15:46 23 Februar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    1421
    Pratite nas

    Da li je pravo međunarodno partnerstvo uopšte moguće dok američki zvaničnici u spoljnoj politici, često bez jasnog razloga, koriste jezik apsolutno neprimeren diplomatiji?

    Nedavni istorijski sporazum između Irana i šest velikih sila, u kojem je — pored Rusije — i američka strana odigrala značajnu ulogu, jedna je od retkih čisto diplomatskih pobeda u vremenu u kojem trijumf u politici mahom znači i nečiji poraz u vojnom sukobu.

    Angela Merkel i Vladimir Putin
    © AFP 2019 / Flicker/Jorge Elías

    Diplomatsku „borbu“ na kanabetu, u savremenom svetu, gotovo po pravilu prate i krvavi sukobi na terenu — jedan od primera za to je trenutna situacija u Siriji, a uprkos tome, odnosi Rusije i Amerike su poslednjih godina daleko od bliskih i toplih, nedavni direktan kontakt ministara odbrane dveju zemalja daje nadu da će u budućnosti i diplomatska saradnja biti znatno bolja.

    Savremena američka diplomatija, opšti je utisak, veoma se razlikuje od one od pre samo deceniju ili dve — jezik koji se koristi u spoljnoj politici postao je mnogo oštriji, do te mere da je čak uvredljiv — ali često bez jasnog razloga ili povoda.

    U administraciji predsednika Obame nemali je broj visokih zvaničnika koji su čak veoma ponosni na to što se u diplomatiji ponašaju veoma nediplomatski — jedan od primera je Samanta Pauer, trenutni ambasador Sjedinjenih Država pri Ujedinjenim nacijama, koju mnogi optužuju za uvredljive, ili čak militantne verbalne ispade, odnosno negovanje „nekulture komunikacije“ u međunarodnoj diplomatiji.

    Političku karijeru je počela u prošloj deceniji, a 2008. godine bila je čak prinuđena da se povuče iz Obamine kampanje, nakon što je tadašnju senatorku Hilari Klinton nazvala monstrumom. Ali, ako znamo da Samanta Pauer nije usamljeni primer, postavlja se pitanje da li je oštar diplomatski jezik samo pitanje ličnog stila, ili je posredi novi trend u američkoj spoljnoj politici?

    Vilijam Luers, bivši američki ambasador i direktor „Projekta Iran“, uticajne grupe koja se bavila lobiranjem tokom pregovora sa Teheranom o nuklearnom programu, smatra da uprkos brojnim ispadima — koji su, ruku na srce, široj javnosti sada znatno dostupniji zahvaljujući novim tehnologijama — nismo svedoci ničega naročito novog.

    „To uopšte nije novi trend. Sjedinjene Države se od svog nastanka, od samog početka, nisu osećale dobro po pitanju uloge koju igraju u svetu. Mislim da smo nakon Drugog svetskog rata počeli sebe da doživljavamo kao odlučujući faktor za očuvanje mira u svetu, a okrenuli smo se u suprotnom pravcu — zaključili smo da mir treba održavati tako što ćemo u svakom trenutku znati da je naša vojna sila spremna da ga zaštiti. I to je postao jedan izopačeni fenomen modernog sveta, u kom su oružane snage postale samo alatka za održavanje postojećeg poretka. Mislim da je to velika greška. Teorija da je vojna sila ključ svetskog mira dovodi do toga da se jezik diplomatije menja — i taj jezik sada demonstrira silu. Američku silu“, kaže Luers.

    Da li bi, dakle, „mekši“ pristup u diplomatiji mogao da dovede do preokreta u pregovorima o međunarodnim kriznim žarištima, kao što su na primer Ukrajina ili Sirija? I kako uopšte nacije sa fundamentalno različitim pogledima na svet mogu konstruktivno da sarađuju, kako bi pozitivan razvoj situacije postao moguć?

    Migranti iz Sirije u parku kod autobuske stanice u Beogradu
    © Tanjug / DRAGAN STANKOVIC

    Vilijam Luers smatra da trenutna američka administracija ipak — doduše, mravljim koracima — utire put novim, prisnijim međunarodnim odnosima:

    „Moja teorija je da Obama od kada je došao na vlast pokušava da smanji tenziju koja je postojala između vere Vašingtona u mir u svetu i uloge koju su Sjedinjene države odigrale u rušenju tog mira. Mi, Amerikanci, imamo to pomereno uverenje da je vojna sila izvor naše snage, i da će ona sačuvati svetski mir. Mislim da Obama od dolaska na vlast ulaže velike napore pokušavajući da promeni ustaljenu naviku nove generacije američkih diplomata da koriste oštru retoriku, i pokušava da im objasni da je diplomatski jezik dobar način da Sjedinjene Države promene percepciju drugih po pitanju uloge koju igraju u svetu. Odavno sam osećao da je to važna tema, i mislim da je Obama prvi predsednik koji je to bar donekle osetio“, kaže Luers.

    On napominje da ne može da proceni da li će Barak Obama do kraja mandata uspeti potpuno da izmeni način na koji se Amerika predstavlja svetskoj javnosti, ili će možda to ostaviti sledećem američkom predsedniku „u amanet“ — ali dodaje da se, za dobrobit čitavog sveta, iskreno nada da će biti tako.

    Tagovi:
    rečnik, diplomatija, Samanta Pauer, Hilari Klinton, Barak Obama, Iran, Rusija, Sirija, SAD
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga