SPUTNJIK
Veličanstvena simfonija Pobede: Uloga „Boljšog teatra" u suočavanju sa nacistima
Lidija Kiseljova






Cepelin na Trgu revolucije u Moskvi ispred „Boljšoj teatra" 1941. godine © Sputnjik / Vladimir Granovskij

„Boljšoj teatar" Rusije je jedna od najstarijih muzičkih institucija na svetu, star je koliko i američki ustav. Postoji još od 1776. godine. U svakom trenutku, „Boljšoj" je bio simbol Rusije.

Njegova sudbina je odražavala sudbinu zemlje. I u vreme Drugog svetskog rata (1941―1945) teatar se takođe borio zajedno sa narodom.

„Boljšoj teatar" 1883. godine // Foto: © Javno vlasništvo
„Boljšoj teatar" 1856. godin6 // Foto: © Javno vlasništvo
„Boljšoj teatar" // Foto: © CC BY-SA 3.0/Dmitrij Gurjanov

Prema tradiciji, veterani Drugog svetskog rata se na Dan pobede okupljaju kod stubova „Boljšog teatra". Ima ih sve manje i manje, ali sećanja ljudi na teški put do Pobede su i dalje živa.








Veterani „Boljšoj teatra" slave 30. godišnjicu Pobede 1975. godine
Foto: © Muzej „Boljšoj teatra"

Ovi zidovi pamte velikane. Ovde je dirigovao Rahmanjinov, pevao Šaljapin, plesala Uljanova.
Tokom ratnih godina ovde se prvi put čula melodija savremene himne Rusije koja i dan-danas obeležava svečane događaje. Čak je i na najrasprostranjenijoj novčanici od 100 rubalja prikazan „Boljšoj teatar".

Novčanica od stotinu ruskih rubalja
© Javno vlasništvo
Početak rata

Hitlerova Nemačka je 22. juna 1941. godine napala Sovjetski Savez.



Nemački avioni bombarduju sovjetske gradove 22. juna 1941. godine
Foto: © Sputnjik

Na drugoj pozornici „Boljšog teatra" tog dana se održavala dugo planirana premijera opere Šarla Gunoa „Romeo i Julija". Romea je igrao čuveni ruski pevač, narodni umetnik SSSR-a Sergej Lemešev (1902-1977.).
Prisećao se: „Činilo se da smo se te večeri rastali... Odjednom je zajedno sa radio-porukom u naš život došlo nešto strašno i sav naš rad je izgledao nepotreban… Publika je toplo dočekala predstavu, izvođači su uradili sve što je bilo u njihovoj moći. Ali čim se zavesa spustila, svi smo pojurili ka zvučnicima da saznamo šta se događa na frontu".
Svojevremeno je izvanredni ruski režiser Jurij Ljubimov u razgovoru sa muzikologom Solomonom Volkovom nazvao ono što se događalo kobnih dana leta 1941. godine u Moskvi scenom iz Apokalipse:

„Sve gori, spaljivani su dokumenti, crni sneg leti, kao kod Bulgakova".

Ulice su bile preplavljene metalnim protivtenkovskim ježevima





Metalni protivtenkovski ježevi u Moskvi 1941. godine
Foto: © Sputnjik
/Arkadij Špiket
Krovovi kuća i trgova su bili oslikani i odozgo su izgledali kao šume, reke i polja. Čak je i pozorišna fontana kamuflirana da izgleda poput šume. Ovo prerušavanje je bila zaštita od napada neprijateljskih aviona.
Bomba

Junkers Ju 88, nemački dvomotorni višenamenski avion
Foto: © Javno vlasništvo
„Boljšoj teatar" 1941. godine // Foto: © Javno vlasništvo

U Moskvi je 28. oktobra 1941. godine bio lep dan. Vedro nebo je provirivalo kroz oblake. Ali to nebo je bilo ispunjeno opasnošću.

U 16 časova začula se velika eksplozija — zgrada „Boljšog teatra" se zaljuljala poput ljuljaške. Zaronivši velikom brzinom kroz oblake, fašistički bombarder „junkers" Ju-88 je bacio bombu od 500 kilograma koja je eksplodirala tačno na centralnom ulazu pozorišta. Na ulici su ležali mrtvi i ranjeni prolaznici.

Fasada pozorišta je bila ozbiljno oštećena eksplozijom.

U oktobru 1941. godine, u uslovima nacističkog napada koji je još uvek trajao, donesena je odluka o evakuaciji glavne trupe pozorišta u grad Kujbišev (staro ime za Samaru).

Deo tima je ostao u Moskvi da bi uspostavio rad pozorišta.

Kada se u septembru 1943. godine trupa „Boljšog teatra" vratila u Moskvu, obnovljena pozorišna zgrada je bila spremna za otvaranje sezone zahvaljujući herojskim naporima restauratora. Ponekad su padali u nesvest od gladi, ali su nastavljali sa radom po 11-12 sati. Praktično nije bilo tragova bombardovanja. Pozorište je ponovo otvoreno 26. septembra operom Mihaila Glinke „Ivan Susanjin".


Pozorište u Kujbiševu








Proba baleta Vladimira Jurovskog „Purpurna jedra" u Dvorcu kulture u Kjubiševu, 04.02.1942. godine
Foto: © sputnjik/Anatolij Garanin
Evakuacija je bila veoma teška. Mnogi jednostavno nisu mogli da uđu u voz, pa je, na primer, čuveni tenor Ivan Kozlovski 14 dana putovao kolima do Kujbiševa, dok je Aleksandar Pirogov koristio vodeni transport: na kateru za vuču je stigao do Rjazanja, a odatle se prebacio na parobrod „Boljšoj teatar" i stigao do odredišta.
Violina Stradivarija // Foto: © Sputnjik

Operacija za izvlačenje iz Moskve neprocenjive kolekcije violina i violončela „Boljšog teatra", radova Stradivarija, Amatija, Gvarnerija, odvijala se tajno, bez širokog oglašavanja.

To je bilo neophodno jer se vrednost kolekcije procenjivala na 426.650 zlatnih rubalja. Kutije su neprimetno odvezene na Kazanjsku železničku stanicu i ukrcane u vagon u kome su se već nalazile slike iz Tretjakovske galerije. Nacistički bombarderi su bacili eksplozivne naprave na put, ali voz sa stvarima je do tada već uspeo da ode. Kolekcija je čudom sačuvana. .

Foto: Voz sa dekoracijama i kostimima iz „Boljšoj teatra" koji su bombarodovali nacisti

U Kujbiševu su za predstave umetnicima dodelili novi Dvorac kulture na centralnom gradskom trgu. Ni veličina ni pogodnost zgrade ni kvalitet scenske opreme se nisu mogli uporediti sa moskovskim pozorištem, ali bez obzira na to, trupa je u ovoj zgradi izvodila predstave dve pozorišne sezone.

Koncerti su počeli gotovo odmah, ali dovesti u red prikazivanje predstave nije bilo lako: fašisti su uništili ešelon sa dekoracijama i kostimima, poginuli su tehničari i stručnjaci za montažu scene. Tada je dirigent Samuil Samosud predložio jedini pravi izlaz iz ove situacije: da se izvode scenske predstave u kojima umetnici mogu da nastupaju u svojim uobičajenim scenskim kostimima.
Proba opere Đoakina Rosinija „Seviljski berberin“ u Kjubiševu
© Muzej „Boljšoj teatra“
Obućarska radionica „Boljšoj teatra“ u Kjubiševu (1941)
© Muzej „Boljšoj teatra“
Scenografska radionica „Boljšoj teatra“ u Kjubiševu (1941)
© Muzej „Boljšoj teatra“
Umetnici „Boljšoj teatra“ sakupljaju drva u Kjubiševu
© Muzej „Boljšoj teatra“
Tako su prve predstave tokom evakuacije bile „Evgenije Onjegin" Čajkovskog i „Travijata" Đuzepea Verdija.

Izvođenja su bila sjajna i publici nije ni palo na pamet da su heroji na pozornici bili obučeni „neusklađeno"
Scena iz opere Petra Čajkovskog „Evgenije Onjegin", Kjubišev, 16.03.1942. godine // Foto: © Sputnjik / Anatolij Garanin
Scena iz opere Đoakina Rosinija „Viljem Tel" u Kjubiševu 1942. godine // Foto: © Muzej „Boljšoj teatra"

Kujbišev je u to vreme prozvan za rezervni glavni grad SSSR-a. Nikakve okolnosti nisu smele da utiču na kvalitet predstava. Umetnici su smatrali da je pitanje časti obezbediti da svaka predstava izgleda „kao u glavnom gradu". Na kraju krajeva, to je imalo i političko značenje: ne samo javnosti već i diplomatskom koru, koji se kasnije preselio u Kujbišev, trebalo je pokazati da najbolje muzičko pozorište u zemlji radi kao i pre.

Tokom dve godine (1941—1943) „Boljšoj teatar" je izveo 14 predstava na sceni Samarskog (Kujbiševskog) pozorišta — devet opera i pet baleta. Održao je i dve sjajne premijere: operu Đoakina Rosinija „Viljem Tel" i balet Asafa Meserera „Purpurna jedra", na muziku kompozitora Vladimira Jurovskog.
Simfonija Šostakoviča




Glavni događaj kujbiševske epopeje pozorišta je bila svetska premijera 7. simfonije Dmitrija Šostakoviča. Orkestar „Boljšog teatra" ju je izveo u prisustvu autora 5. marta 1942. godine. Dirigovao je Samuil Samosud.



Svetska premijera 7. simfonije Dmitrija Šostakoviča
Foto: ©Muzej „Boljšoj teatra"

Kompozitor je doneo note svoje simfonije iz opkoljenog Lenjingrada. Simfonija je ostavila ogroman utisak na publiku. Mnogi su imali suze u očima, a neki su sedeli stiskajući šake. Koncert je emitovan na radiju širom zemlje. Nakon što je postao svetska senzacija, ovaj komad je trijumfalno „marširao" najboljim koncertnim dvoranama.

Pisac Aleksej Tolstoj je povezivao umetničku pobedu Šostakoviča sa porazom Nemaca u blizini Moskve:

„Crvena armija je stvorila sjajnu simfoniju svetske pobede. Šostakovič se priljubio uhom uz srce Otadžbine i odsvirao pesmu Trijumfa".


Pozornica „Boljšog teatra" u Moskvi








Moskovljani u blizini druge scene „Boljšoj teatra", ulica Puškinskaja, Moskva, februar 1942. godine
Foto: © Sputnjik/Anatolij Garanin
Kada je front bio udaljen samo 30 kilometara od glavnog grada, 19. februara 1941. godine, pozorišni umetnici koji su ostali u Moskvi otvorili su prvu vojnu sezonu velikim koncertom na pozornici.

Nastupi su se odvijali tokom dana. Uveče su ih ometala redovna bombardovanja i mrak.

Vreme kada su nastupi održavani je bilo siguran znak stanja na frontu. Kako se Crvena armija kretala prema Zapadu, zavesa se podizala sve bliže uobičajenom vremenu. Pozorište je bilo puno, a raspoloženje u dvorani je bilo vedro, uprkos činjenici da je bio rat.

Pozorište su bratski delili opera i balet.

Izvodile su se opere:
  • „Evgenije Onjegin" Petra Čajkovskog,
  • „Toska" Đakoma Pučinija,
  • „Travijata" Đuzepea Verdija,
  • „Seviljski berberin" Đoakina Rosinija.
Među baletima su bili:
  • „Uzaludna predostrožnost" Petra Ludviga Hertela,
  • „Labudovo jezero" Petra Čajkovskog,
  • „Kopelija" Lea Deliba,
  • „Bajadera" Ludviga Minkusa.


U šminkernici pre opere Petra Čajkovskog „Pikova dama" na sceni „Boljšoj teatra", 1943. godine // Foto: © Sputnjik / Anatolij Garanin
Opera Petra Čajkovskog Pikova dama" na sceni „Boljšoj teatra", 1943. godine // Foto: © Sputnjik / Anatolij Garanin

Jedan od onih koji je započeo karijeru u „Boljšom teatru" tokom ratnog perioda bio je izvanredni dirigent, između ostalog i dobitnik nagrade Gremi (1960. godine), narodni umetnik SSSR-a Kiril Kondrašin (1914—1971).

Solista orkestra „Boljšog teatra", korepetitor grupe violončela i unuk maestra, Petar Kondrašin, govorio je za Sputnjik o svom dedi i njegovim aktivnostima tokom rata:
„U jesen 1942. godine Kiril Petrovič je pozvan u Kjubišev da diriguje orkestrom 'Boljšog teatra'. Na koncertu se čula prva simfonija Šostakoviča i autoru se jako dopala interpretacija mladog dirigenta. Deda je pretpostavio da je upravo Šostakovič doprineo tome da ga pozovu u 'Boljšoj teatar' u Moskvi"
Petar Kondrašin
Kondrašinov unuk je istakao da je njegov deda, kada je počeo da radi u moskovskom ogranku pozorišta krajem 1942. godine, bio najmlađi dirigent u to vreme:

„Tada je imao samo 27 godina. Njegova prva predstava u pozorištu je bila 'Toska' Pučinija. Samuil Samosu mu je prišao posle koncerta, zagrlio ga i rekao: 'Nisam znao da ste tako divan dirigent. Mislio sam da su vas preko veze doveli ovde ili po partijskoj liniji, ali ispostavilo se da ste izvanredan dirigent'. I nakon toga su postali jako dobri prijatelji. Moram reći da Kiril Petrovič nikada nije bio član neke stranke", istakao je Petar.


1. Sovjetski dirigent Kiril Kondrašin, dirigovao je u moskovskom „Boljšom teatru", dobitnik nagrade „Gremi" // Foto: © Sputnjik / Mihail Ozerskij
2. Kiril Kondrašin, sovjetski dirigent // Foto: © Sputnjik / David Šolomovič
„Kasnije je Samosud doprineo tome da deda nije dirigovao samo u ogranku, nego i u glavnoj zgradi pozorišta. Josif Staljin je išao da sluša operu samo tamo, i to je bio veliki prestiž"
Petar Kondrašin
Sulamif Meserer, solista „Boljšoj teatra" // Foto: © Sputnjik / Anatolij Garanin

Umetnici su teško živeli. Balerina Sulamif Meserer (1908―2004) se već u sedamdesetim godinama prisećala tih obroka tokom rata i upoređivala ih sa biblijskim trpezama:
„Svima nama je pozorište tada davalo po pola vekne hleba dnevno i flašu vina za nedelju dana. I naša jela su u nekom smislu podsećala na biblijska: jeli smo hleb i umakali ga u vino. Popiješ malo i već si sit. Možeš da plešeš u špic-patikama".

Duh zaštitnika grada nije bio slomljen. U hladnoj, gladnoj Moskvi, vedrim, svečanim svetlima, koja se spolja nisu videla, sijala je unutrašnjost ogranka „Boljšog teatra" u Puškinskoj ulici.

Frontovske brigade
Radni solisti „Boljšog teatra" su formirali 16 mobilnih brigada koje su za vreme rata održale 1.939 koncerata na frontu.


Umetnici orkestra „Boljšoj teatra" na frontu
Foto: © Muzej „Boljšoj teatra"

U neverovatno teškim uslovima, često opasnim po život, umetnici su lečili duše „osakaćene ratom".

Glavna pokretna platforma za nastupe je bio kamion sa preklopnim stranama. On se pretvarao u pozornicu za vreme koncerta, drvene kutije su postajale stepenice, a gledaoci sa prve linije fronta su sedeli u polukrugu na travi.
Balerina Kuznjecova naspupa pred vojnicima, 1941. godine
© Muzej „Boljšoj teatra“
Solista opere Ivan Kozlovski na frontu, 1942. godine
© Muzej „Boljšoj teatra“
Solista opere Antonina Ivanova. Južni front, 1942. godine
© Muzej „Boljšoj teatra“
Plesači Marina Damaeva i Boris Holfin. Volhovski front, 1942. godine
© Muzej „Boljšoj teatra“
Ponekad su muzičari smatrali važnim nastup čak i za samo jednu osobu.

Jednom su umetnike iz „Boljšog teatra" zamolili da odu u poljsku terensku bolnicu kod obolele medicinske sestre.

Dok je nosila ranjenike sa bojnog polja, devojka je i sama teško ranjena: granata joj je raznela nogu. Bol je trpela dobro, ali misli o budućnosti su je izluđivale. Nije želela nikoga da vidi i ni sa kim nije razgovarala. Umetnici su došli i otpevali joj nekoliko pesama. Prisećali su se da je za njih najdragocenija nagrada bio zahvalni pogled ogromnih sivih očiju u kojima je „opet zasvetlucao život"
Pavel Lisician, ruski bariton (1940.) // Foto: © Sputnjik / Dmitrij Debabov
Pavel Lisician u operi Petra Čajkovskog „Evgenije Onjegin" u „Boljšom teatre" // Foto: © Sputnjik / Nikolaj Horunži
Pavel Lisician sa svojom ćerkom Karinom // Foto: © Sputnjik /A. Vorotinskij



Solista „Boljšog teatra" Pavel Lisicijan (1911―2004), od samog početka rata do 1944. godine je bio član grupe koja je zabavljala trupe i održavala koncerte na frontu.
Za to vreme, Pavel Lisicijan je imao dva slučaja kada je, zahvaljujući predosećaju, uspeo da čudom izbegne smrt i spasi život drugima. To je u intervjuu za Sputnjik rekla njegova ćerka, narodna umetnica Jermenije, zaslužna umetnica Rusije, profesorka na Ruskoj akademiji za pozorišnu umetnost (GITIS), Karina Lisicijan:

„U Vjazmi su se odvijale strašne bitke. Oni su se povlačili. I tata se onda povukao zajedno sa celom vojskom. I dok su išli nekom stazom, videli su nekakvu zlatnu mašinicu za brijanje. Neko je hteo da je podigne, ali tata je rekao: 'Nemojte ni slučajno da je podižete! Udaljite se! Pozovite sapere!' Oni su stigli i ispostavilo se da je ispod mašinice bila bomba. Da ju je neko podigao, bomba bi eksplodirala"
Karina Lisicijan
„U Vjazmi su se odvijale strašne bitke. Oni su se povlačili. I tata se onda povukao zajedno sa celom vojskom. I dok su išli nekom stazom, videli su nekakvu zlatnu mašinicu za brijanje. Neko je hteo da je podigne, ali tata je rekao: 'Nemojte ni slučajno da je podižete! Udaljite se! Pozovite sapere!' Oni su stigli i ispostavilo se da je ispod mašinice bila bomba. Da ju je neko podigao, bomba bi eksplodirala".

„Zatim su nastavili dalje i držali su koncerte takođe u blizini Vjazme. Grupa je bila podeljena na dva dela. Jedna je ostala u Vjazmi, a druga je otišla dalje. Tata je bio najstariji u toj frontovskoj brigadi. Pitali su ga: 'Ostajete li ili idete?'. On je rekao: „Ne, ne. Mi idemo dalje'.

Oni koji su ostali, svi su poginuli jer su nacisti počeli da bombarduju kuću u kojoj su bili. Ovo je bilo veoma važno. Spasao je ljude za koje je bio odgovoran i spasao je sebe. Sećam se toga jer je tata to uvek pričao sa suzama u očima".
Karina Lisicijan je istakla da je njen otac priredio puno koncerata i dugo pevao. Dugim ratnim putevima umetnici su išli zajedno sa narodom, do Pobede. I naravno, kruna svih stvaralačkih aktivnosti frontovskih brigada bili su koncerti solista „Boljšog teatra" u oslobođenom Berlinu.
Koncert u Rajhstagu
Na samom kraju rata, u maju 1945. godine, umetnici „Boljšog teatra" imali su veliku čast da nastupaju pred vojnicima puka koji su postavili Zastavu pobede nad Berlinom.



Sovjetska zastava nad Rajhstagom nakon poraza nacističkih trupa
Foto: ©Sputnjik / Evgenij Haldej

Ovo je bio prvi koncert sovjetskih umetnika u Rajhstagu. Sovjetski civili su izgledali čudno u ovoj zgradi. Na ulazu u Rajhstag, umetniku Sergu Goceridzeu je prišao borac i glasno mu povikao: „Ej Fric! Reci mi, gde je Hitlerov leš?" Sergo je bio zapanjen, ali se brzo snašao i odgovorio: „Slušaj, dragi, i ja ga tražim!"
Posle koncerta u Rajhstagu. Opraštanje vojnika puka koji je podigao Zastavu Pobede, sa brigadom umetnika „Boljšoj teatra". 1945. godine // Foto: © Muzej „Boljšoj teatra"


Nastupali su u uskom hodniku koji je bio ispunjen krevetima i služio je kao sklonište od bombi. Na kraju hodnika, iza „scene", bila su dva reda stepenica. Jedan od njih je vodio do izlaza, a drugi u podzemlje. Tokom koncerta, tuda su vodili zarobljene naciste, a u dubokim podrumima se još odvijala bitka.

Prolazeći duž zidova jedan za drugim, Nemci su na trenutak bili svedoci koncerta. Sovjetske pesme su odjekivale unutar zidova Rajhstaga.

Kasnije su se umetnici nastanili u Berlinu. Vozili su se automobilima iz Gebelsove garaže, održavali su koncerte u Geringovim kasarnama, hodali su po gomili obezvređenog ordenja u Hitlerovoj kancelariji.


Umetnici su 8. maja 1945. godine nastupili u Karlshorstu, gde je potpisan akt o kapitulaciji Nemačke. A 5. juna je održan njihov poslednji „frontovski" koncert. Toga dana, u Berlinu su se sastali predstavnici četiri savezničke države da potpišu Deklaraciju o porazu nacističke Nemačke.
Porodica Lisician: solista „Boljšoj tetra" Pavel Lisician sa svojom ženom Dagmarom (dole) i decom (iznad) Karinom (levo), Gerasimom, Rubenom i Ruzanom (desno) // Foto: © Arhiva porodice Lisician


Dan pobede Karina Lisicijan pamti i po tome što su se tog dana, 9. maja 1945. godine, u Moskvi rodili njeni rođeni brat i sestra, blizanci Ruzana i Ruben. Karina Lisicijan je ispričala za Sputnjik kako je, zahvaljujući njenom ocu, Ruzana preživela tešku bolest:
„Kada se mama porađala u bolnici, stavili su je na krevet na kome su ranije ležali ranjeni vojnici. Ruzana je pokupila sepsu. Umirala je, ali tata nije odustajao. Sproveli su direktno prelivanje krvi iz njegove vene u njenu. Sećam se toga dobro, tada sam imala sedam godina. I Ruzana se oporavila nakon što joj je tata dao svoju krv. Obrazi su joj se zarumeneli, počela je normalno da diše i oporavila se"
Karina Lisicijan
Sestre Lisicijan su pošle očevim stopama i postale izvanredne pevačice i vokalni učitelji.
Ovih pobedonosnih dana u Moskvi, na sceni „Boljšog teatra" se izvodila opera Čajkovskog „Čerevički". Vatromet u čast Pobede se podudario sa pauzama između činova. Gledaoci i umetnici su požurili da vide otvoreno nebo. Nakon svake paljbe, gomila ljudi osvetljena raznobojnim vatrometom ispuštala je pobedničke uzvike. Zajedno sa svima (a on je bio našminkan i u kostimu, sa rogovima i repom) na ulicu je istrčao izvođač uloge demona, solista opere Aleksej Ivanov i oduševljeno povikao: „Ura!"

Iz gomile su odgovorili: „Gledajte, čak se i đavoli raduju našoj pobedi!"

Grohotan smeh je nadjačao ove šaljive reči, odražavajući veselo raspoloženje sveopšteg praznika.
Vatromet u Moskvi u čast Dana pobede
Foto: © Sputnjik / Vladimir Akimov
Nova himna SSSR-a i neuspeli pokušaj atentata na Staljina





Josif Staljin, sovjetski lider, na sastanu sa Vrhovnom komandom SSSR-a
Foto: © Sputnjik
Zastave SSSR-a i Rusije // Foto: © Sputnjik / Aleksandr Viljt

Jedan od najvažnijih događaja u kulturnom životu zemlje tokom ratnih godina bio je konkurs u „Boljšom teatru" za novu himnu Sovjetskog Saveza, u kome je učestvovalo 170 kompozitora, među kojima su bili čuveni Šostakovič, Prokofjev i Hačaturjan. Na konkursu je pobedila himna Aleksandra Aleksandrova. Cenzor je bio lično Staljin, koji je, dok je slušao himne, veoma hvalio orkestar „Boljšog teatra".

Josif Staljin, sovjetski lider// Foto: © Sputnjik

Glavno pozorište je bilo jedno od retkih mesta gde se Staljin pojavljivao u javnosti. Nemačka obaveštajna služba je odlučila da iskoristi ovu okolnost kako bi eliminisala sovjetskog vođu. U jesen 1944. godine, zahvaljujući kompetentnim akcijama sovjetske kontraobaveštajne službe Smerš, sprečen je pokušaj atentata na Staljina. Ova operacija je ušla u istoriju pod imenom „Tuman" (Magla).
Činjenice i brojke
Ukupna količina krvi koju su dali donatori „Boljšog teatra" za spas života sovjetskih vojnika bila je 364 litra.
„Boljšoj teatar" je preuzeo pokroviteljstvo nad bolnicom broj 5016, u kojoj je šest odeljenja za ranjenike u potpunosti bilo opremljeno za pozorište, kao i klupska scena. Za ranjenike i bolničko osoblje održano je 215 koncerata.
Radnici „Boljšog teatra" su dali svoju ličnu ušteđevinu za konstruisanje tenkova i aviona, kao poklon vojnicima Crvene armije i porodicama ratnih veterana. Ukupno više od 3.300.000 rubalja (41.300 evra).
Više od 900 poklona je podeljeno ranjenicima tokom različitih kalendarskih praznika. Direkcija pozorišta, zajedno sa dobrovoljnim prilozima pojedinih radnika, potrošila je više od 700.000 rubalja (8.821 evro) za sve vrste materijalne pomoći ranjenicima sa odeljenja koja su bila pod pokroviteljstvom.
Direktno na front je otišlo 16 brigada pozorišnih umetnika koji su održali 1.939 koncerata.
Mnogo posla je urađeno na popravljanju vojnih uniformi: popravljeno je 38.000 komada odeće.
Otkupljene su državne obveznice u vrednosti većoj od 9.500.000 rubalja (118.894 evra).
U bolnicama i vojnim jedinicama u pozadini fronta održano je preko 4.500 koncerata i više od 60 pokroviteljskih predstava.
© 2020 Sputnjik. Sva prava zadržana

Foto: Sputnjik, Muzej „Boljšoj teatra"
Tekst i dizajn: Lidija Kiseljova