- Sputnik Srbija, 1920, 24.01.2022
KULTURA
Rubrika koja prati kulturne fenomene i događaje, stvaraoce i ličnosti koji svojim delom kreiraju savremenu kulturnu scenu u zemlji i u svetu.

Peca Popović: Jedina želja mi je da vidim plavetnilo Bajkalskog jezera

© Foto : Nebojša BabićPetar Peca Popović
Petar Peca Popović - Sputnik Srbija, 1920, 21.05.2022
Pratite nasTelegramOdyssey
U mesnoj zajednici na Senjaku prvi put sam video film u boji. Bio je to dokumentarni film o Bajkalskom jezeru. Ništa nisam razumeo, ali sam zapamtio te četinarske šume, plavu boju jezera. Tad sam sebi obećao da ću otići tamo. Sad sam star i to mi je jedina želja - da vidim Bajkalsko jezero, kaže za Sputnjik Petar Peca Popović.
Za ovog uglednog rok kritičara i publicistu život nikada nije „ono što si preturio preko glave i put kojim si prošao, već ono čega se sećaš i kako si spreman da ispričaš“. Tako Petar Peca Popović u novoj knjizi „Čuvar buvlje pijace“ u izdanju KOV-a od zaborava čuva Beograd, dobre duhove srpske i jugoslovenske kulture, rokenrol, oživljava sve one koji su našu tradiciju gradili i koji su sa njenim brisanjem i sami nestali.
© Foto : PromoNaslovnica nove knjige Petra Pece Popovića "Čuvar buvlje pijace"
Naslovnica nove knjige Petra Pece Popovića Čuvar buvlje pijace - Sputnik Srbija, 1920, 20.05.2022
Naslovnica nove knjige Petra Pece Popovića "Čuvar buvlje pijace"

Na buvlju pijacu izneo detalje iz nematerijalne baštine

Njegove priče počinju u ulicama Senjaka, u kući u kojoj je rođen. Ali to sada nije isti kraj, zapaža Popović i priziva vreme kada je na ulicama Senjaka naučio šta znači drugarstvo, igrao „jelečkinje-barjačkinje“ i gospođama stidljivo govorio „Ljubim ruke“.
Pronašao je on prave dragocenosti, setio se gimnastičara Srete Stefanovića, fudbalera Dejana Ramba Petkovića, Belog Bore iz „Skupljača perja“… Ovekovečio je Popović u ovoj knjizi Beograd kojim je bazala Isidora Sekulić, grad u kojem je postojala ulica Avgusta Cesarca.
„Beograd je više od znatiželje deteta, mudrosti filozofa i žudnje vandala“, piše on uz „Dorse“ i pesmu „This is the end“ koja otvara „Apokalipsu danas“ i sećanje na salu bioskopa „Kozara“.
„Razumem da dolazim iz vremena koje je pobeđeno i da sada živimo u drugim uslovima. Koristim i kompjuter i mobilni telefon, ali ovo nije moje vreme, nije moj tempo. I divno je kad idete kroz svet i vidite da postoje gradovi i mesta koji ne odustaju od temelja na kojima su sazdani i kulture koja ih obavezuje. Voleo bih da i moj grad bude takav“, priznaje Peca i posvećuje knjigu „Čuvar buvlje pijace“ vremenu kada je „plajvaz imao srce, a narod dušu“.
Rekli ste da je vaša poslednja knjiga „svaštara“, odakle potiče i naslov „Čuvar buvlje pijace“. Kako je naša kultura završila na ’buvljaku’?
-Kad kažem buvlja pijaca, kažem to s dubokim poštovanjem. Obišao sam i nogama gazio po najčuvenijim buvljim pijacama na zemaljskoj kugli, bilo da je to Portobelo roud, Klinjakort, buvlje pijace na Malti, u Providensu, u delovima Njujorka… Međutim, ja pričam o buvljoj pijaci na koju sam izneo detalje iz moje nematerijalne baštine. Vi materijalno možete da prodate, ali nematerijalno ponekad zaslužuje da ga podelite s ljudima. A naterala me je jedna situacija – u najgorim godinama našeg života 1993. kada sa pet miliona dinara niste mogli da kupite flašu kisele vode, na buvljoj pijaci u hotelu Slavija zatekao sam jednu damu koja je radila u kadrovskoj službi firme u kojoj sam nekoliko godina pre toga i ja radio. Ona je ispred sebe stavila dva prstena, od kojih sam jedan zapamtio da ga je svojevremeno nosila. Prišao sam i pitao koliko košta, a ona je rekla trideset maraka i dodala da bi ga dala za dvadeset. Dao sam joj novac, zamolio je da uzme svoj prsten i spustio glavu. Bilo me je sramota dokle smo došli jer su ljudi morali da se odreknu važnih stvari u životu da bi preživeli. Meni su nematerijalne stvari važne u životu jer ih nikad nisam kupovao, već sam ih upijao, nasleđivao, učio; neko mi je predao da čuvam priče, mesta, neke bajke. Važna je kultura sećanja. Mi se ponosimo našom istorijom, ali ne pamtimo mnogo toga. Kultura sećanja je nešto što dugujemo i sebi i drugima.

Muzika liči na društvo u kojem nastaje

Mir i ljubav su dva osnovna kriterijuma ne kako vi birate muziku nego kako ona bira vas. Kako to da kada je reč o muzici ne postoji ukus već samo sudbina?
-Kada biste mi oduzeli pesme koje mi nešto znače, ja bih bio puka sirotinja. Meni su neke pesme i neka muzika krajputaši staza kojima sam prošao. Ne samo meni, celoj mojoj generaciji kojoj je muzika nešto značila. U tim nestašnim, nemirnim, raspevanim, rastrzanim šezdesetim godinama pokušavali su razni autori da ’metnu’ politiku u muziku, a sad doživljavamo to da je politika otkrila muziku. Kada vidite na šta liče glasanja za pesmu Evrovizije, vi shvatite da to nema veze s muzikom. Bilo je divno kada je muzika bila dovoljna, kada ste iz pesama mogli da uhvatite šifru koja vam znači u životu, kada ste se prema stihu odnosili kao prema važnoj lekciji iz škole ili fakulteta. Moja generacija kasnije nije bila drska kao muzika koju smo slušali i izabrala je život koji ne liči na zvuk šezdesetih, ali je stekla pravo da uz nju ostari.
Petar Peca Popović - Sputnik Srbija, 1920, 03.05.2021
Petar Peca Popović: Nemojte da pevate na engleskom, imate obavezu prema svojoj zemlji
Nekada je rokenrol bio deo masovne kulture, a danas je „bačen“ na marginu. Čime su to milioni ljubitelja ove muzike zaslužili?
-Planeta Zemlja, pa i Srbije kao deo nje, nije na istom mestu u kosmosu. Drugačije sile, zračenja utiču na nas. Taj period devedesetih nas je zauvek osakatio. Tada su se najveći nevernici predstavljali kao vernici i nastalo je sumanuto vreme u kojem se i muzika promenila. Od Konfučija naovamo imamo istu stvar – muzika liči na društvo u kojem nastaje. Devedesetih se desila velika civilizacijska inverzija i ono čega smo se uvek stideli postalo je dominantno. Stotine divljih radio i TV stanica buknuli su širom Srbije i mi smo izgubili kriterijum, izgubili smo urednike. Ja dolazim iz vremena kada su postojali znalci, enciklopedisti. Kada ostanete bez takvih ljudi, onda su svi u pravu. Ne možete da imate kulturu bez nosioca kulture i to je pitanje za institucije. Ja sam pojedinac koji može s time da se ne slaže. Moje je da branim moje dvorište.
…Dvorište u kojem ste ugostili najveća imena rokenrola, od Lenarda Koena do Dejvida Birna.
-Ko god da je svirao i pevao u bivšoj Jugoslaviji svraćao je kod nas i donosio deo čuda. Upravo sam zato bogat i zato moram da se sećam. Oni su osvetljavali moje dvorište, moju porodicu i zadužili nas dobrotom. Za sve dobronamerne ljude naše dvorište i naša kuća i dalje je sigurna kuća.

U moje vreme postojao je samo jedan termin - rokenrol

Vi pišete o imenima, a sada su se imena pretvorila u brendove koji imaju svoje slogane, svoja obećanja, svoje filozofije. Da li im verujete?
-Nemam odnos prema tome već prema delu. Mene isključivo zanima čime se oni bave. Sada imam idealnu poziciju da kupim i da nađem muziku nekih autora koji su mi mnogo značili pa da ih čujem posle 30, 40 godina i radujem se kada shvatim da nisam promenio mišljenje. Pesme umeju da vam dosade, da istrule kroz vreme, ali neke pesme vam mogu značiti podjednako kao u trenutku kada ste ih prvi put čuli. Ja sam ’Roling Stonse’ gledao na 3 metra razdaljine kada je Džeger recitovao Šelija povodom smrti Brajana Džounsa. Jedan je osećaj bio kada sam prvi put čuo Arsena Dedića i njegovu pesmu ’Kuća pored mora’, a onda sam posle mnogo godina sedeo s Arsenom i pričao o pesmama. Oni su proizvod za ljude koji sve trpaju u kategorije. Ja sam odrastao u vreme kada je bio samo jedan termin – rokenrol. Nedavno sam u jednom anketi izbrojao 174 požanra roka.
Petar Peca Popović - Sputnik Srbija, 1920, 29.08.2020
Legendarni festival na ostrvu Vajt: Kako se rokenrol pokorio novcu /video/
Jednu priču posvetili ste džuboksu u blizini zgrade Radio Novog Sada. Kako je vaše mišljenje o savremenim džuboksovima, odnosno o platformama za slušanje muzike, Spotifaju, Dizeru, Tajdalu?
-Uglavnom slušam ploče, ali kad se pojavi neka senzacija, digitalne platforme su način da to čujete. Mi smo nekada iščekivali omiljenu pesmu. Velika je radost bila kada neko donese ploču iz inostranstva ili je to bilo ’rekla-kazala’ pa smo voleli pojedine pesme i pre nego što smo ih čuli. Moja generacija imala je prve džuboksove, jedan je bio na Vračaru, jedan u hotelu Moskva, a ja pišem o džuboksu koji se nalazio u Novom Sadu i tu je uvek bio čuvar džuboksa i nadzirao šta ubacujete. Zahvaljujući džuboksovima, cirkusima i vašarima gde se puštala muzika, mi smo ušli u svet muzike. Kao i na mitovima kad bi roditelji rekli da su u bioskopu čuli neku dobru pesmu. Sećam se i da kao klinac nisam voleo Elvisa na filmovima, nekako mi je glupo kada Elvis nosi dva revolvera u kaubojskom filmu. Zamišljam ga uvek iza mikrofona kako se bezobrazno trese u kukovima. To je slika koju sam video kod Đorđa Marjanovića na Partizanovom stadionu, to je slika koju sam video kad se Zoran Miščević bacio u publiku. To je za mene to - kada hoćete da eksplodirate zbog energije koju dobijate iz publike.
Povodom istraživanja pesama koje najčešće izazivaju suze kod sredovečnih ljudi priložili ste i svoju listu pesama za plakanje. Kada ste poslednji put zaplakali uz neku pesmu?
-Uvek plačem kad slušam ’Indekse’. To je meni nešto značilo, Davorin Popović, pesme ’Da sam ja netko’, „Sanjam“, ceo album „Modra rijeka“; to u meni probudi emociju, sreću što sam ih poznavao i to da mi muzika nešto znači. Sećam se kada sam na našem jeziku čuo pesmu ’Pružam ruke’. Bilo je to 1967. godine kada su ’Indeksi’ došli na godišnjicu časopisa ’Džuboks’ u Domu sindikata. Tada sam u mraku prvi put čuo kako cela sala peva. ’Bitlsi’ su imali hit 'I want to hold your hand', ali to nije isto, ovo je ’pružam ruke ka vama’. Od tada sam vakcinisan tim osećanjem. Posle kada smo se upoznali, kada smo ljudovali, kada smo bili prijatelji, ta pesma mi je uvek značila. Ne volim da idem u kafanu gde se slušaju njihove pesme jer uvek plačem. Nije me sramota da zaplačem ni u ovim godinama. Emocije su mi jedine ostale.
Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala