14:47 18 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Premijer Crne Gore Milo Đukanović

    Zašto je Milo obrijao Njegoša

    © AP Photo / Boris Grdanoski
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    4942
    Pratite nas

    Ne ište Đukanovićeva duša NATO, već prestono mesto na Cetinju. Sve ostalo je kolateralna šteta. Pa, nažalost, i sopstvena istorija.

    „Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka“, stih je vladike Petra Petrovića Njegoša koji je vekovima bio životna maksima većine gorštaka sa područja današnje Crne Gore. Glad, svako zlo i sve vrste muka kad-tad prođu, ali časno držanje i neljudsko ponašanje ostaju kao večni beleg.

    Međutim, u Crnoj Gori poslednju deceniju i više duvaju neki čudni vetrovi, pa su očito u zaborav odneli NATO agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju, u kojoj je bila i Crna Gora. Tako je odlučio glavaš, a u Crnoj Gori je glavaš vazda bio onaj koji i vedri i oblači.

    NATO logo umesto srpskih ocila

    I današnji, još važeći, glavaš Milo Đukanović pominje vekove.

    „Crna Gora će se, nakon vjekova provedenih u tumaranju, naći tamo gdje joj je mjesto i u društvu kojem pripada“, prozbori Đukanović na nekoj svečanosti u Podgorici. I taman kad častan stanovnik primorja i brda pomisli da mu je konačno došlo u pamet, pa je rešio da ode u Beograd i izmiri se sa braćom, Milo nastavi: „Svega desetak dana nas dijeli od pune verifikacije, koliko god se to nekome ne sviđalo ili se tome protivio, jer je Crnoj Gori mjesto u NATO-u“.

    Dakle, oni vekovi i tumaranje nisu Đukanovićevih 27 godina na vlasti —koje su dobrom delu tamošnjih građana delovali kao večnost, već glavaš uistinu misli da je Crna Gora tumarala vekovima, da je tome došao kraj i da je svetlo na kraju tunela briselsko zasedanje 2. decembra. Posle toga će, hrabri sebe i uverava druge Đukanović, svaki Crnogorac na kapu u obliku ravnog cilindra umesto nekadašnjih srpskih ocila i sadašnjeg državnog grba, staviti logo NATO-a. Pa kad krene životni ratluk i blagostanje. Pare će da padaju sa neba, kao kad otisnete stotine kamenja sa vrha Durmitora. Ima samo da trupti.

    Ideologije su da se troše

    Godinama posle osamostaljenja, u Crnoj Gori se povećao broj onih koji su za članstvo ove države u NATO-u, ali taj broj svakako nije onoliki kolikim ga tamošnji provladini mediji i agencije predstavljaju. Jer, koliko god bili jaki severnoatlantski vetrovi, otupi to dok dođe do Lovćena, pa je nemoguće da oni koji su umesto mleka odrastali na Njegošu tako brzo zaborave i njegove reči i 78 dana bombardovanja. 

    Ali, čak i to usmerenje države u NATO nije toliko sporno. Naravno, ako je ono želja građana, a ne vladajuće vrhuške. Neuporedivo je spornije što Đukanović očito ne želi politički da umre i što u toj nemilosrdnoj borbi za sopstvenu glavu ne bira sredstva. Ništa mu nije sveto, u najbukvalnijem smislu. Stotinu će promeniti ideologija, da učini što mu fotelja ište.

    „Oči zbore što im duša ište“, takođe je stih vladike Njegoša koji, čini se, hirurški precizno oslikava političku doktrinu Mila Đukanovića. Ne ište njemu duša NATO, već prestono mesto na Cetinju. Sve ostalo je kolateralna šteta, da se poslužimo NATO rečnikom, kad pričamo već o njima. I pravo da vam rečemo, nije nam toliko žao ako NATO i ispadne kolateralna šteta, ali za istorijom Crne Gore i te kako jeste.

    Naime, ovo što Đukanović upravo radi je neuporedivo više od šamara sopstvenoj istoriji. To je tomahavk posred čela te istorije. Da, baš tako, nikako ne preterujemo. Pritom, Đukanović to tako lakonski radi, kao da je istorija opušak od cigarete, pa baciš i zgaziš nogom.

    Crna Gora
    © Sputnik / Aleksandar Milačić

    Nije istorija opušak

    Okretanje vrha cipele po tom filteru je gaženje po crnogorskim vekovima uz cvilenje svih glavaša, vladika, vitezova i građana od srednjovekovne kneževine Duklje, Zete, preko dinastije Petrović Njegoš, Berlinskog kongresa i priznanja nezavisnosti, dva velika i dosta manjih ratova, pa sve do tri poljupca u obraz sa Jensom Stoltenbergom.

    Ako ih bude tri. I ako poljubaca uopšte bude. Pa ako bude i prijema u NATO.

    To je pljuvanje i po stihovima himne „Onamo, ′namo“, koje je napisao Knez Nikola. „Onamo, onamo… da viđu Prizren!// ta to je moje — doma ću doć!“, nisu samo stihovi već i istorija koju Đukanović skrnavi i iznova je piše čitavu deceniju. A sad ga je baš prećerao, da dulje prećerati ne može. „Vekovi tumaranja“ u njegovoj izvedbi ne predstavljaju ništa drugo do brijanje Njegoša. I to na suvo.

    Koliko samo pre nekoliko nedelja, Đukanović je u Sloveniji na pitanje novinara zašto mu protestanti na mitinzima u Crnoj Gori skandiraju „Milo, lopove“, odgovorio da je to zbog toga što ne mogu da mu skandiraju „Milo, zagovorniče NATO-a“. Dakle, uhvatio čovek i ne pušta. Pa i po cenu da ispadne smešan. NATO mu je postao mantra.

    Avaj. „Samoobmana je ubitačna i za ljude i za narode“, da zaključimo Njegošem, kojim smo i počeli. Valjalo bi da isto učini i Crna Gora, pošto ona, za razliku od Đukanovića, nije prolazna.

    Tagovi:
    ideologija, NATO, istorija, Crna Gora, Njegoš, Milo Đukanović, Crna Gora
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga