18:42 26 Februar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    64112
    Pratite nas

    Posle kupovine „Ikoma“ od strane kablovske mreže SBB, ukoliko to spajanje bude odobreno, u rukama Amerikanaca će biti više od polovine i tog tržišta, tako da se komotno može tvrditi da javno mnenje u Srbiji kreiraju stranci, tačnije Amerikanci.

    Dok razni dušebrižnici raspredaju priče o uticaju Rusije i njenoj sve prisutnijoj mekoj moći oličenoj u tek jednom mediju u Srbiji, Amerikanci ćute i rade. Vodeći operater kablovske televizije, interneta i fiksne telefonije u Srbiji, SBB, koji je od 2013. godine u rukama američkog investicionog fonda KKR, na 47 odsto srpskog tržišta koje pokriva dodaće i četiri odsto „Ikomovog“. Ugovor o stopostotnoj kupovini „Ikoma“, doduše, treba da odobri Komisija za zaštitu konkurencije, ali je procedura takva da ostavlja dovoljno mogućnosti da se moćni američki fond izbori za svoj interes.

    Do skora se obično konstatovalo da je odgovor na pitanje ko kreira javno mnenje u Srbiji složen koliko i same vlasničke strukture medijskih kuća, koje su uglavnom, kako se to već uobičajeno kaže, netransparentne. Prema podacima Agencije za borbu protiv korupcije to je slučaj u polovini medija. Sada je već jasno da je kod „krupnih“ igrača sve transparentno.

    Američki fond „KKR investment“, na čijem čelu je bivši šef CIA general Dejvid Petreus, od oktobra 2013. je samo za godinu i po dana pod svoju kontrolu stavio značajan deo srpskih medija.

    Amerikanci su prvo u oktobru 2013. kupili SBB za čak 1,2 milijarde evra. Samo nekoliko meseci kasnije, u februaru 2014. godine, Petreus i njegov „KKR investment“ su kupili 51 odsto „Grand produkcije“ preko koje su ušli i na „TV Prvu“. Cena nikada nije zvanično objavljena, ali su mediji spekulisali da su vlasnici „Granda“ dobili ukupno 15 miliona evra.

    Zatim su u oktobru 2014. godine osnovali i svoju TV N1, koja radi pod okriljem američkog medijskog giganta Si-En-Ena.

    Na leto te godine su kupili i akcije internet portala dnevnog lista „Blic“. Preuzeli su 49 odsto akcija u švajcarskoj kompaniji „Ringijer digital AG“, koja preko povezanih firmi kontroliše i internet portal „Blica“ u Srbiji.

    Kao što je poznato, „Ringijer Aksel Springer“ (RAS) je jedna od najvećih medijskih kompanija u Srbiji, koja izdaje „Blic“, „Alo“, „24 sata“, „Auto bild“, „Blic ženu“, „Puls“ i NIN. RAS takođe ima četvrtinu udela u štampariji „APM Print“, koja štampa gotovo sve publikacije te kompanije.

    Ako i zanemarimo najnovije čaršijske priče da će KKR „progutati“ i „Kopernikus“, „Prvu“ i „Dajrekt mediju“, i to što je sada u vlasništvu tog fonda dovoljno govori o američkom uticaju na srpski medijski prostor.

    Posle kupovine „Ikoma“ od strane kablovske mreže SBB, ukoliko to spajanje bude odobreno, u rukama Amerikanaca će biti više od polovine i tog tržišta, tako da se komotno može tvrditi da javno mnenje u Srbiji kreiraju stranci, tačnije Amerikanci.

    I dok su razni borci za slobodu medija uglavnom ukazivali na kontrolu koja se u njima vrši, napadajući zbog toga tajkune i vlast, činjenica da KKR u ovom trenutku ima verovatno najveću medijsku moć u Srbiji nije bila u njihovom vidokrugu, uprkos tome što je upravo velika medijska koncentracija uvek bila prirodni neprijatelj slobode medija.

    Od konstatacije da su zato tu regulatorna tela koja o tome moraju da vode računa, pre svih Regulatorno telo za elektronske medije (REM) i antimonopolska komisija, slaba vajda. Najnoviji slučaj nezakonitog emitovanja 26 kanala u režiji „Telekoma“ i „JP Emisione tehnike“, u okviru njihovog sistema „Antena plus“, to najbolje potvrđuju.

    Poseban oblik inostrane medijske invazije na Srbiju je nemali broj medija i nevladinih organizacija (NVO) u Srbiji koji primaju novčanu podršku iz stranih izvora.

    U poslednjih deset godina nevladine organizacije, pojedini mediji i medijske organizacije u Srbiji dobile su 35 miliona dolara od 39 američkih fondacija. Pisanja pojedinih medija na tu temu, sa preciznim podacima ko je koliko sredstava dobio, izazvala su burna reagovanja onih koji su pare primali, iako su izvor informacija bile upravo fondacije koje su donirale novac.

    Na kraju, osim političkog, tu je i ekonomski interes, jer borba za medijski prostor nije samo pitanje politike, već i profita. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić svojevremeno je izračunao da oglašivači u Srbiji na televizijske reklame godišnje potroše skoro 90 miliona evra. 

     

    Slično:

    Komesarka Milić i nepodobni mediji (audio)
    Zapadni mediji se plaše da pokažu pravi život na Krimu
    Meka sila Rusije — potcenjena
    Tagovi:
    CIA, mediji, Dejvid Petreus, Amerika, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga