12:54 19 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Novinari, ilustracija

    Nekad su ubijali novinare, sad novinari ubijaju novinarstvo

    © Flickr/ Richard Masoner / Cyclelicious
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Nenad Zorić
    1372

    Kad kolege ne reaguju na slučajeve političkih pritisaka na novinare, nastaju pokazni primeri kako ne treba raditi. Kad se pobuni njih 10, 15, 25… nastanu „Naša borba“, „Demokratija”, „Danas“, „Dnevni telegraf“, „Ekonomist“...

    „Slavko je ubijen tokom bombardovanja, a u to vreme imali smo daleko veći razlog za brigu od toga šta piše, nije on nikog ugrozio“, izjavio je juče Radomir Marković, bivši načelnik službe DB na suđenju optuženima za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije.

    Pre 16 godina u Dnevniku 2 RTS-a, posle termina za kulturu, glas novinara hronike reče kako je tog 11. aprila 1999. ispred svog stana u Svetogorskoj ulici ubijen Ćuruvija Slavko. Baš ovim redosledom reči navodeći ime i prezime. „Za ubicama se traga“, nastavi dalje.

    Onaj ko je tada gledao i crnogorsku državnu televiziju video je sledeće: udarna vest u svim informativnim emisijama bila je da je „ubijen Slavko Ćuruvija, novinar, vlasnik dnevnika ’Dnevni Telegraf‘ i nedeljnika ’Evropljanin‘“. 

    „Izvini, draga

    Danas, 16 godina posle, nema presude za ovo — političko — ubistvo novinara. Danas, međutim — a to će vam reći gotovo svaki srpski novinar — nema ni novinarstva. I to „danas“ traje od 2000. godine.

    „Draga, izvini, pa nisam te tako razumela…“, pravdala se pre tri, četiri godine jedna potresena urednica, kad je sa druge strane tadašnja „urednica svih urednika i urednica“ sipala zamerke u slušalicu.

    „Opet su jutros napali novinare, to im je hvala za ono što su prećutali“, izjavio je dosta godina ranije Duško Radović, novinar i pisac. Ali, za razliku od Radovićevog vremena, danas se prećutkuje mnogo. Zbog ekonomije. Zbog oglašavanja. I zbog pragmatizma.

    Piši ti šta 'oćeš, ali ako nema reklama nema ni para. A para inače nema. Možeš imati tiraž koliki hoćeš, rejting još veći, ali to ne znači da ćeš dobiti reklamu. Tačnije, dobićeš je, ali da budeš dobar i ne skrećeš ideološki. Skreneš li — doviđenja, nema reklama. Sledeći put ćeš da paziš.

    Početkom dvehiljaditih, pa do 2012, uredničko-novinarska logika je bila da tadašnje vlasti ne valjaju, da ne rešavaju problem, da srljaju… Ali su naši. Sve zbog onoga pre 2000. godine. A i ako ih kritikuješ, em će biti onih poziva koje pomenusmo, em će „doći gori“.

    U poslednje vreme je aktuelna priča o cenzuri i o autocenzuri. Ima je. I nije je Aleksandar Vučić zasadio.

    Kad se onomad desio slučaj sa intervjuom Borisa Tadića „Politici“ i kad su se ova kuća i novinar — koji je pustio delove intervjua u kojima predsednik i njegov medijski savetnik nikako da se dogovore koji od njih daje intervju — našli na udaru vlasti, malo ko je podržao kolege. 

    Kad je, na primer, Srđan Škoro smenjen opet nisu reagovale kolege. Kad je „odlučeno“ da kultna emisija „Utisak nedelje“ bude prebačena na jedva postojeći kablovski info kanal, a Olji Bećković uskraćeno pravo na rad, kolege su se sastale dva puta. Da ponovimo — dva puta.

    Kad novinar ujede sebe

    Kad se dese ovakvi slučajevi, a kolege ne reaguju ili nemušto reaguju, postaje se pokazni primer: ko radi kao pomenuti, proći će kao pomenuti. Kad se pobuni jedan, onda je to labudova pesma. Kad se '90-ih pobuni 10, 15, 25… novinara „Borbe“ jer ne žele da pišu kako Milošević diktira — daju otkaze i odu na ulicu. Da, na ulicu. Ali ode svih 25 i više. A onda, kasnije, naprave „Našu borbu“, „Demokratiju“, „Danas“ i „Dnevni telegraf“. Isti slučaj je i sa ljudima iz „Ekonomske politike“, koji su odbili poslušnost, a onda napravili „Ekonomist“. Pa imali su i pomenuti novinari tada porodice, decu koju je trebalo oblačiti i hraniti, Milošević je bio mnogo jači nego Tadić onomad ili Vučić danas — ali su rekli: ne.

    Poslednjih ako ne 16, onda sigurno 10 godina, novinari su postali prvo nesolidarni, a onda pragmatični. Prestali su da budu novinari, da bi imali šta da je jedu. Zaluđenici za Bobom Vudvordom (čuvena afera „Votergejt“ i ostavka američkog predsednika Ričarda Niksona) u sistemu bez sistema, samo mogu da navuku neprijatelje. Zato i časni novinari saginju glave i ćute. Oni nekako preživljavaju, ali je profesija ubijena. I nisu je ubili političari, oni su samo saučesnici, prvi svedoci koji se vraćaju na mesto zločina. Bio je to, dabome, suicid. Zbog života, kakav apsurd.

    Tagovi:
    osvrt, ubistva, stanje, novinari, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga