12:47 30 Mart 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    0 243
    Pratite nas

    Gde god da se pojavi, francuski ekonomista Toma Piketi je senzacija. Njegove savete traže svi, od Obame do Komunističke partije Kine; od grčke Sirize do španskog Podemosa.

    Razlog je „Kapital u 21. veku“, knjiga koja je razgrabljena širom sveta — prodata je u milion i po primeraka i prevedena na tridesetak jezika. U Srbiji ju je upravo objavila „Akademska knjiga“ iz Novog Sada.

    Reč je o najobuhvatnijoj studiji kapitalizma posle Karla Marksa, čiji je rezultat teorija o rastu nejednakosti u društvu, koju razvija i Piketi.

    Uspeh njegove knjige govori da je tema ekstremne nejednakosti među bogatima i siromašnima ponovo aktuelna kao u vreme Marksa. Statistike pokazuju zašto je to tako.

    Organizacija „Oksfam“ koja se bori protiv siromaštva, upozorila je na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu da će do 2016. godine jedan odsto najbogatijih na svetu posedovati više od polovine ukupnog svetskog bogatstva, ako se nešto radikalno ne promeni. Prema drugoj računici 85 najbogatijih, poput Bila Gejtsa, Vorena Bafeta i Karlosa Slima, poseduje više nego tri i po milijarde ljudi na planeti.

    Najočigledniji primer rasta ekstremnih nejednakosti su Sjedinjene Američke Države, pokazuje Piketi. I pre ove knjige je u svojim istraživanjima ukazivao da jedan odsto najbogatijih Amerikanaca zarađuje 19,3 odsto ukupnih prihoda svih domaćinstava u SAD, što se nije dogodilo od 1928. godine.

    Trećina od 100 najbogatijih ljudi na svetu živi u ovoj zemlji, a 400 najbogatijih Amerikanaca zarađuje otprilike isto koliko 50 odsto siromašnijih građana.

    Ove konstatacije dovele su do pokreta „Okjupaj Vol strit“.

    U „Kapitalu 21. veka“ Piketi pokazuje kako smo po nejednakostima sve bliži društvu 19. veka. Da bi ilustrovao svoje teze, Piketi je potražio primere u literaturi, u romanima Džejn Ostin i Balzaka. Društvo ka kome se kreće Evropa je sve bliže svetu Balzakovih junaka, u kome elita živi od plodova nasleđenog bogatstva dok se ostali bore za opstanak.

    Antagonizmi ovog neuravnoteženog, podeljenog i nepravednog društva s kraja 19. i početka 20. veka su eksplodirali u dva svetska rata.

    Piketijeva knjiga nam pomaže da razumemo zbog čega je to tako. On upire prstom na kolektivne zablude koje doprinose obnavljanju društva ekstremnih nejednakosti i pokazuje da su drugačija rešenja moguća.

    Odgovore na dileme savremenog sveta nalazi u lekcijama iz istorije.

    Njegova studija polazi od analize poreskih podataka u dvadesetak najrazvijenijih zemalja od 18. veka do danas, iz koje dolazi do važnih zaključaka o raspodeli bogatstva.

    Šta pokazuje njegovo istraživanje?

    Početkom 20. veka zapadne zemlje su bile izrazito neravnopravne zbog toga što je kapital bio u rukama nekoliko porodica, uprkos tome što je industrijska revolucija dovela do povećanja plata radnika. U Evropi je 10 odsto najbogatijih imalo 45 odsto ukupnih prihoda.

    Velika bogatstva su se istopila u svetskim ratovima i krizi dvadesetih godina, što je dovelo do smanjenja nejednakosti u društvu. Važnu ulogu u uspostavljanju veće jednakosti u kapitalističkim zemljama odigrala je i komunistička revolucija. Velike društvene promena na istoku Evrope naterale su elitu u zapadnim zemljama da prihvati reforme koje je odbijala do 1914. godine. Tako je otvoren put ka evropskom modelu socijalnih država koje su doživele procvat u pedesetim, šezdesetim i sedamdesetim godinama 20. veka. Uvođenje efikasnih poreskih i socijalnih institucija omogućilo je formiranje srednje klase koja je zahvaljujući svom radu uspela da stekne imetak.

    U SAD je tokom pedesetih godina prošlog veka deset odsto najbogatijih zarađivalo 35 odsto ukupnih prihoda svih domaćinstava, što je bio veliki pomak u odnosu na period od 1910. do 1920. godine kada je isto toliko zarađivalo četiri odsto najbogatijih.

    Nejednakosti su ponovo počele drastično da rastu od osamdesetih godina prošlog veka. U SAD je znatno smanjen porez na visoke zarade i nasledstvo, dok su bonusi za supermenadžere drastično porasli. To je dovelo do toga da je na početku 21. veka deset odsto najbogatijih ponovo imalo 45 odsto ukupnih prihoda. Zemljoposednike iz prethodnih vekova su zamenili vlasnici nekretnina, a nasledstvo je ponovo postalo važnije od zasluga u radu, naročito u Evropi u i Japanu.

    Šta zaključuje francuski ekonomista?

    Piketi konstatuje da tržišni zakoni ne mogu da reše problem rastuće nejednakosti, naročito u periodu slabog privrednog rasta.

    Francuski ekonomista ukazuje da prinos na kapital ima prirodnu tendenciju da bude veći od stope rasta. Problem nastaje kada privredni rast ne prelazi jedan-dva odsto, što je prosečni rast u razvijenim zemljama, ako se izuzmu periodi obnove, kao posle Drugog svetskog rata. U doba niskog privrednog rasta, kao što je danas slučaj, stopa prinosa na kapital raste mnogo brže od stope privrednog rasta, što vodi do gomilanja kapitala i produbljavanja nejednakosti.

    Da bi se sprečila ova tendencija koja, na duge staze, dovodi do političkih, ekonomskih i društvenih potresa, Piketi predlaže da se uvede progresivni porez, u visini od 80 odsto za primanja veća od 400.000 evra godišnje, kao što je to bio slučaj u SAD između 1930. i 1980. godine.

    Cilj ove politike je da se izbegne pobuna srednje klase koja sve glasnije dovodi u pitanje pojedine aspekte tržišne ekonomije, poput slobodne razmene. Pored toga, studije pokazuju da astronomski bonusi direktora i menadžera preduzeća nemaju veze sa njihovim rezultatima i nisu zasluženi.

    Ovaj progresivni porez na velika bogatstva trebalo bi uvesti na svetskom nivou, za početak na evropskom.

    Piketijev predlog je i da se bogatstvo preko milion evra oporezuje jedan odsto, a preko pet miliona evra – dva odsto.

    Mnogi ekonomisti prigovaraju da nije rešenje oporezivati najbogatije jer je njihov broj nedovoljan da bi ove mere imale uticaja.

    Piketi, međutim, pokazuje da je jedan odsto najbogatijih vremenom koncentrisao u svojim rukama toliku količinu bogatstva da politika koja cilja na jedan odsto, dva i po ili deset odsto najbogatijih može da stvori veliki manevarski prostor za raskid sa neoliberalizmom koji doprinosi rastu nejednakosti.

    Piketi je konstatovao da kapital najbogatijih na planeti poslednjih decenija raste u ritmu od šest odsto godišnje, dok je globalni rast imovine oko dva odsto. Ovim tempom će za 30 godina 0,1 odsto najbogatijih na planeti posedovati 60 odsto svetskog bogatstva, dok su 2013. godine posedovali 20 odsto.

    Na sumnje onih koji kažu da je u današnje vreme globalizacije nemoguće sprečiti da ovo bogatstvo ne pređe granice i završi u nekom poreskom raju, odgovor je uvođenje velikih kazni i kontrole kretanja kapitala i zamrzavanje sredstava za one koji u tome učestvuju.

    Primer Evropske unije

    Bruto domaći proizvod (BDP) u Evropskoj uniji u 2013. godini je bio oko 14.700 milijardi evra. Jedan odsto najbogatijih je posedovao oko 17.500 milijardi.

    Godišnji budžet Evropske komisije je oko jedan odsto BDP-a Evropske unije. To znači da bi godišnji porez na imovinu najbogatijih od jedan odsto iznosio 175 milijardi evra, otprilike koliko iznosi budžet Evropske unije.

    Izuzetni porez od 33 odsto, koji bi se primenio jednom u toku jedne generacije za jedan odsto najbogatijih u Evropskoj uniji doneo bi oko 6.000 milijardi evra, što odgovara 40 puta većem godišnjem budžetu EU.

    Ovaj novac bi bio iskorišćen za razvoj socijalnih službi, školskog sistema i socijalnih institucija.

    Politika štednje

    Piketijevi predlozi su suprotni sadašnjoj politici Evropske unije koja se zasniva na takozvanoj „politici štednje“ sa ciljem smanjenja javnog duga i kontrolisanja budžetskog deficita. Ovu politiku nameću političke i finansijske institucije koje su glavni kreditori (Evropska komisija, Evropska centralna banka, Međunarodni monetarni fond).

    Ona je nastala kao odgovor na krizu javnog duga koja od 2010. godine pogađa evrozonu. Njen uzrok je velika svetska finansijska kriza od 2007. do 2010. godine, koja je krenula iz SAD.

    Prvi znak krize unutar evrozone bila je kriza grčkog duga, čiji je uzrok veliki državni deficit. Usledila je kriza duga u Irskoj, do koje je došlo nakon što su izdvojena ogromna sredstva da bi se spasile banke.

    Pod pritiskom Nemačke, koja je tražila da se usvoje pravila o budžetskoj ravnoteži, evropske države su 2012. godine izglasale Evropski budžetski pakt o fiskalnoj disciplini.

    On podrazumeva uvođenje automatskih pravila za smanjenje deficita u zemljama evrozone, koje nadgleda Evropska komisija. Za Nemačku je to uslov za nastavak pomoći državama koje su naročito pogođene krizom, na prvom mestu Grčkoj, i uslov političkog jedinstva Evropske unije.

    Piketi, međutim, smatra da je ova politika „štednje“, koja podrazumeva radikalno smanjivanje budžeta, pogubna dogma koja doprinosi destabilizaciji Evrope.

    Primer je Grčka, u kojoj je primena ovih mera dovela do humanitarne katastrofe, masovnog otpuštanja, smanjenja plata i penzija, urušavanja institucija socijalne zaštite i masovnog iseljavanja iz zemlje.

    Poput mnogih evropskih kolega i političara, Piketi se zalaže za politiku povećanja privrednog rasta. Da bi se podstakao privredni rast, da bi se otvorila nova preduzeća, potrebno je ulagati u obrazovanje, u univerzitete, uveren je francuski ekonomista.

    Evropska unija se, međutim, ponaša drugačije. Dok sa jedne strane pritiska Grčku da isplati kolosalni dug, sa druge strane dopušta da se ogroman novac slije u poreske rajeve. To ilustruju najnoviji skandali, „Luksemburgliks“ i „Svisliks“, koji su izašli u javnost zahvaljujući istrazi Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara.

    „Luksemburgliks“ je pokazao da je sam vrh Evropske unije, odnosno predsednik Evropske komisije, Žan Klod Junker, godinama omogućavao i čak podsticao krađu poreskih obveznika od svojih suseda.

    Luksemburg je zahvaljujući labavim poreskim zakonima već godinama raj za bogataše i međunarodne korporacije koji beskrupulozno iskorišćavaju poresku konkurenciju među članicama Evropske unije kako bi izbegli plaćanje poreza u svojim zemljama.

    Luksemburg nije jedina zemlja koja se koristila ovom metodom za privlačenje investitora, već tu spadaju i Velika Britanija, Holandija, Irska, Kipar i Malta.

    Države tako gube milijarde evra koje bi dobile kroz porez. Najgore prolaze siromašne zemlje, jer su sredstva isisana na taj način iz njihove ekonomija često veća od pomoći za razvoj koju dobijaju.

    Junker, bivši premijer Luksemburga, ovakvu politiku je objasnio „državnim razlozima“, odnosno time da se njegova zemlja suočavala sa urušavanjem industrije zbog čega je morao da pribegne ovom rešenju.

    Afera „Svisliks“ je javnosti otkrila kako funkcionišu tajni kanali za preusmeravanje novca ka poreskim rajevima radi utaje poreza koji su išli preko britanske banke HSBC.

    Dokumenti koji su „iscureli“ iz švajcarske filijale ove banke sa sedištem u Londonu, pokazali su kako je sa stotine hiljada računa njenih klijenata prebačeno 180 milijardi evra u više od 20.000 ofšor kompanija registrovanih najčešće u Panami i na Britanskim devičanskim ostrvima, u periodu od 2005. do 2007. godine koji obuhvata istraga.

    Britanska banka, jedna od najvećih na svetu, ne samo što je omogućila već je i podsticala prevaru, savetujući klijente sa milionskim računima kako da izbegnu plaćanje poreza u svojim zemljama.

    Pored Luksemburga, Švajcarske i Velike Britanije i francuske banke su u srcu ovog sistema. Pet najvećih francuskih banaka, one koje odlučuju o zakonima finansijskog tržišta u ovoj zemlji, 2014. godine su imale više od 570 filijala u poreskim rajevima.

    Procenjuje se da je u poreske rajeve sklonjeno 25.500 milijardi evra. Ovaj novac koji je ukraden od država odgovara BDP-u Sjedinjenih Američkih Država i Japana zajedno.

    Kada bi se vratio u državne kase, smanjio bi teret duga koji je pao na najsiromašnije.

    Piketijeva knjiga daje ključ za razumevanje savremenog sveta i načine da se on promeni.

    Tagovi:
    EU, Karl Marks, Toma Piketi, Francuska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga