00:15 19 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Internet - ilustracija

    Treskanje vratima za voks populi

    © Foto : Pixabay
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Nenad Zorić
    0 197

    Građani su izgubili poverenje da će u Srbiji uskoro biti bolje, pa šalju poruke društvu da su njihove nade izneverene i pokušavaju nešto da učine. Na ovaj način sociolog Zoran Stojiljković tumači odluku javnih ličnosti, ali i običnog sveta, koji se spremaju da odu ili odlaze iz Srbije i o tome obaveštavaju vaskoliku javnost otvorenim pismima.

    Važna činjenica, prema Stojiljkovićevom mišljenju, jeste i to što nikad nije bilo nepovoljnije vreme za bilo koju vrstu ekonomske migracije iz zemlje, pošto su i tamo gde ljudi iz Srbije prema pravilu odlaze sve teskobniji uslovi, ali da izbor da ipak odu govori o gorčini iskustva koju ti ljudi ovde imaju.

    Prijatelji, braćo, kumovi…

    Potreba ljudi da za sebe i svoje porodice traže bolje poslove i životne uslove, pa da zbog toga menjaju firme, industrije, pa čak i države, sasvim je legitimna stvar, pogotovu u vreme kad je svet povezaniji neko ikad. Ono što je drugačije od vremena devedesetih, kad su bili ratovi, ili od vremena one stare socijalističke države, kad su radnici masovno odlazili u inostranstvo, jeste upravo to masovno obaveštavanje i pozdravljanje sa rodbinom, pri čemu je ta rodbina sada cela država.

    Socijalne mreže su dosta moćan medij, pa zato ljudi koji odlaze, prema mišljenju psihoterapeuta Zorana Milivojevića, žele da na neki način ispričaju svoju priču. I Milivojević sugeriše da je čitava priča rezultat izneverenih nada. „Ta generacija je više puta prevarena. I posle 2000. i kasnije, i nikako da nam bude bolje. I onda odlaze i pišu lično pismo“, konstatuje Milivojević.

    Pozdravna pisma, kaže dalje ovaj psihoterapeut, na neki način su političke izjave usmerene na one koji su ih razočarali, pa njima prave političku štetu. Takve stavove onda postavljaju na društvene mreže, a potom istomišljenici pronalaze u njima neke svoje stavove, dalje ih dele u smislu podrške, i to, precizira Milivojević, postaje čitava mala kampanja.

    „Pretpostavljam da ti ljudi koji odlaze, u stvari, koriste ta pisma da bi tresnuli vratima za sobom i da bi od svog odlaska napravili neki događaj koji ima smisla, koji ima posledicu, koji na neki način šalje poruku kako bi se stvari promenile na bolje“, konkretizuje Milivojević.

    Socijalne mreže su dosta moćan medij pa zato ljudi koji odlaze, prema mišljenju psihoterapeuta Zorana Milivojevića, žele da na neki način ispričaju svoju priču.
    © Flickr / Austin Kirk
    Socijalne mreže su dosta moćan medij pa zato ljudi koji odlaze, prema mišljenju psihoterapeuta Zorana Milivojevića, žele da na neki način ispričaju svoju priču.

    Patriotski čin?

    Iako ovo pisanje oproštajnih pisama naizgled može da bude nešto potpuno privatno, marginalna pojava, psiholog Žarko Trebješanin ukazuje da je možda u pitanju fenomen koji ukazuje na potrebu ljudi da iskažu šta je njihov motiv odlaska.

    „Da, i ranije su odlazili, a nisu imali potrebe za tim pismima. Međutim, danas su drugi motivi. Ljudi prosto osećaju da taj njihov odlazak jeste ne samo njihov problem nego i vrlo ozbiljan socijalni problem“, dodaje Trebješanin.

    Oni imaju želju, dodatno pojašnjava naš sagovornik, da objasne da to nije toliko neki njihov lični čin i hir, nego da je reč o tome da zapravo ne mogu ovde da ostanu.

    „Čak možda nije preterano da se poredi sa onim što, recimo, samoubice imaju potrebu da ostave oproštajno pismo. Možda ovo zvuči malo patetično, ali jeste i to neka vrsta oproštajnog pisma. S jedne strane, tu ima optužbi države što su primorani da idu, a opet to je i neka vrsta apela da se stvari izmene za dobro Srbije. Tako da ja to vidim čak na neki način i kao neku vrstu patriotskog čina, u onom najboljem smislu“, tvrdi Trebješanin.

    Najzad, postavlja se ipak pitanje koliko u svemu ovom ima i estradizacije? Takođe, i koliko su ovakva pisma deo političke kampanje ili zloupotreba istih u kampanji.

    Društvene mreže omogućuju običnom čoveku, prema mišljenju Zorana Milivojevića, da postane neka vrsta javne ličnosti i da poput estradne zvezde ima svoju publiku i obožavaoce kojima se predstavlja.

    „Onda je sasvim normalno da se obavesti sopstvena publika o tome šta se nekom važno desilo. Recimo nekakav blog, ta pisma odlaska, i tako dalje“, pojašnjava Milivojević.

    Teško je, tvrdi Zoran Stojiljković, dokazivati ima li u svemu političke upotrebe ili zloupotrebe, ali ističe da je reč o „digitalnim domorocima“ i generaciji koja se na Fejsbuku i Tviteru „otvorila, i koja komunicira najšire“. Ta vrsta virtuelne zajednice, dodaje on, nešto je što potpuno menja manire i odnos između privatnosti i društvenosti.

    Tagovi:
    opraštanje, putovanje, pisma, odlazak, društvene mreže, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga