12:37 16 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Franko Simatović Frenki u sudnici Haškog tribunala

    Šta ako Zapad zatraži pravo prve bračne noći

    © AP Photo / Martijn Beekman, Pool
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    11171
    Pratite nas

    „Hag donosi odluke koje nemaju veze sa pravom i pravdom“, reče povodom najnovijeg Haškog salto mortale slučaja aktuelni ministar pravde Srbije, ali i iritira sve one koji smatraju da Zapad nikako, i po cenu svega, ne valja iritirati. Tekst koji sledi je studija slučaja o zabludama koje traju.

    Za jedan deo srpske javne scene Slobodan Milošević je i dalje živ i nalazi se na čelu Srbije. Za isti taj krug ljudi koji u poslednje vreme konstantno ponavlja kako se Srbija vraća u devedesete, baš te devedesete su ona političko-društvena klima u kojoj se ponašaju kao riba u vodi. Najzad, za tu vrstu politički mislećih ljudi navodno demokratske provinijencije sve što stigne sa Zapada, a ponajviše Haga, Božija je zapovest, iako u Boga najčešće ne veruju.

    To je i povod za ovaj osvrt — sveti Hag, sud koji je postao sinonim za sistem ofrlje. Institucija čija je osnovna namena trebalo da bude osuda ratnih zločina, postala je zgrada za pranje biografija terorista, aboliciju generala koji su bombardovali ljude na svom pragu, i poluga za pritiske na zvanični Beograd. Tako je činjenje ovog suda dovelo do toga da se više verovalo trgovcu sa kantarom na bilo kojoj pijaci u Srbiji, nego odlukama njegovih sudija.

    Ako i pomislite da je nešto nemoguće, ne bojte se, sudije i tužioci ove institucije koju plaćaju UN uveriće vas da ništa nije nemoguće. Ne pada nam na pamet da branimo Jovicu Stanišića i Franka Simatovića, i ne zbog toga što smatramo da su krivi ili verujemo da nisu krivi, već što su dovoljno kadri da brinu sami o sebi. To uostalom i nije naš posao.

    Ali moramo braniti princip i logiku zdravog razuma. A logika, bilo laička, bilo pravnička, već dugo ne stanuje u Sheveningenu. Slučaj ovog dvojca nekadašnjeg DB-a samo je najnoviji primer haškog obrta. Na kraju krajeva, imali su na raspolaganju 13 godina, pa što ih nisu osudili, a ne pred kraj života suda (prema najavama je trebalo da Tribunal postoji samo još onoliko koliko je potrebno da se okončaju započeti procesi) da startuje novo suđenje.

    „Hag donosi odluke koje nemaju veze sa pravom i pravdom“, reče povodom ovog slučaja ministar pravde ono što većina Srbije misli, iritirajući tako sve one koji smatraju da Zapad ne valja iritirati. Oni potom konstatovaše da je sve to nova retorika vlasti pred  izbore. Namerno nećemo pominjati imena onih koji ovakvu izjavu ministra karakterišu kao politički i, prema njima, nedopustiv komentar jer je, kako vele, u suprotnosti sa Zakonom o saradnji sa Hagom.

    Toliko nam je preko glave Haga da namerno nećemo da čitamo taj Zakon. No, čak i da su kritičari u pravu, šta njih sprečava da komentarišu odluke suda, ako već ministar ne sme? Da li je ono što konstantno čini Tribunal međunarodno pravo ili njegova karikatura i igranje sa osnovnim principima tog prava?

    Predgovor

    Slobodan Milošević je bivši vlasnik srpskog neba i zemlje, a pojedini sudski izveštaji i pravosudni spisi ukazuju da je hobotnica njegovog režima bila i gospodar života i smrti. O njegovoj vladavini rečeno je i napisao podosta analiza, pa vas time nećemo opterećivati ovoga puta.

    Za potrebe ovog teksta navešćemo samo da je jedna od odlika te i takve politike bila da toliko zateže u spoljnoj politici, a da potom popusti i pristane na (gotovo) sve, pa i na više od onoga što mu je pre zatezanja nuđeno. Kao takav, često je stvarao veliki broj neprijatelja van granica države, ali je daleko važnije bilo što je vremenom postajao neprijatelj svima u državi kojom je vladao, dok su svi želeli da upravlja. Protiv njega bili su svi oni koji se nisu nalazili u vlasti, mada je njegova politička smrt dokaz da je i tu bilo neprijatelja, jer mu se režim urušio iznutra.

    Međutim, jedan deo ljudi čije se mišljenje čulo, a čuje se i danas, na javnoj sceni nije bio samo protiv njega, nego je bio za one sa Zapada. Kako je bivstvovanje Miloševića na vlasti povećavalo broj godina, smanjivalo građanske slobode i debljinu novčanika građana, takav stav postajao je pravilo koje se podrazumeva. Sloba ne valja — bio je aksiom, pa svi koji su protiv njega ako nisu u pravu, a ono barem ne greše.

    Tako je i za neke Srbe i građane Srbije NATO bombardovanje bilo akcija protiv režima tog nevaljalog Slobe, a za sve ostale Miloševićeve i protivnike i simpatizere zločinačka agresija. Naravno da je i Milošević bio kriv što je doveo zemlju u situaciju da ratuje sa polovinom sveta, ali to nikako ne znači i ne sme značiti da je akcija Severnoatlantske alijanse opravdana i da ikad može biti opravdana.

    Analiza

    Kad je Milošević konačno pao, ovakva grupa društveno-političkih radnika je izgubila vodič. Postali su zbunjeni, protiv koga sad da se bore, kako da u demokratiji promovišu demokratiju, na koji način, bre, koru hleba da zarade. U promenjenim okolnostima je trebalo prosuđivati, razmisliti, više nema crno ili belo. Ali džaba, oni navikli na crno-belo.

    Zarad odbrane principa, demokratije, pa ako hoćete i dostojanstva kako državnog tako i građanskog, valjalo se povremeno i zameriti onim diplomata koji su dolazili u Srbiju. To se, međutim, nikad nije desilo. Iz dva usko povezana razloga.

    Zašto bi se zamerali onima od kojih zavisimo, a i devedesete su pokazivale da su u oni tamo u pravu, pa nije valjda da je Sloba bio u pravu. Tako su, zakržljalom logikom, rezonovali. Drugi razlog je lenjost, odnosno činjenica da ljudski mozak kad se dugo vremena ne koristi poprimi karakteristike stomačnih mišića čoveka koji dugo nema fizičku aktivnost — naprosto nestane. Velika je muka vratiti sve to posle u koliku-toliku normalu. Uprkos činjenici da čovek može da uči dok je živ.

    Dopuna analize

    I onda je nastavljeno po starom. Da je neki zapadni diplomata bio toliko bahat, pa da je uz uslove koje je donosio u Beograd zatražio i uvođenje prava prve bračne noći, bojimo se da bi većina te „demokratski orijentisane ekipe“ to prihvatila. Da ne pričamo gluposti i nepravedno optužujemo ljude govori i arhiva dnevnih novina u kojima novinar postavljajući pitanje sagovorniku pre nekoliko godina, između ostalog, konstatuje: pa oni samo iritiraju međunarodnu zajednicu.

    Dakle, prema iritiranju međunarodne zajednice treba se odnositi kao prema incestu. To je zabranjeno. Incest i zakonom, a da su se oni pitali, bila bi ozakonjena i zabrana iritiranja. Međutim, to neiritiranje je i bez zakona postalo deo stečenih navika, svakodnevni proces. Vidi, ne pere zube, zamenilo je — vidi, iritira međunarodnu zajednicu.

    Zabeleženo je i pisanije onih koji su se čudili kako građani deceniju posle NATO agresije ne znaju „zašto su nas bombardovali“. Isti su sa žaljenjem primećivali kako je izraz — „NATO agresija“ postao deo „dominantne nacionalne mitologije“. Da, da, baš tako.

    Zato se danas ćuti i o novoj haškoj egzibiciji. Ćutanje može da znači — ne dirajte im Hag, mnogo im je drag. Pa neka nas sve odnese vrag, ali ne sme se reći da nije nepogrešiv Hag.

    Ne, nije nimalo smešno, iako deluje kao rima, pošto nam se sa ovakvi razmišljanjem ne piše dobro svima.

    Tagovi:
    pravda, licemerje, pravo, Haški tribunal, Franko Simatović Frenki, Jovica Stanišić, Slobodan Milošević, Nikola Selaković, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga