok se večiti rivali koji se bore za titulu i i dalje su na razlici od pet poena, za koju krivica ide na račun Đorđevića i njegove hrabre ekipe Radnika, koja je učinila da prolećni deo sezone u Srbiji bude takmičarski do kraja, bar kada je u pitanju borba za titulu.
Dušan Vlahović - Sputnik Srbija, 1920, 11.02.2022
SPORT
„Serijski bombarder!“ – srpski zlatni dečak je na najbolji način odgovorio na kritike /video/
Aleksandar Mitrović Srbija - Sputnik Srbija, 1920, 10.02.2022
SPORT
„Nemilosrdni“ Mitrogol piše englesku istoriju – uskoro će mu svi gledati u leđa
Dankan Votmor - Sputnik Srbija, 1920, 05.02.2022
SPORT
Pravila, pravila – sve su pokvarila! /foto/
Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala