17:01 16 Jul 2020
Slušajte Sputnik
    75 godina od Velike pobede
    Preuzmite kraći link
    75 godina od Velike pobede (175)
    1380
    Pratite nas

    „Stigao sam na front 1944. godine. Imao sam 19 godina. Bio sam pripadnik raketnih jedinica i upravljao sam „kaćušom“. Dospeo sam na Prvi Beloruski front, pred sami kraj oslobođenja Belorusije. Bio sam u Brestu“, kaže Anatolij Nikolajevič Kondirev, koji je bio među onima koji su zauzeli Berlin. Danas živi u Kišenjevu.

    „Završio sam prvu gardijsku minobacačku i artiljerijsku školu „Leonid Krasin“ i stigao na front 1944. sa 19 godina. Bio sam pripadnik raketnih jedinica i upravljao sam ’kaćušom“, dodaje on.

    Anatolij Nikolajevič Kondirev, rođen 1925. godine u Sibiru, u gradu Tomsku. U školi je završio devet razreda, deseti je završio vanredno i upisao se u vojnu školu. Tokom rata, u sastavu 92. minobacačkog puka, došao je do Berlina, a danas živi u Kišinjevu kao počasni lekar.

    Posle Bresta, vaš puk je krenuo ka Poljskoj...

    — Da, završio sam blizu Varšave. Nismo bili daleko od linije fronta, jer smo morali da pucamo i u neprijateljsku pozadinu fronta. Pre napada, dobili smo komandu da pucamo na metu, a zatim da se prebacimo na mesto mete. Pucali smo, okupili se i krenuli tamo da zauzmemo vatreno mesto koje su pre toga pogodili. Ovde sam video strašne stvari, plašio sam se onoga što sam tamo uradio, jer su 64 granate eksplodirale istovremeno. Postalo je užasno dan nakon borbe, kada pomislite: „Šta se to tamo dešavalo?!“

    Bili ste među onima koji su zauzeli Berlin. Koliko je to bilo teško?

    – Počeli su da nas šalju u Berlin u zimu 1945. godine. Stigli smo do reke Odre i stajali tamo do aprila kada je počeo napad na Berlin. Bilo je veoma teško, ali već su sve poteškoće zaboravljene. Bilo je toliko gubitaka da je čak i teško reći koliko tačno. Želim da kažem da smo baš imali sreće. Trebalo je da poginem, i trebalo je da svi poginemo, Nemci su imali snage. Ne znam kako smo preživeli. Kada smo se približili periferiji Berlina, stiglo je naređenje da se puca na Silezsku železničku stanicu, a nekoliko dana kasnije smo pucali po Rajhstagu. Kasnije, kada je Berlin pao, išao sam o Rajhstaga i video naše granate, to jest, njihove ostatke. 

    Kako ste saznali za pobedu?

    – Za pobedu sam saznao kada je prestala pucnjava. Kada smo bili u Berlinu, bilo je vrlo teško napustiti sklonište, bilo je gotovo nemoguće, jer su Nemci pucali na nas, a onda je 2. maja iznenada postalo tiho i mirno, niko nije pucao. Tada su radio-operateri rekli da se Berlin predao, rat je završen.

    A gde ste bili na Dan pobede? Kako ste obeležili ovo?

    – Devetog maja sam još bio u Nemačkoj, u Kenigs Vusterhauzen, grad blizu Berlina, i tamo više nisam učestvovao u bitkama. Prvo smo se morali spremiti za noćenje, a onda smo slavili i pevali. Drugog dana smo takođe slavili.

    Zašto ste nakon rata došli u Moldaviju? Kako ste odlučili da postanete lekar?

    – Posle rata sam nastavio da služim u 92. Gardijskom minobacačkom puku, a 1947. godine sam napustio jer se vojska smanjivala, i preselio sam se u Kišinjev koji je bio mesto prebivališta mojih roditelja. Tada sam bio mlad pa sam otišao kod roditelja. Oca su poslali ovamo sa Urala da popravlja električne mreže. Došao sam kući kod njih i zatim se upisao na Medicinski institut. Imali smo terapeutski fakultet, Lenjingradski institut je prebačen ovamo. U početku, tokom rata, bio je evakuisan sa svim specijalistima u Kislovodsk, a onda su ga preneli u Moldaviju, u Kišinjev, 1946. godine.


    Šta od svojih nagrada najviše cenite?

    – Imam pohvale od vrhovnog glavnog komandanta Josifa Staljina, medalju „Za oslobođenje Varšave“, medalju „Za osvajanje Berlina“, kao i Orden Drugog svetskog rata. Kada se završio rat, dobio sam čin poručnika straže. Imam i moldavski Orden Republike. To je najveće priznanje Moldavije, kao Heroj Sovjetskog Saveza.

    Šta biste želeli da kažete povodom 75. godišnjice pobede?

    – Želim jednu stvar i ništa drugo: da se tako nešto više ne ponovi, da niko ne učestvuje u takvim bitkama, da nema krvi, bola, ni teških iskušenja.

    Podsetimo, svet 2020. godine obeležava 75. godišnjicu pobede nad fašizmom i kapitulacije nacističke Nemačke.

    U okviru projekta „75 godina od Velike pobede“, Sputnjik vam predstavlja ekskluzivne materijale o Drugom svetskom i Velikom otadžbinskom ratu. Saznajte sve o najvećim bitkama i herojima Drugog svetskog rata, čitajte svedočenja preživelih, komentare stručnjaka, pogledajte dokumente koje je deklasifikovalo rusko Ministarstvo odbrane, arhivske fotografije i video-snimke.

    Pročitajte još:

    Rat protiv istorije Drugog svetskog rata: Udar na tri fronta

    ► „Invazija SSSR-a“: Drugi svetski rat iz ugla Pentagona

    Skinuta oznaka tajnosti: Kako je Crvena armija spasila od gladi dva miliona Berlinaca

    Udar „trećeg fronta“: Sovjetski plakati iz Drugog svetskog rata

    Poslednji Hitlerov dan ili kakav je poklon maršal Konjev dobio u čast Pobede

    Tema:
    75 godina od Velike pobede (175)
    Tagovi:
    Bitka za Berlin, Drugi svetski rat
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga