- Sputnik Srbija, 1920
SVET
Najnovije vesti iz sveta

Američko „srce lubenice“: Zašto se Finska i Švedska guraju u NATO /video/

© AFP 2022 / MANDEL NGANAmerički marinac
Američki marinac - Sputnik Srbija, 1920, 29.05.2022
Pratite nasTelegramOdyssey
Nekome rat, a nekome brat. Za nesrećne Ukrajince je ovo prvo, tek će se pokazati kolika je cena lakomislenosti i slepog praćenja SAD. Za same SAD, kako u Vašingtonu planiraju, trebalo bi da je ovo drugo. Očekuju se dobici, konkretizovani kroz jačanje američkog uticaja u Evropi.
EU je što svojom voljom, što žestoko „pogurana“ uvedena u sasvim novo stanje. Novo stanje donosi i novu logiku. Predviđeni proces militarizacije Starog kontinenta značiće da osiguravanje nacionalne bezbednosti, a ne tržišni principi opredeljuju prioritete. Kupovaće se naoružanje, nafta i tečni naftni gas. Od američkih dobavljača, podrazumeva se.
Vreme bezbrižnosti, lagodnosti, visokog životnog standarda i kontinualnog privrednog rasta ostaje istorijska kategorija. Što se mukotrpno zaradi biće potrošeno na opremanje vojske i za energetsku bezbednost. Uz jednostavno i jeftino obrazloženje kako su Rusi krivi za sve!
Ipak, ključni američki interesi nisu vezani za ekonomiju i srednjeročni profit, već za geopolitiku i dugoročno strateško pozicioniranje. Sa jedne strane, ujedinjena Evropa mogla je predstavljati takmaca u sve neizvesnijoj „globalnoj utakmici“.
Još sredinom devedesetih godina, od Stroba Talbota pa do Zbignjeva Bžežinskog, otvoreno ili između redova, u analizama se navodilo kako Evropska unija od partnera može prerasti u konkurenta. Francusko – nemačka osovina, uz saradnju sa Rusijom, zahvaljujući kojoj bi se dobio stabilan pristup jeftinim sirovinama (energentima, pre svega) i postigla saglasnost o strateškoj bezbednosti (a što bi uzrokovalo smanjenje vojnih troškova i orijentisanje ka brzom ekonomskom rastu i tehnološkom razvoju) i uz temeljne integracije sa ostalim evropskim državama koje ne bi ni imale izbora osim da joj se pridruže, posedovala je ogroman potencijal.
Čak i nakon Bregzita i odlaska Velike Britanije. Ekonomski to su i dokazali. Politički nisu, iako su svašta inicirali na različite teme. Što se vojnog segmenta tiče, tu gotovo da ništa ozbiljnije nisu ni pokušavali. Ali, nema sumnje, za SAD je postojala opasnost da se evropski uspesi preliju najpre iz ekonomskog na političko polje, a onda i sa političkog na vojno.

Raspad bezbednosne politike EU

Kome bi onda trebao NATO u Evropi? Sa apsolutnim i relativnim opadanjem američkih potencijala moći, lako uočljivim tokom druge decenije HH veka, takav scenario bio je više verovatan.
Koliko je verovatan nakon projektovane i dugo pripremane eskalacije ukrajinske krize? Zajednička spoljna i bezbednosna politika EU bukvalno se raspala u roku od nekoliko dana, Brisel je postao prilježniji u realizaciji američkih ciljeva negoli SAD! Zvuči apsurdno, ali je tako. Bez SAD i oslanjanja na NATO evropska integracija više ne može postojati. Logično, za Vašington je to dobitak, jer em su eliminisali potencijalnog konkurenta, em su osigurali prekomorsku zonu geopolitičke kontrole za još neko vreme.
Sa druge strane, prostor EU se upotrebljava za buduća prestrojavanja i pokušaj održavanja aktivne američke pozicije u međunarodnoj areni. U tom kontekstu treba sagledavati i ekspresne zahteve Švedske i Finske za prijem u NATO.
Naravno, armije analitičara i komentatora još dugo će objašnjavati kako se Vladimir Putin preigrao. Eto, nije želeo Ukrajinu u NATO, a dobiće na severu granicu sa NATO dugu čitavih 1.300 kilometara. NATO baze, u perspektivi, mogu osvanuti na samo 200 kilometara od Sankt Peterburga, u finskoj Valimi. Nekako se zaboravlja da je estonska Narva još bliža „severnoj ruskoj prestonici“. Kao i to da su klimatski faktori u rusko – finskom graničnom pojasu po svemu specifični. Značajan deo tog prostora nalazi se u arktičkom krugu.

Zašto Švedska i Finska ulaze u NATO

Ispostaviće se, pre ili kasnije, da je Ukrajina u ovoj konkretnoj stvari samo sredstvo, ne i cilj. Ne ulaze Švedska i Finska u NATO da bi sačuvale Ukrajinu, već da bi se ojačala pozicija SAD na Arktiku.
Dugo neutralne i faktički nezainteresovane za napuštanje tog statusa, dve baltičke države teško je bilo nagovoriti na stupanje u NATO. I kada bi se našli političari sa takvim idejama, javnosti je tu priču bilo teško „prodati“. Približavanje NATO, bliska saradnja, zajedničke vežbe, usaglašavanje doktrina i razmena informacija, sve je to bilo moguće, sve se to odvijalo, ali bez formalnog članstva. Kada nema formalnog članstva, nema ni garancije da će se postojeće stanje održati u budućnosti.
Za SAD, posmatrano iz ugla ekonomskih interesa i srednjoročnog profita, Švedska i Finska predstavljaju „srce lubenice“ ili „jagodu na vrhu torte“. Platežno sposobni kupci, ozbiljno organizovane vojne strukture, tehnološki razvijeni sistemi. Nisu to ni Severna Makedonija ni Crna Gora sa svojim problemima.
Ali, još bitniji su oni geopolitički razlozi i strateško pozicioniranje u narednim decenijama. Jer, SAD „debelo zaostaju“ za Rusijom u „trci na Arktiku“. Čak i kada se saberu akvizicije koje imaju zajedno sa Kanadom, te dosadašnjim arktičkim članicama NATO (Norveška, Island i Danska – zahvaljujući Farskim ostrvima i Grenlandu) nisu ni blizu onome što su Rusi do sada u tom regionu napravili. Pri tome, „norveško soliranje“ koje je uključivalo i bilateralni sporazum sa Rusijom o razgraničenju u Barencovom moru, onespokojavalo je američke stratege (uostalom, zbog pristupa arktičkim resursima Norveška i ne želi članstvo u EU).

Bitka za Arktik

Prognozira se da će klimatske promene, sa najupečatljivijim ishodima u Severnom ledenom okeanu, ubrzo omogućiti kako masovnu eksploataciju resursa, tako i korišćenje Severnog morskog puta za komercijalne svrhe. Opet, to indukuje kompletnu promenu geopolitičke paradigme o važnosti „hartlenda“ i „rimlenda“, značaju istočnoevropskog areala, Bliskog istoka i jugoistočne Azije. Investiranje u Arktik vrlo je isplativ posao, u svakom pogledu. Za razliku od ulaganja u trusne regione „rimlenda“, gde su rizici sve veći, a dobici krajnje neizvesni.
Švedska i Finska nemaju direktan pristup „arktičkim morima“, na krajnjem severu uspostavljena je norveško – ruska kopnena granica. Od 1920. godine shodno Tartuskom miru, oblast Pečenge i delovi Ribarskog poluostrva pripadali su Finskoj. Nakon Zimskog rata Staljin je insistirao da se granica drugačije definiše, finsku teritoriju „potisnuo“ je od obale. Još jedno upozorenje da su granice važne, ne sme se „odokativno razgraničavati“. I još jedan dokaz da je Staljin „geopolitički razmišljao“ (uz dodatak da je za ovu oblast bio zainteresovan i zbog nalazišta nikla). Ipak, bez obzira na geografiju, obe države su članice Arktičkog saveta, u kom će nasuprot Rusiji, ako Turska ne pokvari računicu SAD, ubuduće sedeti sedam članica NATO. I zajedno raditi da se u uslovima promene geopolitičke paradigme smanji „debeli zaostatak“ za Rusijom.
Da li će u tome uspeti? Koliko se isplati Švedskoj i Finskoj da pretpostavljene dobitke dele sa SAD? U ovom trenutku, svaka prognoza je na „dugom štapu“. Tek će se istraživači opsežnije baviti tim pitanjem.

Nekome rat, nekome „veliki“ brat

Ono što je jasno, jeste da francusko – nemačka osovina ostaje „daleko od arktičke igre“, kao i da su Ukrajinci dobro poslužili za ostvarivanje američkog plana od kojeg ama baš nikakve direktne koristi ne mogu imati. Kontinetalnoj Evropi i Ukrajini ostaje rat. Veliki brat gleda samo svoje interese.
Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala