Zastava Srbije - Sputnik Srbija, 1920
SRBIJA
Najnovije vesti, analize i zanimljivosti iz Srbije

Mržnja prema Rusiji uništava dušu – njeni kompozitori luciferski se cerekaju u dubini svoje tame

CC0 / / Špijuniranje - ilustracija
Špijuniranje - ilustracija - Sputnik Srbija, 1920, 14.03.2022
Pratite nasTelegram
Univerzitetski profesor, književnik i bivši diplomata Darko Tanasković oglasio se povodom „Rezolucije EP o spoljnom uplitanju u sve demokratske procese u EU, uključujući dezinformisanje“, u kome navodi da delegati EP nastavljaju ples vođeni mržnjom koja uništava dušu, a čiji se kompozitori luciferski cerekaju u bezbednoj dubini svoje tame.
Sputnjik i RT - cenzura  - Sputnik Srbija
OBAVEŠTENJE ZA ČITAOCE

Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu, a sve video sadržaje na platformi „Odisi“ (odysee.com).

Tekst sa portala „Sve o srpskoj“ prenosimo u celosti:
„Evropski parlament se još jednom obrukao pred istorijom koja se ovih dana i nedelja dramatično piše u Ukrajini, ali ne samo za Ukrajinu, već za svekoliko čovečanstvo.
U svetu uzastopno izloženom pravim biblijskim kušnjama (da li kaznama?), velikoj migrantskoj poplavi iz 2015, još neokončanoj pandemijskoj pošasti i, najzad, ratu na (za sada samo) Starom kontinentu, delegati Evropskog parlamenta većinski neodgovorno nastavljaju svoj iracionalni ples po taktovima histeričnog antiruskog bolera, čiji se koncentrični krugovi ne šire snagom ljubavi i poleta, kao u onom Ravelovom, već zaslepljenom opsednutošću ideološkom mržnjom koja sužava svest i uništava dušu, a čiji se kompozitori luciferski cerekaju u bezbednoj dubini svoje tame.
Ogromnom većinom, sa 552 glasa „za“, 81 „protiv“ i 60 „uzdržanih“, na plenarnom zasedanju EP u sredu 10. marta, usvojena je „Rezolucija o stranom izbornom mešanju i dezinformacijama u nacionalnim i evropskim demokratskim procesima“.
Od same „Rezolucije“ koja je, iako sasvim jasna u poruci i nameni, neizbežno formulisana diplomatskim, birokratizovanim i uopštenim jezikom međunarodnih organizacija, neuporedivo zanimljiviji je opsežan „Izveštaj“ letonske delegatkinje Sandre Kalniete, na osnovu koga je tekst „Rezolucije“ sastavljen, a koji je takođe zvanični dokument Evropskog parlamenta. Njen „Izveštaj“ prethodno je razmatran i takođe velikom većinom usvojen na sednici Specijalnog komiteta za strano mešanje u sve demokratske procese u EU, uključujući dezinformacije.
Usamljen je ostao glas sa prave evropske levice, koji je ovaj izveštaj o dezinformacijama nazvao dezinformacijom. Treba li se čuditi tome što su među onima koji su se usrdno založili za usvajanje „Izveštaja“ letonske koleginice bili i Vladimir Bilčik i neizbežni Tonino Picula?
Dva pasusa iz ovog višestruko indikativnog dokumenta, označeni rednim brojevima 121. i 131, privlače posebnu pažnju, jer je u njima učinjen iskorak koji otkriva duboku ideološku pozadinu ukupnog negativnog odnosa liberalno-globalističke, (post)hrišćanske Evrope i Zapada prema svetu pravoslavlja i islama, kao civilizacijski inferiornim sociokulturnim formacijama na planeti.
Pošto će malo ko pročitati predmetni „Izveštaj“, vredi u celini navesti dva pomenuta odeljka, odnosno njihove segmente koji se odnose na našu temu:
„121. (Evropski parlament) osuđuje nastojanja Rusije da iskoristi etničke tenzije na Zapadnom Balkanu kako bi raspalila sukobe i podelila zajednice, a što može dovesti do destabilizacije čitavog regiona; zabrinut je pokušajima Pravoslavne crkve u zemljama poput Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, a posebno u njenom entitetu Republici Srpskoj, da ističe Rusiju kao zaštitnicu tradicionalnih porodičnih vrednosti i da ojača veze između države i crkve; alarmiran je time što Mađarska i Srbija pomažu Kini i Rusiji u ostvarivanju njihovih geopolitičkih ciljeva“.
„131. (Evropski parlament) zapaža da se strano mešanje može vršiti i uticajem i instrumentalizacijom verskih institucija, primerice ruskim uticajem na pravoslavne crkve, osobito u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, a naročito u entitetu Republika Srpska, u Gruziji i do izvesne mere u Ukrajini, uključujući i sejanje razdora među lokalnim stanovništvom, razvijanjem pristrasnog pisanja istorije i promovisanjem antievropske agende, uticajem turske vlade posredstvom džamija u Francuskoj i Nemačkoj i saudijskim uticajem posredstvom selefijskih džamija širom Evrope, koje propovedaju radikalni islam“.
Dakle, izričito se u istom pasusu ukazuje na opasnost koju po demokratske procese u Evropi navodno predstavljaju pravoslavlje i islamizam, koji bi tako objektivno bili u nekoj vrsti sadejstva! Na stranu to što je ovakav odnos nepoštovanja prema pravoslavnim crkvama i njihovom delovanju u jednom političkom dokumentu ogoljeni primer arogantnog sekularističkog ignorisanja duhovne dimenzije života i verskih osećanja mnogih građana na evropskom kontinentu, što nije neka novost, u ovom „Izveštaju“ se prvi put u istom paragrafu upozorava na udruženo štetno delovanje pravoslavlja i islamizma po demokratske procese.
To čak i sa stanovišta interesa koje zastupaju i ciljeva kojima teže autori ovog dokumenta nije ni inteligentno ni taktički mudro.
Moglo se o nepoćudnosti pravoslavnih crkava progovoriti u jednom, a o gresima islamista u drugom, tekstualno malo udaljenom paragrafu.
S obzirom na nesumnjivo političko i diplomatsko iskustvo podnosioca „Izveštaja“, ovakva nespretnost iznenađuje. Mogla bi se, eventualno, objasniti, s jedne strane, stanjem šoka i pometenosti koji je specijalna ruska vojna operacija u Ukrajini izazvala u evropskim političkim i intelektualnim krugovima, iako su godinama svojim odnosom prema velikom istočnom susedu proizvodili razloge da do nje u jednom trenutku dođe.
S druge pak strane, u poslednje vreme je moguće zapaziti da antiruski Zapad više i ne brine o formi saopštavanja svojih stavova, a o diplomatskom tonu i etikeciji da i ne govorimo, u šta spada i odsustvo ranije prisutnog staranja da ti stavovi i ocene deluju racionalno i uverljivo. Sve se baca u lice ogoljeno i drsko, rutinski hladno i neosetljivo.
Ako hoćete, verujte, ako nećete, ne morate – mi i onako radimo po svome! I lažemo, ne trepnuvši.
Ovaj manir podjednako važi i za domaću i za stranu javnost. No, to odustajanje od mimikrijske taktike i diplomatske retorike ima i jednu dobru stranu.
Stvarni, dubinski motivi (tobože) liberalnih zapadnih globalista i sistem vrednosti iz kojeg se ti motivi generišu, a onda politički, ekonomski, vojno i kulturno operacionalizuju, otkrivaju se u svoj svojoj civilizacijskoj izopačenosti.
Mada privremeno može drugačije izgledati, to nije izraz snage i samouverenosti, već suštinske slabosti i samozarobljavajuće ograničenosti vizije sadašnjosti i budućnosti sveta. A njeno glavno obeležje je totalitaristička isključivost, upravo protiv čega se navodno bore, i u ovom znakovitom, dalekosežno poučnom dokumentu.
Dva temeljna ishodišta raspoloženja koje su evroparlamentarci demonstrirali usvajanjem ovog „Izveštaja“ i na njemu zasnovane „Rezolucije“ jesu duboko ukorenjena zabluda o zapadnoj civilizacijskoj supremaciji i smeša prezira, odbojnosti i straha pred Istokom, što se u odnosu prema svemu ruskom i pravoslavnom po ko zna koji put izlilo iz korita ljudskosti kao divlja, nesputana mržnja.
Emblematična je u ovom pogledu i delegatska inkarnacija podnosioca „Izveštaja“, letonske političarke, aktivistkinje i spisateljice Sandre Kalniete, svojevremeno (2002-2004) ministra inostranih poslova i višekratnog ambasadora svoje zemlje u inostranstvu. Ona je, kao petogodišnja devojčica, domovinu Letoniju videla prvi put 1957. godine, jer joj je porodica pre toga bila internirana u Sibir, gde je i rođena.
Nema sumnje da je porodična golgota, delimično ispričana u knjizi „U balskim cipelama u sibirskom snegu“ (2001), prevedena na više jezika, kod nje razumljivo uzrokovala izraziti animozitet prema Rusiji, čime se svrstava u red mnogobrojnih rusofobnih političara i intelektualaca koji daju ton javnom mnjenju i spoljnopolitičkom nastupu baltičkih i nekih skandinavskih zemalja.
Čitavu svoju političku karijeru ova članica Komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta posvetila je borbi protiv totalitarizma, sa karakterističnom sklonošću izjednačavanja nacizma i komunizma i težištem na razobličavanju totalitarnog komunističkog režima u SSSR.
Putinovu nekomunističku Rusiju ona, naravno, vidi kao alotropsku modifikaciju i kontinuitet ruskog totalitarnog velikodržavlja.
Zanimljivo je da je Sandra Kalniete i predsednica „Grupe za pomirenje evropskih istorija“, koja smatra da je „preduslov reunifikacije Evrope pomirenje dominantnih političkih narativa u raznim delovima kontinenta“. Drugim rečima, grupa za reviziju i tendenciozno krivotvorenje istorije. Pogleda li se lista članova ove „Grupe“, ima osnove za pretpostavku da je rusofobija bila glavni kriterijum, a verovatno i poriv za učlanjenje. Među njima je, recimo, i slovenački delegat Milan Zver, jedan od 70 potpisnika zahteva da visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Đosep Borel podnese ostavku posle nedavne „ponižavajuće posete Moskvi“.
Raspodela zaduženja i poslova u Evropskom parlamentu je sama po sebi potencijalno zanimljiva tema za analizu, kojom se ovde ne možemo šire i produbljenije baviti. Za našu temu od značaja je konstatacija da na postavljanje Evropskog parlamenta prema Ruskoj Federaciji nesrazmerno veliki uticaj imaju delegati iz baltičkih, skandinavskih i nekih istočnoevropskih država, neprijateljski raspoloženi prema svemu ruskom.
Razlozi njihove rusofobije, kako lični tako i kolektivni, lako su objašnjivi i shvatljivi, kao i u konkretnom slučaju Sandre Kalniete, ali se legitimno postavlja pitanje – da li su, i treba li da budu, baš oni reprezentativni za ceo sastav Evropskog parlamenta?
Može li se pod njihovom ostrašćenom dirigentskom palicom voditi iole uravnotežena politika prema Rusiji, ali i svima onima koje ova grupacija doživljava kao ruske ispostave i saveznike u Evropi?
Uzgred, interniranje u Sibir, neposredno pre Oktobarske revolucije, baltičkog Nemca, lekara Trauguta fon Štakelberga (1891-1970) urodilo je čudesnom knjigom „Voljeni Sibir“. Razlikuju se i vremena i okolnosti i ljudi…
Antigonine uzvišene reči „ne da mrzim, već da volim ja sam stvorena“ pripadaju antičkom nasleđu Evrope, a samim tim i onih koji sede u njenom sadašnjem Parlamentu, ali mu oni očigledno u većini više ne pripadaju…
Kao što je već naglašeno, pažnju u „Izveštaju“ Sandre Kalniete, koji je Komitet usvojio i prosledio na plenarnu sednicu EP, privlači sasvim otvoreno izražena zabrinutost zbog „mešanja u demokratske procese“ na Zapadnom Balkanu“ Ruske pravoslavne crkve posredstvom Srpske pravoslavne crkve, pri čemu se posebno pominje isticanje Rusije ka zaštitnice tradicionalnih porodičnih vrednosti.
Ovo nema nikakve neposredne veze sa ratom u Ukrajini, ali ima sa nezadovoljstvom brzinom i širinom prodora „netradicionalnih porodičnih vrednosti“ u zapadnobalkanskim društvima, pri čemu mudri evroparlamentarci previđaju činjenicu da se tim „netradicionalnim porodičnim“ i, dodajmo, etičkim vrednostima života i prirodnim zakonima ne suprotstavljaju samo pravoslavne, već i katolička crkva i islam.
Prostim poređenjem zvaničnih kanonskih tekstova socijalnog učenja Moskovske patrijaršije i Katoličke crkve utvrđeno je da su oni u najmanje 70% odredbi podudarni.
Dok je potpisnik ovih redova službovao kao ambasador pri Svetoj Stolici, mogao je u neformalnim razgovorima od nekolikih kardinala i prelata visokog ranga čuti da se, iako im to nije lako da kažu, mora priznati da je Vladimir Putin savremeni državnik koji objektivno i delotvorno najviše čini za hrišćanstvo. Ali, iako katolici, oni nisu evroparlamentarci daleki od duhovnih vrednosti i svesti suženih liberalno-globalističkim totalitarizmom, dalekim od svake stvarne univerzalnosti i humanosti.
Nije ovo prvi put da zapadni političari i diplomati ukazuju na štetnost rovarenja zaostalog pravoslavlja po demokratskoj evropskoj bašti. Karl Bilt je svojevremeno demantovao navodnu izjavu da je po evropske vrednosti „pravoslavlje opasnije od islama“, ali jeste rekao da Putin izgrađuje Rusiju kao „pravoslavni bastion protiv Zapada“. Njegovi istomišljenici su ovim „Izveštajem“ dorekli i, u jednom kritičnom trenutku, na Zapadni Balkan grubo primenili njegovo gledište.
Ali ovo je već tema za poseban osvrt. Upozorenje bi pravoslavne crkve svakako trebalo ozbiljno da uzmu u obzir, ali ne da bi promenile svoje pastirsko delovanje i povukle se iz društvenog života, već da se dodatno angažuju na putu onoga što je pokojni Radovan Bigović nazvao Hristovom voljom da svet postane „kosmička Liturgija“.
Drugi navedeni paragraf u „Izveštaju“ još je indikativniji. U njemu se, uz pravoslavne crkve, kao nosioci antievropske agende, bez ikakvog tekstualnog i značenjskog razmaka i razdela uvode turska vlada, sa svojim uticajem na džamije u Francuskoj i Nemačkoj, i Saudijska Arabija sa mrežom selefijskih bogomolja širom Evrope.
Ako to Bilt svojevremeno i nije izgovorio, evroparlamentarci su sada crno na belo napisali. Za njih su pravoslavlje i islam podjednako zlo! A mnogi se muslimani na Zapadnom Balkanu uzdaju/zavaravaju u zaštitu i pomoć iz Evrope pred navodnom „fašističkom“ pretnjom pravoslavnih Srba koji bi, ohrabreni ruskom vojnom operacijom u Ukrajini, mogli da dođu u iskušenje da ih napadnu.
Srećom, takva himerična eventualnost uopšte ne postoji, pa im nikakva pomoć nije i neće biti potrebna, sem ukoliko se iza ove stvarne ili hinjene paranoje i zapomaganja ne krije namera da oni, uz podršku sa Zapada, napadnu Srbe. Nekim se već priviđa i novo bombardovanje Beograda! Bolje bi im bilo da pažljivo prouče „Izveštaj“ Sandre Kalniete ili intervju brata po Alahu Ramzana Kadirova, ali i da se vrate Semjuelu Hantingtonu i njegovom „Sudaru civilizacija“, knjizi koja muslimanima nikada nije bila po volji.
Gde se završava Evropa?, pitanje je koje muči zapadne Evropljane, piše američki istoričar i geopolitički mislilac, pa nastavlja time da oni vole da čuju odgovor: Evropa prestaje tamo gde se završava zapadno hrišćanstvo, a počinju islam i pravoslavlje.
Istočno od istorijske linije koja deli svet zapadnog hrišćanstva od islama i pravoslavlja i koja se može smatrati čvrstom civilizacijskom paradigmom, više nije Evropa, zaključuje Hantington, naglašavajući da tako misli i taj koncept sotto voce podržava ogromna većina zapadnih Evropljana. Evropski parlament verno odražava tu većinu, kojoj je rat u Ukrajini stvorio priliku da se, iz mržnje i iz straha, politički antipravoslavno i antiislamski, ne više sotto voce, već glasno i nedvosmisleno izjasni.
Turski predsednik Erdogan, koji osuđuje Putinovu vojnu operaciju i politički podržava Ukrajinu, a od koga zapadnobalkanski muslimani takođe očekuju zaštitu pred „srpskim fašizmom“, oštro je osudio „sve poteze koji liče na lov na veštice protiv ruskog naroda, umetnosti, naučnika ili umetnika“, ocenivši ih kao fašističke. Toliko o tome. Za sada.
Optužbe za fašizam, koje se odviše komotno upućuju svima sa istočne strane one Hantingtonove razdelne linije, a i protivnicima suštinski totalitarnog liberalno-globalističkog poretka u vlastitim, evropskim zemljama tema su za sebe.
Zaslužuje zasebno razmatranje.“
Zgrada Patrijaršije - Sputnik Srbija, 1920, 14.03.2022
SRBIJA
„Duboko razočaravajuće i potpuno suprotno činjenicama“: SPC reagovala povodom Rezolucije EP
Zastave SAD, Rusije i Srbije - Sputnik Srbija, 1920, 14.03.2022
REGION
Amerika šalje novu ucenu Srbiji i Balkanu – protiv Rusije
Zgrada Evropskog parlamenta u Briselu - Sputnik Srbija, 1920, 01.03.2022
SRBIJA
Pritisci ne prestaju: Srbija da se uskladi „u potpunosti“
Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala