07:54 09 Maj 2021
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1302
    Pratite nas

    Iako su rusko-turske odnose u 18. i 19. veku odlikovala neprijateljstva i česti ratovi, 20. stoleće bilo je vreme prijateljskih odnosa dveju zemalja. Zaoštravanje odnosa koje je donelo obaranje ruskog aviona nad Sirijom je nova situacija i povratak u 19. vek.

    Nije redak slučaj da odnosi dveju država od otvoreno prijateljskih za veoma kratko vreme izmetnu u neprijateljske. Do sukoba po pravilu dolazi zbog tragično neodgovornog ponašanja jedne strane, namernog ili nenamernog. Ratovi, veliki i krvavi, među susedima neretko su počinjali bezazlenim sukobima dve granične patrole ili nekim drugim incidentom koji je ili mogao da bude izbegnut, ili je mogao da bude rešen mirnim putem.

    Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan
    © AP Photo / Alexei Nikolsky

    Rusko-turski odnosi, nakon što je turska avijacija oborila ruski borbeni avion nad sirijskim nebom, zaoštreni su i svedeni na najniži nivo u poslednjih sto godina. Prema rečima istoričara Predraga Markovića, ova situacija je potpuno nova.

    „Ovi događaji su jedan veliki preokret zato što su, od vremena Ataturka i Lenjina i Oktobarske i Mladoturske revolucije, tursko-ruski odnosi u 20. veku su bili odlični“, kaže Marković.

    Turska i Rusija su u prvoj polovini 20. veka bile neka vrsta saveznika, zato što su obe zemlje bile u lošim odnosima sa Zapadom.

    „Ovo je zapravo prvi slučaj dramatične krize u odnosima te dve zemlje, čije se sfere uticaja  vekovima dodiruju“, zaključuje Marković.

    Iako su u 20. veku odnosi Turske i Rusije bili uglavnom dobri, u prethodnim vekovima Turska je Rusiju smatrala za svog najvećeg neprijatelja, tvrdi Marković, kada su sve zapadne sile podržale Tursku u želji da ograniče jačanje Rusije.

    Njegovo mišljenje deli i istoričar Čedomir Antić.

    „Tokom prvih 30 godina 19. veka, Rusija je nastojala da očuva Osmansko carstvo i da ga pretvori u neku vrstu svoje marionete, da bi se posle Krimskog rata, u kome su se velike sile ujedinile kako bi Rusiji osporile pravo na učešće u Istočnom pitanju i pravo na podelu Osmanskog carstva, Rusija počela da podržava nacionalne pokrete“, kaže Antić.

    Iako je uglavnom pobeđivala Tursku u ratovima, to nije uvek bio slučaj, tvrdi Antić. Tako je i vladavina Petra Velikog počela porazom u ratu sa Turcima.

    Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan
    © AP Photo / Alexei Nikolsky

    „Slično je i sa 19 vekom. Ruske vojske su pobeđivale turske i Rusi su i tridesetih i sedamdesetih godina diktirali Carigradu uslove mira, ali Rusija nije uspela da izađe na topla mora, osim na Crno, nije uspela da podeli Osmansko carstvo i, u krajnjoj liniji, Prvi svetski rat se završio tako što je Turska jedina zemlja koja je pripadala centralnim silama, a koja je uspela da pomeri granicu u svoju korist, a to je granica sa SSSR-om“, kaže Antić.

    Dvadeseto stoleće obeležavaju postojanje Sovjetskog Saveza i turske republike. Iako je Turska posle Drugog svetskog rata postala članica NATO-a, Antić objašnjava da je Turska u odnosu na SSSR vodila politiku koja je bila izbalansirana, bliža neutralnosti nego agresivnosti.

    Sa druge strane, iako je sovjetsko-turska granica smatrana za prostor budućeg fronta između Varšavskog i NATO pakta, to nije bila neuralgična tačka kakve su postojale u istočnoj Evropi. SSSR je imao razumevanja za politiku Turske, kaže Antić, i nije podržavao radikalne levičarske pokrete u Turskoj, kao što je činio u evropskim zemljama.

    Iz Hladnog rata Turska je izašla ojačana i sa pretenzijama da postane velika sila, kaže Antić, ali to je vreme završeno početkom 21. veka.

    „Suštinski, Turska od 1921. vodi politiku koju je počela da menja početkom devedesetih godina i koju je radikalno promenila tek nedavno“, kaže Antić.

    Ta radikalna promena došla je sa dolaskom na vlast sadašnjeg turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i njegove Partije pravde i razvoja. Za vreme vladavine ove partije, koja traje više od decenije, Turska je uspela da pokvari i zaoštri odnose sa svim svojim susedima. Rusija je poslednja na spisku.

    Tokom devedesetih godina prošlog veka, Rusija i Turska imale su niz otvorenih političkih pitanja, pre svega izazvanih turskim ambicijama da postane politički zaštitnik turkofonih naroda u Centralnoj Aziji i na Kavkazu. Međutim, dolaskom na vlast Erdogana i njegovog dugogodišnjeg ministra spoljnih poslova, a današnjeg premijera, Ahmeta Davutoglua, tvorca „nulte doktrine“, doktrine koja je podrazumevala nepostojanje sporova sa zemljama sa kojima se Turska graniči, odnosi dveju država dobijaju pređašnji tok i, štaviše, postaju veoma prisni.

    Rusija postaje veliko izvozno tržište za turske poljoprivredne proizvode, a Turska postaje važno tržište za rusku energetsku industriju. Kulminacija dobrih odnosa bio je dogovor o izgradnji „Turskog toka“, gasovoda koji je trebalo da zameni od Evropske unije neodobreni „Južni tok“.

    Zato turski potez obaranja ruskog aviona nad Sirijom, nož u leđa ruskim naporima u borbi protiv terorizma, kako je to rekao ruski predsednik Vladimir Putin, deluje još čudnije i zagonetnije. 

    Tagovi:
    odnosi, istorija, Varšavski pakt, NATO, Čedomir Antić, Predrag Marković, Kemal Ataturk, Redžep Tajip Erdogan, Vladimir Putin, Vladimir Iljič Lenjin, SSSR, Turska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga