15:57 23 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Davor ŠtefanekReprezentativac Srbije Andrija Prlainović slavi pogodak u finalu Evropskog prvenstva

    Prlainović šumom, Štefanek drumom, a oba u pravu

    © REUTERS / TORU HANAI © Tanjug / SRDJAN ILIC
    1 / 2
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    2601
    Pratite nas

    U pravu su i zlatni Andrija Prlainović i zlatni Davor Štefanek, jer su govorili o različitim stvarima. Istina je jedna, da je Srbija uložila u vrhunski sport, ali ne i u bazu koja se stvara u klubovima, počev od školskog uzrasta. Ko ima dete u školi to dobro zna. A bez dobre baze nema vrhunskih rezultata na duge staze.

    Ostatak olimpijske ekspedicije Srbije još nije ni napustio Rio de Žaneiro, u kome je Srbija bila daleko uspešnija nego u Londonu, a izjava zlatnog vaterpoliste Andrije Prlainovića, iako nije rekao ništa novo na šta već nije ukazivao, uzburkala je duhove. I sam je bio svestan da će njegove reči mnogima pokvariti radost zbog osvojenog olimpijskog zlata, kojim su čudesni vaterpolisti zaokružili priču, osvojivši sve što može da se osvoji na ovoj planeti. Zato je i poručio medijima da u trenutku slavlja nije vreme da se priča o problemima i da novinari, koji su pozvani da se time bave, o tome počnu da pišu preksutra.

    Zlatni vaterpolisti Srbije
    © Sputnik / Konstantin Čalabov

    Duh je, naravno, izašao iz boce i nije mogao da čeka.

    „Ovih osam ili devet medalja ovde (na OI u Riju) nisu rezultat programskog ulaganja u sport, nisu proizvod sistemskog ulaganja. Znamo da u Srbiji praktično više nema profesionalnih vaterpolo klubova, svi su pred stečajem“, rekao je Prlainović posle pobede u finalu i izrazio uverenje da će se to ubuduće popraviti. Oni su, kako reče, sa svoje strane uradili šta su mogli.

    Očekivano, prvo reagovanje stiglo je brzo. Neočekivano je možda bilo što je došlo od sportiste, takođe zlatnog, Davora Štefaneka, koji je na upravo završenim Olimpijskim igrama posle nekoliko sušnih dana „povukao nogu“ i utro put ostalim osvajačima medalja.

    „Nije tačno da u našoj zemlji nema sistemskog finansiranja sporta. Rezultat koji sam ja napravio i koje prave moje kolege iz reprezentacije je uz izuzetnu pomoć i podršku naše države preko resornog Ministarstva za sport i omladinu kao i Olimpijskog komiteta… Više od 200 dana priprema godišnje uz sve stipendije i drugo što nam pripada kao vrhunskim sportistima obezbeđeno je od strane naše države…“, rekao je Štefanek, istakavši da su zahvaljujući tome ravnopravni takmaci protivnicima iz Evrope.

    Davor Štefanek
    © Tanjug / Tanja Valič

    Izjave su samo naizgled suprotstavljene. U pravu su i zlatni Andrija Prlainović i zlatni Davor Štefanek, jer su govorili o različitim stvarima. Prlainović o klubovima kao bazi, a Štefanek o podršci pripremama vrhunskih sportista.

    A bez dobre baze nema vrhunskih rezultata na duge staze.

    O tome je govorio i naš najtrofejniji vaterpolo selektor Dejan Savić pre godinu dana, uoči odlaska na Svetsko prvenstvo u Kazanj.

    „Uspesi reprezentacije mogu da budu lažna slika s obzirom na stanje u klubovima. Partizan, koji je institucija svetskog vaterpola, Zvezda, koja je 2013. postala prvak Evrope, Radnički, koji je iste godine osvojio Kup LEN, na ivici su egzistencije. Plašim se da se ovim ubija budućnost vaterpola, baze iz kojih treba da se rađaju mladi igrači koji će sutra braniti boje Srbije“, rekao je tada Savić. On nije sporio da država pomaže i da je sve što je obećala i ispunila.

    „Dugujemo joj svu zahvalnost, ali ako se gleda razvoj vaterpolo sporta kroz klubove tu treba da postoji jedan apel da se pomogne. To nije pitanje samo vaterpola nego i ostalih sportova“, upozorio je naš najuspešniji sportski selektor.

    Srbija protiv Australije
    © AFP 2019 / Andrej Isaković

    On je ukazao na iskustvo Mađara, koji su taj problem rešili kategorizacijom. Uzeli su pet sportova od nacionalnog značaja gde su bukvalno finansirani od države i potpomognuti jakim sponzorima kojima su ulaganja isplativa na način da im se odbija od krajnjih taksa i poreza. „Sigurno da i naša država po mađarskom modelu može da odredi sedam sportova“, smatra Savić.

    Ne treba smetnuti s uma ni iskustvo Velike Britanije koja je na igrama u Riju, bila druga po broju osvojenih medalja. Ukupno 66, od čega 27 zlatnih.

    Britanija je u Barseloni 1992. i Atlanti 1996. osvojila ukupno šest zlata, dok je na primer Nemačka u tom periodu uzela 53 zlatne medalje. O značaju te činjenice, o tome koliko uspeh u sportu znači za promociju jedne države, svedoči temeljna rasprava o debaklu Britanije, o čemu je raspravljao i njen parlament.

    U narednim godinama usledilo je ozbiljno ulaganje u bazični sport, što ju je približilo vrhu i sa 28 odnosno 30 medalja, zauzela je 10. poziciju i u Sidneju 2000. i u Atini 2004.

    Olimpijske igre u Pekingu 2008. bile su prelomne za britanski sport, ne samo zato što se nacija sa 47 osvojenih medalja, od čega je 19 bilo zlatnih, vratila u vrh i zauzela četvrto mesto. U priču su uveli sistem. Kao domaćini narednih igara u Londonu, odlučili su da uvedu red u finansiranje nekomercijalnih sportova, i to su osam godina kasnije, u jeku drugih Igara, od početka projekta apsolutno uspeli.

    Posle Pekinga osmišljen je, prihvaćen i sproveden u delo sistem finansiranja nekomercijalnog sporta od sredstava koja se u državnu kasu sliju od klađenja i igara na sreću. Određen procenat prihoda od ovog novca „čisti“ se stvaranjem uslova za trening i konkretnim finansiranjem ne samo potencijalnih olimpijskih šampiona i onih koji to jesu, već ogromne baze sportista iz najrazličitijih disciplina, za koje su stručnjaci procenili da bi jednog dana, a ciklus planiranja traje osam godina, mogao da bude završen penjanjem na podijum na Svetskom prvenstvu ili Olimpijskim igrama.

    Dakle, modaliteti postoje. Treba naći pravi, prilagođen našoj situaciji i potencijalima. Iskoristiti iskustva drugih. Nije dovoljno reći da Ministarstvo za sport i omladinu ne može da finansira klubove već isključivo finansira savez i da je svaki dinar koji je opredeljen za vaterpolo dat u skladu sa zakonom i da je reč o dovoljnim i velikim sredstvima. Tako je jula prošle godine govorio ministar Vanja Udovičić. Početkom ove godine je ukazao i na želju da se proširi baza, da se omogući svima da se bave sportom.

    I dok je evidentno da se u vrhunski sport u poslednje vreme ulaže, istina je da je ulaganje izostalo u bazu koja se stvara u klubovima, i onu najširu, počev od školskog uzrasta. Ko ima dete u školi to dobro zna. Onaj ko se školovao u onoj Jugoslaviji zna da su od neprocenjivog značaja bile sve školske sekcije, pa i sportske, kojima su se profesori, u okviru redovnog posla, bavili krajnje ozbiljno. Iz sopstvenog primera znam da je ženska odbojkaška reprezentacija moje osnovne škole praktično bila deo podmlatka „Radničkog“, koji je tri godine kasnije bio šampion velike Jugoslavije.

    Danas našu decu vodimo svake godine posle sistematskog kod fizijatra ne bi li vežbama ispravila krivu kičmu, a iskrivila ravne tabane. A fizijatri kažu da toga ne bi bilo da u školama postoji čas fizičkog. Ima ga samo na papiru. O bazi za neki budući vrhunski sport smešno je i govoriti.

    Kada je moja ćerka pošla u prvi razred osnovne škole, država, odnosno Fakultet za fizičku kulturu, u Beogradu je prvi put krenula u akciju od učionice do učionice ne bi li snimila stanje zdravlja naše budućnosti. Rezultat nije bio nimalo pohvalan. Ipak, akcija u kojoj je odabrano 3.000 dece, kako su ih zbog pokazanog nazvali „vunderkindi za sport“, ulila je nadu. Na tome je i ostalo. Moja ćerka je ove godine upisala fakultet. U međuvremenu u svojoj gimnaziji sa dobrom salom za fizičko jednom nedeljno je morala da ide pod neki balon da bi odradila čas. Verovatno su, kao i u osnovnoj školi, termine zakupljivali klubovi kojima je od svega bio najvažniji broj polaznika, bez iskrene želje da onima koji za to nisu to i saopšte.

    Sve se svelo na to — ko ima para taj će i da trenira, a tu baze nema. Kao ni para za pristojno funkcionisanje klubova jer modalitet za to nije pronađen pošto o tome niko od pozvanih ne govori kao o prioritetu.

    A bez dobre baze nema vrhunskih rezultata na duge staze. Posle svega izgovorenog, još bi najgore bilo da se ispolitizuju izjave sportista ovenčanih medaljama u Riju. Bronzana Ivana Španović je, izgleda, već zažalila zbog „obične“ izjave na „obično“ pitanje o uslovima u kojima se pripremala. Zatražila je od novinara da je ne dovode u spregu sa politikom jer je samo sportista.

    Slično:

    NIS: Milion evra za kulturu, sport i obrazovanje u Srbiji
    Tagovi:
    podrška, država, Olimpijada, sport, Olimpijske igre u Rio de Žaneiru, Ivana Španović, Davor Štefanek, Andrija Prlainović, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga