14:36 25 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Tanjug

    Tanjug javlja: Ubijeno je novinarstvo

    © Sputnik /
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Nenad Zorić
    0 387

    Ovo nije tekst upozorenja. Posle opela nema pametovanja. Postoji samo nekrolog. Žal za profesijom koja je to nekad bila. Naime, novinarstvo u Srbiji je decenijama na kolenima, a gašenje agencije Tanjug je samo najnoviji, plastični primer umiranja koje se oteglo. Ovo što je (pre)ostalo živi na aparatima.

    Nije Tanjug, da budemo precizni, gotovo nikad bio luča profesionalizma i nezavisnosti. Nije nam ga, kao takvog, nešto preterano ni žao. Ako zakon kaže da država treba da izađe iz medija, onda neka izađe. Ali se zna procedura. E to je problem u ovom slučaju.

    Stavite se na mesto zaposlenih u Tanjugu, koji iz drugih medija saznaju da njihova agencija sutra treba da objavi poslednju vest. Potom tim ljudima menadžment saopšti da to što piše u novinama nije tačno i da vredno i samopregorno nastave da rade, pa će to već neko pozlatiti. A onda im, naprasno, jednog dana saopšte: sutra dolazi na posao samo onaj koga pozovemo.

    Zamislite sebe da se trzate na svaki zvuk, na svaki SMS, notifikaciju, ma na bilo šta što dolazi iz mobilnog telefona. Držite taj telefon koji vam predstavlja i mizernu platu, i minuli rad, i večeru za familiju, i budućnost. I čekate. Zazvoni, a nije iz Tanjuga.

    Pa to je kao mučenje zatvorenika puštanjem vode koja jednolično, kap po kap, odzvanja o pod zatvorske prostorije. To je genocid nad mozgom.

    Začepi gubicu

    Zašto, pa nije Tanjug jedini medij, zapitaće se neko. Tačno, nije.

    Ali, za ljude koji tamo rade, ili za ogromnu većinu njih, jednačina je suviše jasna: ili Tanjug ili ulica. Naprosto, u Srbiji nema tržišta novinara. Neuporedivo je veća ponuda od potražnje. Zato su novinari Tanjuga pristajali da lid teksta ne šalju prvo uredniku, kako pravila profesije zapovedaju, nego nekom državnom činovniku o kojem pišu. Zato se njihove kolege iz većine ostalih medija ujedaju za jezik, jedu sopstvenu džigericu i idu spuštenog pogleda. I za njih važi jednačina: ili pristani na pravila igre ili ulica!

    I ma koliko su svi oni za žaljenje, toliko su i krivci. Posao novinara nije da budu bandere preko kojih će žica povezati dve tačke. Njihov zadatak je da svakodnevno daju odgovore na pitanja: Ko?, Šta?, Gde?, Kad?, Kako? Svakako i ono najvažnije, da daju odgovor na pitanje: Zašto? (se nešto desilo ili će se desiti).

    Međutim, to je u Srbiji poodavno ostalo zarobljeno u udžbenicima i arhivama iz nekih vremena kad nisi smeo da pisanjem udariš na Partiju, Tita, vojsku, i bratstvo i jedinstvo. Sve ostalo je bilo podložno kritici.

    Od integriteta do bota

    Tada je novinar imao integritet. Danas su od njega svi koji se nazivaju novinarima postali botovi koji reprodukuju neka-tamo-kazivanja. Dakle, ljudi koji ne smeju da uključe mozak, mašine za prenos, krpe.

    Tanjug ima slogan — „Tanjug. Tačno“, ali je u praksi to značilo: „Tačno. Sloba“, „Tačno. Koštunica“, „Tačno. Tadić“, „Tačno. Vučić“…

    I ne, nisu za to krivi ni Sloba, ni Koštunica, ni Tadić, ni Vučić. Na dobro se niko ne žali. Zašto bi svi pobrojani političari zvali neke tamo Jevđeviće i ostale Branke Đukić i govorili im: nemojte nas glorifikovati?

    Zato u slučaju Tanjug, a to je, rekosmo, samo jedna od najnovijih slika profesije, nema nevinih. Od menadžmenta ovog javnog preduzeća koje su poreski obveznici plaćali da istinito, pravovremeno i blagovremeno izveštava, da brine o kompaniji i zaposlenima — a taj menadžment je brinuo o režimima. I o sebi. Režim nije isto što i država. A javno preduzeće nije ničija babovina.

    Zato su krivi i poreski obveznici, koji vide da je u medijima drugačije od onoga što njihove oči vide i uši čuju, ali ćute. I plaćaju.

    Zato smo krivi i svi mi ostali novinari koji decenijama stojimo pored jame u koju upada naša profesija, gledamo kako političari posipaju kreč, pa još nekad i aplaudiramo. 

    Mi novinari smo i najviše krivi. Prestali smo — metaforički rečeno — ne samo da ujedamo, nego bre više i ne lajemo. Samo kevćemo. A i to sporadično. Zato je svaki potpis ispod teksta, članka ili priloga, svojeručno priznanje sopstvene smrtne presude. Zločin je očigledan: ubistvo profesije. I to s predumišljajem.

    Tagovi:
    mediji, zakon, profesija, novinarstvo, Tanjug
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga