03:29 16 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Milo Đukanović

    Milo — od glavaša do namesnika

    © REUTERS /
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše Nenad Zorić
    5350
    Pratite nas

    Pristajanjem na opoziciju u vlasti formalno se šalje poruka demokratičnosti i navodne pravičnosti izbornog procesa koji se očekuje na jesen. Takođe, time se postiže namirivanje nekih NATO zemalja koje nikako nisu za Đukanovića, ali jesu za to da Crna Gora bude u NATO-u. Konačno, to je i dokaz da je Đukanovićev mandat oročen.

    „Crna Gora — mračni savez vlade, privrede i mafije“, piše Dojče vele povodom desetogodišnjice samostalnosti Crne Gore. „Sa samostalnošću je trebalo da stignu i ekonomski i društveni napredak. Ispostavilo se da je sve krenulo sasvim drugačije. Nekoliko porodica sa premijerom Milom Đukanovićem na čelu, koji je četvrt veka na vlasti, bilo kao šef vlade ili države, potpuno je sebi potčinilo tu mini-državu“, tvrdi ovaj nemački medij.

    Neće iza naroda, hoće iza NATO-a

    Od 21. maja 2006. Crna Gora je nezavisna državna, pošto je od 419.240 građana (86,5 odsto od ukupnog broja birača), koji su glasali na referendumu, nezavisnost podržao 230.661 građanin (55,5 odsto), dok je za ostanak zajedničke države sa Srbijom bilo 185.002 (44,5 odsto).

    Najzaslužniji za ovakav rasplet je sadašnji crnogorski premijer Milo Đukanović.

    Prema nekim izvorima, Crna Gora je u godinama pred referendum o nezavisnosti bila država koja je posle Izraela dobijala najviše donacija od Sjedinjenih Američkih Država.

    Sam Đukanović je od međunarodnog udruženja političkih eksperata 1999. dobio medalju za značajan doprinos demokratskim procesima u pojedinim delovima sveta, koju su do tada dobili Vili Brant, Mihail Gorbačov, Vaclav Havel.

    Milo Đukanović
    © AFP 2019 / JOHANNA LEGUERRE

    Neposredno pre ovog okruglog datuma, prošle nedelje je potpisan Protokol o pristupanju Crne Gore u NATO, ali će proces do punopravnog članstva potrajati i mora biti potvrđen u Crnoj Gori.

    Predvorje kraja

    Vlast, a i Zapad, hteli bi da izbegnu referendum, dok je deo opozicije i nevladinih organizacija za referendum. Sam Đukanović je posle potpisivanja Protokola rekao da će odluku o referendumu doneti novi parlament, ali je upotrebio i formulaciju da „nikada ne bi bez potrebe organizovao referendum i zaklanjao se iza volje građana“.

    Ova providna politička dosetka samo dodatno ogoljuje prirodu režima Mila Đukanovića.

    Prošlu, neki kažu, pretposlednju godinu njegovog mandata političku Crnu Goru su obeležili protesti inicirani od dela opozicije okupljene u koaliciju Demokratski front, ali i omasovljenje tih protesta, represija policije i hapšenje demonstranata.

    Usledila je potom serija mitinga, kako u Podgorici tako i u gradovima po Crnoj Gori, sa zahtevom za prelaznom vladom, koja bi potom raspisala izbore.

    Zahtev za prelaznom vladom uzrokovan je nepoverenjem u institucije u kojima je Đukanović, dok on sam sve vreme odbacuje takve zahteve.

    Krajem prošle godine Crna Gora je dobila NATO pozivnicu, a Đukanović je napao problem i inicirao skupštinsku proveru poverenja. Početkom ove godine troje poslanika Pozitivne Crne Gore obezbedilo je većinu, dok dosadašnji dugogodišnji Milov saveznik Ranko Krivokapić i njegova partija nisu dali podršku. Prvi cilj ove Đukanovićeve inicijative upravo je i bila namera da istera Krivokapića na čistac, odnosno iz Vlade. A prošle nedelje ga je isterao i sa mesta predsednika parlamenta.

    Đukanović nije prihvatio prelaznu vladu, pa Demokratski front nije ušao u rekonstruisanu vladu Crne Gore prošle nedelje. Deo crnogorske opozicije misli da će iznutra moći da kontroliše izborni proces, pa su prihvatili da uđu u (novu) vladu i dobiju ministarstva finansija, unutrašnjih poslova i poljoprivrede.

    Problem je što tom vladom rukovodi Đukanović i što su njegovi ljudi u svim institucijama, pa je gotovo Sizifov posao očekivati da opozicija ovakvim potezom nešto promeni.

    Međutim, zanimljivo je što je čak i na ovakve ustupke pristao Đukanović. Jedino logično objašnjenje da je na ovako nešto nateran sa strane, odnosno upravo od tog NATO-a.

    Oročen do prijema u NATO

    Potpisivanje protokola o pristupanju Crne Gore u NATO
    © REUTERS / /Francois Lenoir

    Pristajanjem na opoziciju u vlasti formalno se šalje poruka demokratičnosti i navodne pravičnosti izbornog procesa koji se očekuje na jesen. Takođe, time se postiže namirivanje nekih zemalja NATO-a koje nikako nisu za Đukanovića, ali jesu za to da Crna Gora bude u NATO-u. Konačno, to je i dokaz da je Đukanovićev mandat oročen. I to na onoliko koliko traje proces pristupanja NATO.

    Zato je Milo nateran da napravi ove (kozmetičke) promene, ali da ostane i kontroliše proces do kraja. Zauzvrat je, pretpostavljamo, dobio neke garancije da odlaskom sa vlasti neće otići u zatvor. Ili jednostavno, nije imao izbora.

    Dakle, Đukanović je od lidera, distanciranjem od Beograda i približavanjem Vašingtonu, postao glavaš. Međutim, sad je od glavaša postao namesnik jer je velikim silama cilj da Crna Gora uđe u NATO. A to ne može bez njega. Kad što kad uđe, mora bez njega.

    Zvanična Moskva, iz usta portparolke Marije Zaharove, tvrdi da je na delu veštačko uvlačenje Crne Gore u NATO, suprotno mišljenju crnogorskog naroda. A time su, navela je Zaharova, „zaobiđeni demokratski principi i procedure kojima je NATO navodno čvrsto posvećen“.

    U oktobru biće…

    Ne treba sumnjati u demokratski kapacitet građana Crne Gore, ali dosadašnji izborni procesi i crnogorske uzurpirane institucije teraju na veliku sumnju. Parlamentarni izbori koji bi trebalo da budu organizovani u oktobru ove godine ponudiće tri izbora: Milov, NATO i program Demokratskog fronta.

    Milov je nastavak svega dosadašnjeg. NATO je Milov, Krivokapićev i program pojedinih partija iz opozicije koje nisu protiv NATO, ali jesu za referendum. Opcija Demokratskog fronta je (većinski) protiv NATO-a.

    Svi ostali programi biće garnirung.

    Ako ne ode posle ovih izbora, Đukanović će otići posle (eventualnog) prijema Crne Gore u NATO. Takav je, naime, posao namesnika. Tek posle toga se može očekivati razvoj demokratičnosti u ovoj državi.

    Uđe li Crna Gora u NATO, teško da će kao De Golova Francuska moći da se od njega distancira. Naime, niti je Crna Gora Francuska, niti je, na primer, Andrija Mandić De Gol. Međutim, bude li posle oktobra ipak referendumskog odlučivanja građana, onda Crna Gora neće u NATO, ali će demokratija sigurno još brže u nju. 

     

    Slično:

    Crna Gora potpisala Protokol o pristupanju NATO-u
    Crna Gora u NATO-u — legitimizacija Milovog režima
    Crna Gora: Referendum o NATO-u ili „hajdučija“
    Bećković: Ako Crna Gora krene na Rusiju
    Crna Gora: Smenjen Krivokapić, izabrani novi ministri
    Tagovi:
    izbori u Crnoj Gori, Vili Brant, namesnik, Zapad, Mihail Gorbačov, refenrendum, Milo Đukanović, NATO, Rusija, Crna Gora
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga