23:54 17 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Spomenik Franji Tuđmanu u VukovaruZoran Milanović glasa

    Hrvatska – od Tuđmana do Tuđmana

    © Tanjug / Sava Radovanović © AFP 2019 / Stringer
    1 / 2
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Nenad Zorić
    1210

    Šta se krije iza sukoba Hrvatske i Srbije? Šta su američki pi ar stručnjaci savetovali Zoranu Milanoviću? I šta sve to zajedno govori o delu hrvatskog društva?

    Ivica Račan je januara devedesete kao predsednik hrvatskog Centralnog komiteta izveo tamošnje komuniste sa 14. vanrednog kongresa Saveza komunista Jugoslavije. Ali je Franjo Tuđman bio taj koji je izveo Hrvate iz Jugoslavije. I dao im nezavisnu državu.

    Hrvatska je od tada promenila četiri predsednika i 10 premijera. Od Franje Tuđmana do potonje predsednice Kolinde Grabar Kitarović, odnosno od Stjepana Mesića, kao prvog premijera, do sadašnjeg Zorana Milanovića.

    Za 25 godina Hrvatska je prešla put od socijalističke republike u okviru Jugoslavije do nezavisne države u Evropskoj uniji. Posmatrajući retoriku, delovanje i odnos hrvatskog premijera Zorana Milanovića prema Srbiji  — a suštinski prema HDZ-u kao glavnom oponentu na predstojećim parlamentarnim izborima — čini se da je ova najmlađa članica EU za četvrt veka prešla put od Tuđmana do Tuđmana. Od utemeljivača nezavisnosti do nekog ko je i dalje sveprisutan, iako je već 16 godina mrtav, ali ideološki nikad življi.

    Na protivnika njegovim oružjem

    Praksu da političke partije jedna od druge „pozajmljuju“ ključnu ideju vodilju prvi je na prostoru bivše Jugoslavije patentirao Milo Đukanović, kad je od Liberalnog saveza Crne Gore i Slavka Perovića preuzeo i omasovio program nezavisnosti. Posle su to, delimično, radili i neki političari u Srbiji. Da li je moguće i da socijaldemokrata Milanović — naslednik Račana na čelu SDP, partije koja je devedesetih promenila ime iz Saveza komunista — „pozajmi“ retoriku desnog HDZ-a i da za to ne bude politički kažnjen?

    Činjenica da posle hrvatskog, a potom i srpskog ukidanja blokade granice, i posle gostovanja premijera Srbije i Hrvatske na javnim servisima ovih država, Zoran Milanović i dalje nastavlja sa jednako ratobornom retorikom i pokazuje da mu je ono što je radio i pričao donelo neku političku korist. Ne Hrvatskoj, nego njemu lično i njegovoj partiji.

    Može se čuti i od hrvatskih analitičara i dobrih poznavalaca tamošnjih prilika da su glavni „krivci“ za ovakav diskurs američki stručnjaci za politički marketing, koji su Milanoviću savetovali baš ovako ponašanje. A savetovali su mu, dâ se pretpostaviti, baš zbog toga su im istraživanja javnog mnjenja i rezultati fokus grupa pokazali da veliki deo hrvatskog društva i dalje poštuje delo Franje Tuđmana. I da je za taj sloj stanovništva domovinski rat nešto oko čega nema spora. Kad nema ekonomije, onda pi ar stručnjaci savetuju plan B koji je na Balkanu uvek plan A — odnosno, nacionalno pitanje.

    Nije ovo od juče

    Da ovakvo ponašanje nije od juče i da je domovinski rat a pre toga referendum o nezavisnosti u Hrvatskoj aksiom, govori i još jedan podatak. Baš na današnji dan pre godinu dana Dejan Jović je, inspirisan referendumom o nezavisnosti Škotske, napisao tekst za stručni časopis u kome se dotakao i nekoliko referenduma na prostoru bivše Jugoslavije i ustvrdio da ti referendumi nisu bili demokratski jer, parafraziramo, demokratija nije samo pokazatelj broja onih kojih je više za neku odluku. Tekst je potpisao kao profesor Fakulteta političkih znanosti u Zagrebu, glavni i odgovorni urednik „Političke misli“, ali i kao glavni analitičar predsjednika Republike Hrvatske. Profesor Jović je brže-bolje smenjen. I to od strane Iva Josipovića, tadašnjeg predsednika i tada člana Milanovićevog SDP-a.

    Igra na sve ili ništa

    Činjenica da je Josipović izgubio predsedničke izbore iako je „Oluju“ karakterisao kao legitimnu vojnu akciju, govori da i Milanović sa desnom predizbornom retorikom igra na oštrici noža. Rezultati anketa pokazuju da je uzeo deo onih građana naklonjenih HDZ-u, ali je veliko pitanje da li su to samo simpatije koje će pretočiti u direktnu podršku na izborima ili samo simpatije, a glasaće za one koji takvu retoriku imaju oduvek.

    No, podatak da Milanović počinje mitinge pitanjem: „Ima li ovde domoljuba?“, govori da čak iako mu to ne donosi poene, svakako ih odnosi HDZ-u. A sve to zajedno govori o tezi koju već pomenusmo, odnosno o živosti Franje Tuđmana kao metafore hrvatske nezavisnosti i kao sigurnog aduta kad ostali zbog nerada ili neznanja ne (u)pale.  

    Milanovićeva namera, odnosno računica američkih pi ar stručnjaka koji ga savetuju, jeste da će ovakvom kampanjom naštetiti HDZ-u, a da će njegovi birači ili otići u apstinente ili će deo njih glasati za partiju Naprijed Hrvatska, u kojoj su Radimir Čačić, bivši potpredsednik Vlade Hrvatske, i Ivo Josipović, bivši predsednik Hrvatske. Ni Čačić ni Josipović neće ići u savez sa HDZ-om, pa Milanović ne gubi.

    Granica između Srbije i Hrvatske
    © Tanjug / NEMANJA JOVANOVIC

    Ali, to je (politička) računica. Stvarno stanje znaćemo otprilike za dva meseca. A ako je ova retorika glavna tema, onda će ta dva meseca biti baš duga.

    Ono što već sada znamo je stanje na terenu. Moglo bi se očekivati da jedno društvo za 25 godina, posle ulaska u EU, ali i posle šlepera novca i propagandnih materijala čiji je cilj suočavanje sa prošlošću, ostavi Tuđmana u tamošnjoj aleji velikana. Međutim, on je i dalje tema. 

    Od svih ljudi na vlasti u nezavisnoj Hrvatskoj koje pomenusmo na početku teksta, iako deluje apsurdno, najsličniji su prvi i poslednji. Tuđman i Milanović. Sa tom razlikom što je Tuđman prvo osvojio vlast — pa onda zaratio, a Milanović umalo da zarati kako bi sačuvao vlast. On igra na sve ili ništa. Isto kao što je igrao Tuđman, ali je Franji naum u potpunosti uspeo. Čak i dan-danas hrvatska politička scena svakodnevno podseća da je živ i da umro nije.  

    Tagovi:
    Tuđman, Milanović, Hrvatska, region
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga