23:22 09 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Milan MartićOluja - iza hrvatske vojske ostale su spaljene i porušene kuće

    Zašto je Plan Z-4 bio neprihvatljiv?

    © AFP 2019 / FRED ERNST / POOL © Foto : http://www.veritas.org.rs
    1 / 2
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    37820
    Pratite nas

    Sa 20. godišnjicom hrvatske akcije „Oluja“ i etničkog čišćenja između 200 i 250.000 Srba sa prostora RSK, ponovo je u našoj javnosti aktuelizovano pitanje (ne)prihvatanja Plana Z-4 (Zagreb 4).

    Već skoro dve decenije, a naročito od 2000. godine u medijima i u javnosti se, kao deo šire kampanje o Srbima koji „ne propuštaju priliku da propuste priliku“ i „odbiju povoljnije, a zatim prihvate mnogo gore rešenje od onog koje su prethodno odbili“, stvara crno-bela slika „bahatog, osionog, nekooperativnog i neodgovornog“ rukovodstva RSK, koje je odbilo Plan Z-4, takođe odgovornog Beograda koji je to odbijanje podržao, a zatim „predao“ ili „prodao“ RSK i predstavljanje samog Z-4 kao navodno spasonosnog rešenja kojim su se „Oluja“ i etničko čišćenje Srba mogli izbeći.

    Kamp Unprofora u Kninu, Srbi zarobljeni u „Oluji“
    © Foto : www.veritas.org.rs

    U kreaciji takve jednostrane slike se izuzetno nekritično u prvi plan guraju prednosti plana, a gotovo nigde se ne spominju nedostaci, pogotovo dva ključna zbog kojih je plan bio neprihvatljiv.

    Plan Z-4 je ozvaničen početkom 1995. godine i nudio je Srbima u Krajini široku autonomiju unutar Republike Hrvatske. Krajina je, po planu, imala pravo na predsednika, parlament, vladu i sudove, ime, zastavu, grb, sopstveni novac, upotrebu jezika i pisma, pravo na sopstvene poreze, policiju, carinu i sklapanje međunarodnih ugovora. Hrvatska vojska bi mogla da uđe u Krajinu samo na poziv krajiškog predsednika, hrvatski zakoni bi se sprovodili samo uz saglasnost Krajine, dok bi sporove između Krajine i Hrvatske rešavao poseban ustavni sud.

    Na prvi pogled, plan je zaista, prema rečima Gerda Arensa, jednog od autora, bio „isuviše velikodušan prema Srbima“. Bila bi to, kako je primetio šef kabineta Franje Tuđmana, šef Hrvatske obavještajne zajednice i jedno vreme predsednik hrvatske vlade Hrvoje Šarinić, država u državi. Međutim, đavo se kao i obično krije u detaljima.

    Karta Republike Srpske Krajine i Plana Z-4
    © Foto : Zavod za udžbenike
    Karta Republike Srpske Krajine i Plana Z-4

    Kao što se može videti iz priložene karte, Plan Z-4 se odnosio na 11 opština, tačnije na dva autonomna kotara — kotar Glinu (opštine Glina, Vrginmost, Vojnić, Dvor i Kostajnica) i kotar Knin (opštine Knin, Obrovac, Benkovac, Gračac, Donji Lapac i Korenica).

    Kamp UNPROFOR-a u Kninu, Srbi zarobljeni u Oluji
    © Foto : www.veritas.org.rs

    Autonomne kotare je još sredinom 1992. ustavnim zakonom osnovala hrvatska država fingirajući dobru volju, toleranciju i poštovanje ljudskih i manjinskih prava pred međunarodnom zajednicom koja je upozorila na jednostrano izbacivanje Srba iz Ustava kao konstitutivnog, odnosno državotvornog naroda odlukom Sabora 1991. godine i njihovim svođenjem na „nacionalnu zajednicu“.

    Autonomni kotari, sa nevelikim ovlašćenjima, trebalo je da budu „zamena“ za raniju ravnopravnost. Kada su Srbi posle 1995. počeli da se u simboličnom broju vraćaju u Hrvatsku, ti kotari su maja 2000. ukinuti, samo 4 meseca po izboru nove, levičarske vlade Ivice Račana.

    Dakle, autori plana su predvideli neku vrstu „unapređene verzije“ autonomnih kotara, polazeći od tada postojećeg ustrojstva hrvatske države. Plan bi se prema tome odnosio na jednu trećinu tadašnje RSK, koja u tom momentu nije samo obuhvatala pomenutih 11 opština, već i naselja (tj. delove drugih opština kao što se može videti na karti) koja su imala srpsku etničku većinu.

    Sve izvan predviđenih 11 opština je, po planu, trebalo odmah vratiti pod hrvatsku vlast, dok bi za Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem važio već poznati prelazni period od dve godine, posle kojih bi i taj deo RSK bio vraćen pod hrvatsku vlast.

    Ostaje velika nepoznanica šta bi se dogodilo u delovima RSK koji bi odmah bili vraćeni, kako bi se ponašala hrvatska vojska, kako bi se ponašalo srpsko stanovništvo po dolasku hrvatske vlasti i kako bi se ta vlast ubuduće odnosila prema tom stanovništvu, a taj prostor nije bio mali i obuhvatao je opštine ili delove opština — Sinj, Drniš, Gospić, Otočac, Slunj, Ogulin, Duga Resa, Karlovac, Petrinja, Sisak, Novska, Pakrac i Nova Gradiška.

    Drugi ključni nedostatak Plana Z-4 je taj što je srpska „država u državi“ trebalo da bude podeljena na dva dela. Kao što se može videti, opština Slunj, koja je bila za RSK isto ono što je Brčko za Republiku Srpsku, nije bila obuhvaćena planom. „Država u državi“ bez teritorijalne celovitosti i linije komunikacije nije država, već nedefinisana oblast koja lako može biti neutralisana i stavljena pod punu kontrolu njenih protivnika.

    Uostalom, i da su januara 1995. godine rukovodioci RSK, umesto odbijanja, bespogovorno prihvatili plan u ovakvom obliku, šta bi se dogodilo? Na ovo je iskren odgovor dao niko drugi do Hrvoje Šarinić: „Da su oni tada rekli da prihvataju plan, onda bi mi morali reći da je on za nas neprihvatljiv, u ovom obliku“.

    Na kraju, čak i kad su, pred samu „Oluju“, 2. avgusta, Milan Babić u američkoj ambasadi u Beogradu i krajiška delegacija na konferenciji u Ženevi, prihvatili plan kao osnovu za dalje razgovore, odgovor hrvatske delegacije, ohrabrene američkom podrškom, bio je ultimativni zahtev za potpunom predajom. Toliko o planu koji je bio „spas“ za Srbe.

    Tagovi:
    plan Z-4, Oluja, Hrvoje Šarinić, Milan Babić, Milan Martić, Franjo Tuđman, RSK, Hrvatska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga