- Sputnik Srbija, 1920, 24.01.2022
KULTURA
Rubrika koja prati kulturne fenomene i događaje, stvaraoce i ličnosti koji svojim delom kreiraju savremenu kulturnu scenu u zemlji i u svetu.

Ruska kultura je dobro čovečanstva, parče ljudskosti na koje svi imamo pravo

© Foto : PiksabejBiblioteka
Biblioteka - Sputnik Srbija, 1920, 19.03.2022
Pratite nasTelegram
Kakva ruska, to je svetska književnost, dobro čovečanstva. Druga je stvar to što neko možda ne želi da bude deo čovečanstva. Ali to da neko odluči da mi odredi da ne čitam Bulgakova i time mi diktira parče ljudskosti na koje imam pravo, e, to nikad biti neće. Nema šanse zaustaviti rusku kulturu, smatra profesorka univerziteta Jasmina Ahmetagić.
Gostujući u emisiji „Orbita kulture“, zajedno sa piscem Vuletom Žurićem, ona objašnjava zašto smatra da su zbog odnosa prema ruskoj kulturi, njenim odstranjivanjem i odsecanjem – svi na gubitku.
Kultura između rata duha i duha rata | Orbita kulture

Bez ruske kulture svi na gubitku

„Uverena sam da smo svi na gubitku. Svi sukobi na ovim našim prostorima pokazivali su upravo to. Čovek je svaki put na našem prostoru strašno mnogo zadirao za svoje ideje, za svoja uverenja, a onda bi kada bi sve to prošlo – ostajao potpuno opustošen. Dakle, ako išta imamo u ovom našem ograničenom i vremenitom životu to je kultura koja bi trebalo da bude bezvremena. Ako me išta spasava od rata, onda je to kultura i ako ja danas popodne čitam Čehova, onda sam spremna da ga branim javno. Odbrana ruske kulture je odbrana svake kulture od duga politike, od ideologije koja je pogubno agresivna prema svemu što se razlikuje i što bi da bude slobodno“, kaže Jasmina Ahmetagić.
Oskrnavljeni spomenik Sovjetskoj armiji u Bugarskoj - Sputnik Srbija, 1920, 07.03.2022
KULTURA
Vrhunac histeričnog rata: Marvelovim junacima udarili na Dostojevskog i Čajkovskog /video/
Za Vuleta Žurića i kultura, kao i rat, može da predstavlja produženo sredstvo politike.
„Otuda i izraz da se na kulturnoj sceni odvijaju kulturni ratovi. Zbog toga bi se moglo reći da je ovo što se ovih dana dešava u Ukrajini nastavak kulturnog rata drugim sredstvima. Pitanje je sad samo ko je taj kulturni rat započeo, a možda i kada ga je započeo. Ali ko god da ga je započeo kultura je na gubitku. Mislim da je ovde reč o tome da mi živimo u jednom vremenu koje traje već dosta dugo a lice ili naličje tog vremena ovih dana poprima prave obrise. Tek se sad suočavamo sa onim što izbija iza te fasade lepoga dizajna te američke torte, a to je to lice samozaljubljenosti. To je lice koje proklamuje da je samo ono lepo i da samo ono miriše i da, čak i ako stari, jedino ono stari lepo, a da su sva druga lica u stvari naličja, da je sve to drugo ružno. Sa tim se mi u stvari suočavamo ovih poslednjih dana: da se sve što je lepo i što će biti lepo – proglašava za ružno. A od toga je mnogo veći problem to što ima toliko onih koji su u to poverovali“, smatra Žurić.
Za Jasminu Ahmetagić jedno od važnih pitanja u ovakvim situacijama jeste da li mi prolazimo kroz kulturu ili ona prolazi kroz nas.

Stati iza Dostojevskog znači stati iza svoga života

„Kultura jeste rat drugim sredstvima, ako pođemo od toga da je kultura deo državne politike, ali to je samo jedan njen deo. Postoje dve sučeljene kategorije: jedno je kultura koja može da umrtvi, da te učini stereotipnim, da učini da pripadaš nekoj klasi predmeta, pojava, fenomena, a drugo je – stvaralaštvo. Ono ne pripada ničemu. Stvaralaštvo je moj kontakt sa bogom, ma šta svako od nas pod bogom podrazumevao. Na taj poziv ja čekam od književnosti i umetnosti. Vrlo često je prava književnost subverzivna u odnosu na sve vrednosti, čak i u odnosu na svoju državnu politiku. Na jedan način razgovaramo ako pričamo o živom autoru koji stvara i ima pravo na svoje političko delovanje, izražava ga, pa ga onda svet kažnjava. Potpuno je drugo kad neko otkazuje predavanje o Dostojevskom na milanskom univerzitetu - a prethodno je tom autoru objavio roman o Dostojevskom koji je guran kao hit. To bi otprilike bilo kao kada bih ja koja sam držala mnogo predavanja o Dostojevskom i knjigu o njemu napisala, u času kada počinje invazija na Ukrajinu promenila odnos prema tome. To bi značilo da više ne mogu da stanem, ne iza Dostojevskog, to je stajanje iza svog života. U času kada branim rusku kulturu – ja branim svoj život, branim uverenje da je moj život utemeljen na pravim vrednostima i verifikujem da su te vrednosti u kojima sam provela život – još uvek moje vrednosti. Moje vrednosti ne zavise od toga kako će se sad Srbija ili bilo koja druga zemlja okrenuti u datoj postavci širokih odnosa u svetu. Ali držim do toga da moj život bude autentičan izraz mojih uverenja, pogrešnih ili ispravnih, ali mojih.“
Na pitanje da li sankcionisanje ruske kulture može dovesti do toga da neko uskoro zabrani čitanje pisaca poput Tolstoja ili Bulgakova zato što su Rusi, Vule Žurić kaže da i ako bi se tako nešto desilo, ne bi u suštini ništa proizvelo.

Zapad je davno prestao da čita ono što dolazi sa Istoka

„Ima danas toliko ljudi koji se bave kulturom koji su se davno, pre svega ovoga, javili u dobrovoljce onih koji ne žele da znaju i da razmišljaju, koji ne žele da osećaju nego jedino žele da postoje, da se pretvore u vrstu znaka, brenda. Da označavaju nešto i time u stvari svoje iskustvo zamene za tekst neke reklame. To se u suštini već i desilo, ali je pitanje šta je to suštinski značilo.
Jer, to može da znači i obrnutu stvar: da će upravo svima onima čija dela budu stavljana na taj imaginarni ili realni indeks – biti poklonjena dužna pažnja. Možda će se na drugi način čitati, još doblje, posvećenije. Ovde je konkretno problem to što je ono što mi i dan danas nazivamo Zapad davno prestalo da čita - ako je ikad i čitalo - ovo što dolazi sa Istoka, ma šta to značilo. Pitanje je da li je to ikad čitano na onaj način da zaboraviš na sve oko sebe i da čitaš zbog samoga sebe, svoje duše, iz potrebe da osetiš sopstvenu dušu. Dovoljno je unazad desetak godina videti na koji način u „Njujork tajmsu“ pišu o knjigama koje dolaze sa Istoka, na koji način se tumači Dostojevski ili Gogolj ( pisac „Revizora“ je svojevremeno u jednom predavanju predstavljen gotovo kao stendap komičar). Dakle, ne bih se mnogo zbog toga brinuo“, napominje Vule Žurić i dodaje da ipak iza svega ostaje gorak ukus u ustima.

Ruska kultura može da živi bez koka kole

„Postoji ta vrsta osećanja gorkog ukusa u ustima zbog zapitanosti da li je nas moralo da potrefi da dođemo do tog trenutka i živimo u onome što se u stvari sve vreme spremalo. Izgleda da sad dolazi ono što smo mislili da će jednog dana doći, kao što nam se dešavalo u našim životima devedesetih kada smo vikali `pa neće valjda biti granica među republikama`. To što se neko sada setio da uradi ruskom dirigentu ne da ga izbaci, nego da zahteva od njega izjašnjavanje je pod moranje. Smatram da je sada problem da li ćemo mi u našem društvu, u našoj kulturi koja vrvi iz tih „podmoranja“, doći do ovih „podmoranja“. Koliko vidim duboko smo se podelili još jednom. Glavna stvar na našoj kulturnoj sceni je to što 40 hiljada ljudi nije glasalo za Acu Lukasa nego za alternativnu pevačicu. To što nam se postavlja kao neki kulturni fenomen dovoljno govori o tome koliko je ta kultura osiromašena uranijumom. Ona se iznutra osiromašuje odsustvom želje da se proizvodi energija koja će da stvara onaj smisao koji je ranije postojao na našoj kulturnoj sceni. Mi, u stvari, sa tim imamo problem, a to što „Gardijan“ i „Njujork tajms“ nastavljaju da pišu o ruskoj književnosti je isto što su pisali i pre samo sad mnogo ogoljenije. Sad mogu jer je podignuta zavesa, pa se prema svemu što je `drugo` oseća odvratnost, to drugo je ružno, ono uznemirava, ono je negde daleko i izgleda može da živi bez koka kole.“
Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala