15:51 19 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Ivica Dačić na mitingu SPS-a

    Uloge Travolte i Miloševića u predizbornoj kampanji (video)

    © Tanjug / ZORAN ZESTIC
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    21125
    Pratite nas

    Ili — kako su Ivica Dačić i espeesovci iznova pokazali da je politika disciplina koja se uči na tuđim, ali ponajviše na svojim greškama, i da njihov četvrt veka dug parlamentarni život nije igra slučaja i manjak lustracije već produkt veštine.

    Kad je politička partija u koaliciji sa najvećom političkom partijom u zemlji, kao što je Socijalistička partija Srbije u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom, kad ta koalicija traje četiri godine i kad su socijalisti u tom savezu samo zahvaljujući (trenutnoj) političkoj proceni i dobroj volji (lidera) naprednjaka — neminovno je da budu tiši partner.

    Neminovno je, takođe — u situaciji kad nije pametno ljutiti one koje bi valjalo moliti — sačuvati (lični i) stranački identitet. Taj identititet se, između ostalog, najbolje pokazuje različitim pogledom na rešavanje pojedinih za državu i društvo bitnih pitanja, ali kad je pokazivanje različitosti nemoguće jer ste deo koalicije — preti opasnost od gubitka prepoznatljivosti.

    Sa čim ćemo pred radnike i seljake

    Vešta politička organizacija kakva je Socijalistička partija Srbije i vešt političar kakav je nesumnjivo Ivica Dačić uspevali su u protekle četiri godine da, kako je to Sputnjik već formulisao, hodaju između kišnih kapi. Da sačuvaju deo sebe, a da opet budu lojalan partner.

    Međutim, problem nastupa kad je period izbora i kad svaka politička partija izlazi pred birače sa nekom „svojom pričom“. A kako imati svoju priču kad si u koaliciji?

    Ne možeš da kritikuješ spoljnu politiku jer je tvoj lider direktno sprovodi, ne možeš da kritikuješ poljoprivredu jer je tvoja ministarka zakonima uređuje, ne možeš da predlažeš nova rešenja u sektoru energetike jer „tvoji ljudi“ zauzimaju dva od četiri ključna segmenta tog sektora.

    Pritom, veći partner može sebi da dozvoli tu vrstu političkog luksuza i da pravi razliku između „njih“ i „vas“, a „vi“ prvenstveno nećete, a i da eventualno hoćete, ne možete da pravite tu razliku bez sporenja. Dakako, nikako nećete da glasači kažu: pa zašto bih glasao za „vas“ kad ste vi sa „njima“, bolje odmah da glasam za „njih“.

    Šta je, u takvoj situaciji, rešenje? Šta uraditi pa se ne zameriti partneru, predstaviti glasačima u punom svetlu i opstati? Pa i biti ponovo najverovatniji partner za postizbornu koaliciju. Kako sad izgleda to putešestvije između kišnih kapi?

    Gledajući sa strane, izgleda veoma dobro.

    Veština i politička širina

    Kad si partija koja je u političkom sistemu utemeljena 25 godina, kad te većina javnog mnjenja percipira i kao naslednika jedine partije iz perioda jednopartijskog sistema, i kad si ipak dao sebi dovoljno prostora da zakoračiš, pa i nekoliko koraka, unapred  — možeš sve.

    Kao takav ideš na mlade koji su dovoljno odrasli da mogu da učestvuju u politici, ali nedovoljno odrasli da se sećaju nesretnih devedesetih. A čega se ne sećaš, ne možeš da mrziš — pa dobiješ pristojan korpus novih glasača. I znaš kako da im se obratiš. Što kampanjom na društvenim mrežama, što kampanjom na ulici.

    Takođe, nametneš se i onima koji se i te kako sećaju nesretnih devedesetih, ali su dovoljno zreli da sa ozbiljne vremenske distance procene šta stvarno onomad nije bilo dobro, a ne da onako đuture osude — pa i tu dobiješ pristojan korpus birača. Pritom ti (dvehiljaditih dominantne) partije — koje su umesto svoje imale politiku koja je jedino kritikovala tvoju — direktno pomažu evidentnim manjkom rezultata. Prosto teraju ljude kod tebe.

    Pošto zbog svega ranije pobrojanog ne možeš u punom kapacitetu da kreneš ka ove dve grupe glasača, uvek možeš da se vratiš bazi. Da se preko Mrke (Milutin Mrkonjić), Šaje (Nikola Šainović), pominjanja Dejtona i Rezolucije 1244 kao (ispostavilo se) kvalitetne zaostavštine, ali i preko (Miloševićevog) unuka Marka, ozbiljno obraćaš slobističkom delu te baze. Svakako i da malo, sa Joškom Broz i potenciranjem na crvenoj boji, namigneš i onom titoističkom delu baze. I eto treće grupacije za podršku.

    Četvrta grupa glasača za ovakvu partiju kao što je SPS, uvek je tu. To je ono staro jezgro koje je uz njih bilo i 5. oktobra, kad je to povlačilo i potencijalnu krivičnu odgovornost, pa nema razloga da bude ne bude tu i danas kad se sa Dačićem rado „slikaju“ svi svetski lideri.

    I onda sve to zaokružiš i sa tompusom u ustima čekaš 24. april.

    Kremlj - pripadnici Predsedničkog puka
    © Sputnik / Mihail Voskresenski

    Zato je na predizbornim konvencijama SPS-a i novi logo i stara petokraka, i Dačićev potpis i stari Slobini bedževi, i Joška Broz kao predstavnik „bratstva i jedinstva“ i Predrag Marković kao predstavnik nacionalnog, i Milutin Mrkonjić kao ikona komunističkih tehnokrata i Boris Milićević kao pokazatelj da socijalisti podržavaju seksualnu različitost, i Bata Živojinović i Srđan Dragojević, i zvezdice Evropske unije i crveni baloni i „Internacionala“ i „Oda radosti“. Ali i Džon Travolta i muzika iz „Briljantina“, sa razglasa. Pa i (Dušan) Bajatović koji uz to đuska.

    Da, sve je to danas SPS. Jer, politika je veština mogućeg.

    Da je imaju svi, svi bi bili u parlamentu. Pa kao takva, ta disciplina ne bi ni bila veština. Zato neće svi biti u parlamentu. Ali SPS hoće. A i Dačić (najverovatnije) opet u izvršnoj vlasti.

    Ko nije saglasan, nek nas demantuje izbornim rezultatom.

    Slično:

    Dačić: Zašto je nenormalno što ne pljujem Vučića
    Dačić: Ili EU ili ništa
    Dačić: Nisam zainteresovan da ponovo budem premijer
    Dačić: Sećanje na Tita — unuk na listi
    Dačić očekuje posle izbora vladu u istom sastavu
    Dačić opoziciji: Duplo golo ne donosi ništa novo
    Tagovi:
    Džon Travolta, Srpska napredna stranka, Slobodan Milošević, Joška Broz, socijalisti, Ivica Dačić, parlamentarni izbori, mladi, SPS, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga