02:18 13 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    3451
    Pratite nas

    Očekivano razjarivanje rata u Siriji, uz neočekivani nusproizvod tog rata u vidu izbegličke krize koja je pogodila Evropu, a naročito Nemačku, još jednom su u prvi plan izbacili političku impotenciju starog kontinenta, nesposobnog da se emancipuje od vašingtonskih vlasnika.

    Evropa nije u mogućnosti to da uradi čak i sada, kada se ta nesposobnost emancipacije sve više pretvara u prilježan, a uz to i samoubilački rad u korist sopstvene štete.

    Otuda i pitanje može li Evropa da postane evropska, umesto američka? Pitanje je pre svega upućeno Nemačkoj, pošto druga glavna poluga (briselske) Evrope, Francuska, kao da mnogo više razumevanja iskazuje za Vašington, nego za Berlin…

    Da su rat u Siriji izazvali Amerikanci svojom željom da ispune sopstvene geopolitičke želje i interese, nije potrebno dokazivati. Kao što nije potrebno posebno dokazivati ni da su izbeglice u Evropu, dovodeći Evropsku uniju do tačke pucanja, nagrnule bežeći od tog rata pokrenutog radi svrgavanja Bašara el Asada.

    Pre nego što je rat pokrenut izbeglica nije bilo, što jasno svedoči da se iz Sirije ne beži od „zlog diktatora“ Asada, već od rata pokrenutog da bi on bio srušen sa vlasti.

    Najzad, jasno je i da talasi izbeglica neće biti zaustavljeni dok ne bude zaustavljen rat, a on pak ne može da bude zaustavljen ako Asad bude oboren, kao što zahtevaju Amerikanci i njihovi saveznici. O posledicama zamene „diktatora“ kojekakvim džihadističkim pobunjenicima, uostalom, ponajbolje svedoči primer Libije, zemlje temeljno razorene sa tendencijom da takva ostane još zadugo.

    Ali uprkos ovim očiglednim istinama, i uprkos elementarnom nagonu za samoodržanjem, Evropa — do Nemačke kancelarke Angele Merkel doći ćemo malo kasnije — nastavlja da ponavlja vašingtonsku mantru da „Asad mora da ode“, vodeći računa o američkim interesima umesto o vlastitoj nuždi.

    I nije to slučajni incident, to je nastavak onog odnosa koji je uspostavljen još 1945. godine, a koji sada počinje da iskazuje svoje najružnije lice. Američka zaštita Evrope pretvara se u njenu okupaciju.

    Kako, naime, drugačije objasniti ono što je Evropska unija učinila u vezi sa, na primer, „Južnim tokom“ ili pak sa uvođenjem sankcija Rusiji?

    Što se prvog tiče, diplomatske depeše američke diplomatije, koje je obelodanio „Vikiliks“, sasvim nedvosmisleno pokazuju da su se Amerikanci žestoko protivili izgradnji ovog gasovoda koji bi Evropsku uniju dodatno povezao sa Rusijom i time umanjio američki uticaj na EU i njene članice, i da su krajnje ozbiljno radili na onemogućavanju njegove izgradnje. I tek je posle tih američkih pritisaka, pokazuju depeše, Evropska komisija formulisala Treći energetski paket, birokratsko oružje izmišljeno da „Južnog toka“ ne bude, koje je na kraju i pogodilo svoju metu.

    Panel Ruska dilema: kakav međunarodni poredak Rusija želi?
    © Tanjug / Oksana Toskić

    Iako je Evropskoj uniji ruski gas neophodan — realne alternative ona zapravo i nema, uprkos svim fantazijama o američkom tečnom gasu iz škriljaca ili pak dovoljnim količinama gasa iz Azerbejdžana — Evropska unija se povela za američkim nalogom umesto za svojom potrebom.

    Isto je i sa uvođenjem sankcija Rusiji, koje krhkoj ekonomiji Evropske unije, koja nikako da se zaista oporavi od krize 2008. godine, svakako da nije bilo potrebno, naprotiv. A ipak, kao što je potpredsednik SAD Džozef Bajden čak i otvoreno rekao u govoru pred studentima Harvarda u oktobru prošle godine, Sjedinjene Države naterale su EU da učini ono što nije u njenom interesu, ali jeste u interesu Vašingtona, i da uvede sankcije Rusiji

    „Istina je da oni to nisu želeli“, pohvalio se Bajden svojom (američkom) moći ubeđivanja.

    Jasno je da je i ovo što se sada dešava u vezi sa Sirijom samo nastavak tog odnosa snaga, u kome i SAD i EU rade ono što je u interesu SAD. Američka Evropa Evropi donosi samo nevolje.

    I tek povremeno Nemačka. kao jedina država u EU koja za tako nešto ima snage, uspe da napravi poneki iskorak u pravcu zaštite svog interesa pred američkim planovima, naravno, po cenu bolnih kompromisa o drugim pitanjima. Izraz takvog iskoraka je gasovod „Severni tok“, i njegov prvi krak koji je pušten u rad 2011. godine, i, naročito, drugi čija su izgradnju Nemci i Rusi dogovorili početkom septembra.

    U kontekstu te težnje da zaštiti nemački interes — uprkos američkom, to stalno treba imati u vidu — treba posmatrati i nedavnu „prevratničku“ izjavu Angele Merkel u vezi sa sirijskim/izbegličkom krizom.

    „Moramo da razgovaramo sa mnogima, a to uključuje i Asada“, kazala je Merkelova 24. septembra, posle sastanka EU posvećenog rešavanju problema izbeglica, iskoračivši iz one vašingtonske mantre da „Asad mora da ode“ kako bi se pristupilo političkom rešavanju sirijskog užasa.

    Iako svakako nisu za potcenjivanje, ovim tragovima emancipacije (delova) Evrope od pogubnog američkog uticaja ipak ne treba ni previše davati na značaju i gledati u njima sigurnu nadu da će do te emancipacije zaista i uskoro doći. Dosadašnje iskustvo pokazuje da su ovakvi tragovi, umesto vesnik promena, mnogo više usamljene laste koje, po definiciji, ne čine proleće koje je Evropi potrebno, a da toga možda ni sama nije svesna.

    Situacija po Nemce je utoliko komplikovanija što su u ovakvim svojim (povremenim) nastojanjima poprilično usamljeni, a ta je usamljenost najvidljivija kada se pogleda Francuska, država koja bi trebalo da je najbliži nemački saveznik. Navedimo samo dva nedavna primera.

    Za razliku od Nemačke koja, baš kao i Rusija, dodajmo, promoviše inače sasvim razuman zaključak da i Asad mora da bude deo političkog dogovora u Siriji, Francuska ovih dana, čak i gorljivije od Amerike, ponavlja (rečima svog predsednika Fransoa Olanda ovog četvrtka, na primer):

    „Politička tranzicija (u Siriji) mora da bude sprovedena bez Bašara el Asada“.

    Istovetno priklanjanje američkim, naspram nemačkim stavovima — pošto je već nemoćna da formuliše sopstvene — Olandova Francuska iskazala je i tokom nedavne, samo privremeno okončane grčke dužničke krize, i onog primoravanja grčkog premijera Aleksisa Ciprasa da prihvati treći paket „pomoći“ svojih surovih kreditora predvođenih Nemcima. Nemačka je tada, tokom pregovora, predvodila blok EU zemalja koje su se protivile otpisivanju dela grčkog duga, za šta su se pak, jako dobro znajući da bi to pre svega udarilo Nemačku po džepu, a ne iz želje da pomognu Grčkoj, zalagali i Vašington i Pariz.

    Posmatrana na ovaj način, američko–francuska veza iskazuje se i kao klin u srcu Evrope, koji dodatno onemogućava njeno oslobađanje od teškog američkog uticaja. To oslobađanje pak, sa krizama koje se samo ređaju, postaje sve veća nužda.

    Hoće li Evropa (Evropska unija) uspeti da sakupi dovoljno snage i hrabrosti za to?

    Mogućnost je jako mala, ali, pokušajmo da zamislimo kakvu bi novu dinamiku u razvoj svih ovih odnosa donela eventualna pobeda predvodnice Nacionalnog fronta Marin le Pen na predsedničkim izborima u Francuskoj 2017. godine…

     

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga