12:37 07 Jun 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    8473
    Pratite nas

    Referendum o daljim srpskim evrointegracijama može se pokazati kao racionalan, ali samo pod uslovom da pitanje o kome se građani budu izjašnjavali bude formulisano tako da ne može da bude predmet manipulacije.

    Ako se ne računaju referendumi koje su održavale parapolitičke albanske strukture, u Srbiji nije bilo mnogo referenduma, kaže analitičar Cvijetin Milivojević.

    „Imali smo dva-tri ozbiljna referenduma, a referendum sa najozbiljnijim pitanjem bio je onaj uoči NATO bombardovanja u kome je vlast građane pitala da li su za ulazak stranih trupa na teritoriju Srbije. Naravno, građani su u ogromnoj većini rekli ne, ali videli smo da je posle šest meseci njihovo ’ne‘ zapravo značilo ’da‘“, kaže Milivojević.

    Referendum o novom Ustavu bio je drugi, koji je, prema Milivojevićevim rečima, više ličio na „ho-ruk“ kampanju, jednu vrstu organizovane medijske propagande koja je imala za cilj da natera što više građana da izađe na referendum. Rezultati referenduma nisu bili sporni, u pitanju je bio broj građana dovoljan da potvrdi novi Ustav, dodaje Milivojević.

    Srbija, nepriznato Kosovo i EU - ilustracija
    © Sputnik / Aleksandar Milačić

    „U Srbiji se ljudi nisu izjašnjavali o nekim važnim pitanjima koja su zaista bila za referendum. Jedno je svakako i pitanje dileme da li u EU treba ući po svaku cenu, pa i po cenu odustajanja Kosova i Metohije kao dela Srbije“, zaključuje on.

    Njegov kolega Dragomir Anđelković smatra, kada se govori o referendumu, da je potrebno razdvojiti dve stvari — izjašnjavanje građana i njihovu volju da se nešto uradi ili ne uradi i snagu države da to sprovede.

    „Imali smo referendum u vezi sa stranim mešanjem na KiM pred NATO agresiju. Tada su se građani odlučno opredelili protiv stranog mešanja. Međutim, država nije mogla da sprovede njihovu odluku jer je NATO agresija prinudila Srbiju da povuče svoje snage sa KiM i prihvati jednu vrstu, rezolucijom 1244 legalizovane, NATO okupacije Kosova“, kaže Anđelković.

    Sama odluka obavezujuća je za političke strukture jer teško je objasniti građanima da se odluka ne poštuje, ali nekada postoji viša sila, objašnjava Anđelković. On smatra da ako se naši politički faktori odluče za referendum, oni će poštovati odluku, a ona će usmeriti kurs srpske politike.

    Drugo je pitanje hoće li se političari odlučiti za referendum ili će i dalje pokušati da igraju na evropsku kartu. Za Anđelkovića, ako se pokaže da je stav EU prema srpskom priznanju kosovske nezavisnosti definitivan, predlog da se održi referendum o daljim srpskim evrointegracijama je racionalan.

    Milivojević, sa druge strane, naglašava da je važno kako se definiše referendumsko pitanje i navodi primere referenduma o nezavisnosti bivših jugoslovenskih republika.

    „Faktički su sve te republike postavljale dvosmislena pitanja koja su za cilj imala da zbune građane, da se dobije jedno mišljenje pogodno za manipulaciju. Recimo, u Makedoniji i BiH pitanje je bilo da li su građani za nezavisnost sa mogućnošću da ta država ostane u zajednici jugoslovenskih naroda“, kaže Milivojević.

    Kada su dobile potvrdan odgovor, vlasti u tim republikama zanemarile su drugi, ne tako nebitan deo referendumskog pitanja.

    „Kada je reč o referendumu o odnosu Srbije prema Kosovu, besmisleno je organizovati referendum sa pitanjem koje nije jasno. Jedino normalno i jasno pitanje bilo bi − Da li ste za ulazak u EU po svaku cenu, pa i po cenu odustajanja od Kosova, bilo da je reč o pravno obavezujućem sporazumu sa Kosovom ili neposredno formalnom priznanju KiM“, zaključuje Milivojević.

    Pitanja tipa da li su građani Srbije za ostanak Kosova u sastavu Srbije, ili da li su za priključenje u EU, prema Milivojevićevim rečima, zgodna su za manipulaciju.

    Pitanje o referendumu povodom Kosova i Metohije pokrenuo je predsednik Srbije Tomislav Nikolić još marta prošle godine. Nikolić je tada rekao da je vreme da se odrede „crvene linije“ ispod kojih Srbija ne bi mogla da ide i da narod Srbije treba da donese odluku o tome.

    Međutim, tačno godinu dana kasnije, Nikolić je izjavio da referendum o KiM nije potreba, da tačno zna kakav bi bio njegov ishod i da Srbija ne bi priznala nezavisnost svoje južne pokrajine, čak i u slučaju kada bi građani glasali za to.

    Zastave nemačke i Kosova u Prištini
    © AFP 2020 / ARMEND NIMANI

    Nikolić danas ne spominje eksplicitno referendum, već naglašava važnost postizanja „nacionalnog konsenzusa“ o KiM, kao i o uslovima EU za otvaranje poglavlja.

    Sa druge strane, premijer Vučić, neposredno pred put u Brisel, odbacio je ideju o referendumu kao nepotrebnu i naglasio da, „ukoliko uslovi budu nemogući, nije vreme za referendum već izbore“.

    Za koji će se put Srbija opredeliti, pokazaće se u najskorije vreme.

    Osim u Švajcarskoj, referendumi nisu tako popularni u evropskoj političkoj kulturi, iako ova institucija potiče još iz vremena starog Rima. Kao sredstvo neposredno izražene volje naroda, referendum i plebiscit koriste se za donošenje političkih odluka oko mojih je potreban nacionalni konsenzus. Međutim, s obzirom na evropsku političku tradiciju, političke elite mu nisu sklone i gaje rezerve prema njemu kao sredstvu moguće manipulacije.

    Tagovi:
    pitanje, država, Ustav, referendum, Kosovo i Metohija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga